Somapura Mahavihara u Paharpuru, Bangladeš, jedan je od najpoznatijih budističkih Vihara ili manastira. To je jedno od najranijih lokacija azijske kulture Bengala, koje se proteže kroz istočnu Indiju i Bangladeš i koga okružuju brojne legende i misterije.

Hram Somapura Mahavihara se sastoji od centralne strukture u sredini njegovog dvorišta, čija je misterija do danas nerazjašnjena. Sa tlocrtom u obliku džinovskog krsta, terasasto nadgrađe se uzdiže u tri terase do visine od oko 21 m.

Ali centralnom hramu kakav je danas opstao nedostaje njegova nadgradnja. Za šta je korišćen, pa čak i kako je izgledao, izvor je mnogih debata i kontroverzi.

Da li je postojao centralni toranj ove strukture? Da li je bio jako ukrašen? Da li je to uopšte mogla biti sletna platforma za legendarni hinduistički avion poznat kao Vimana?

Od preživelih delova strukture, možemo samo da se nadamo da ćemo sastaviti najbolju pretpostavku o tome kako je to moglo izgledati. I odatle će, nadamo se, svrha centralne oblasti postati jasna.

Šta je preživelo od ovog hrama?

Centralna struktura se nalazi u sredini većeg manastirskog kompleksa sagrađenog krajem 8. veka. Manastir je kvadratnog oblika, sa zidovima debelim do 6 m koji okružuju veliki otvoreni centralni prostor.

Spoljni manastirski zidovi sadržali su 177 prostorija koje su bile korišćene kao ćelije budističkih monaha. Pored njih, zajedničke zgrade kao što su skladišta i kuhinje su takođe poređane sa unutrašnje strane okolnih zidova, ostavljajući čist prostor sa svake strane centralne strukture.

Ovaj manastir ima mnogo aspekata koji podsećaju na utvrđenje. Zidovi su dobro građeni, sa samo jednom ulaznom kapijom u sredini severnog zida. Sve glavne zgrade su sa unutrašnje strane ovog zida i postoji jasna hijerarhija važnosti. Centralni hram podseća na srednjovekovnu tvrđavu: najvišu, najjaču i naizgled najvažniju građevinu u celom manastiru.

Glavni centralni hram i druge manastirske zgrade bili su prekriveni travom, a lokalitet je ponovo otkriven tek 1807. godine. Proći će još jedan vek dok ne počnu arheološki radovi na manastiru.

Od prvog iskopavanja, u Paharpuru je restaurirano nekoliko umetničkih ukrasa. Spoljni zid ovog hrama ima ukrase od traka od terakote i ukrasnih cigli, koje prikazuju ljudske figure uz životinjski i biljni svet.

Iako su mnoge trake za pločice oštećene ili izgubljene u vremenu, mnogo je još uvek preživelo. Neki bendovi se kreću u potpunosti oko srednjeg nivoa hrama, a hinduističke i budističke tradicije koje su uticale na njihov dizajn su jasno vidljive. 

Istorija Somapure Mahavihare

Arheolozi koji su iskopali područje oko Somapure Mahavihare zaključili su da je ovo mesto izgradio Dharmapala, drugi kralj Pala carstva koje je vladalo velikim delom Indije i Bangladeša. Natpisi pronađeni na glinenim pečatima na lokalitetu čak dozvoljavaju da se konstrukcija datira, oko 781. do 821. godine nove ere.

Somapura Mahavihara je stoga jedan od pet velikih budističkih Mahavihara osnovanih tokom istog Pala perioda. Verovalo se da su ovih pet manastira izgrađeni na ključnim tačkama unutar carstva, da bi formirali koordinisanu mrežu, čija je krajnja svrha i dalje misteriozna.

Somapura Mahavihara bi preživeo kako je prvobitno dizajniran vekovima, ostajući u stalnoj okupaciji budističkih monaha. Međutim, na kraju će to zadati smrtni udarac od strane Vanga, ratnika iz delte Ganga na jugu.

U 11. veku, vojska Vange su upale u manastir, opljačkala ga i sve što je preostalo spalili. Iako su se monasi vratili i manastir je popravljen, magija je nestala i na kraju je napušten u 12. veku nakon ponovljenih napada.

Čudno je, međutim, da konačno napuštanje manastira nije povezano sa takvim nasiljem. Neki istoričari su teoretizirali da je muslimanska invazija, koja je izazvala široko raseljavanje stanovništva i nemire, možda dovela do toga da je ovaj kompleks konačno napušten. 

Misteriozna centralna struktura

Veliki deo osnove za razumevanje neobične centralne strukture u Somapura Mahavihari potiče iz Memoara arheološkog istraživanja u Indiji koje je 1938. godine napisao arheolog K.N. Dikhist. Njegovo pažljivo tumačenje njegovih nalaza uključivalo je pokušaj rekonstrukcije uništenog gornjeg dela centralnog hrama .

Dikhistovo tumačenje manastirske strukture je svakako praktično i uverljivo, i ostaje jedna od vodećih teorija o tome kako je struktura mogla da izgleda. Drugi su, međutim, predložili konkurentne teorije, koje se ili nadovezuju na ovaj rad ili mu potpuno protivreče. 

Prudens R. Majer je 1969. godine objavila studiju u kojoj je zaključila da je nadgradnja koja nedostaje iz centralnog svetilišta bila stupa – spomenik, simbol Bude i budizma u kojoj je pokopana neka od zvaničnih lica tog doba. Takve strukture su drevne pogrebne kupole, koje su usvojili budisti koji su izgradili svoje stupe za smeštaj i važnih verskih artefakata.

Da je centralna struktura bila stupa, mogla bi izgledati pomalo neobično. Tlocrt u obliku krsta podrazumeva visoku centralnu kulu, a postavljanje stupe u centar moglo bi rezultirati potencijalno nižom strukturom nego što bi se moglo očekivati. S druge strane, to bi se svakako uklapalo u pozicioniranje centralne strukture i njen veliki značaj u okviru kompleksa.

Muhamed Ali Naki, arhitekta koji je proučavao Somapuru Mahaviharu, predlaže da je centralna struktura imala toranj, koji se nalazi na vrhu stupe. Ovo bi zaista bila upečatljiva građevina i izgledala bi prikladna za fokusnu tačku manastira. Ali ostaje pitanje: šta bi se nalazilo u tako velikom hramu?

Većina istraživača se slaže da je centralna struktura zaista bila hram, ali je sadržaj mnogo tajanstveniji. S obzirom na visinu strukture, neki su čak teoretizirali da bi to bila praktična tačka za sletanje letećih mašina, udaljena od okolnih struktura i terena.

Ovo bi takođe donekle doprinelo objašnjenju selektivnog uništavanja na lokaciji. Veći deo centralnog hrama je netaknut, a uništeni su samo najviši delovi. Šta je moglo da pogodi samo gornje delove zgrade, ostavljajući donje delove netaknutim?

Lokalitet kome je potrebna zaštita

Priznat od strane UNESCO-a kao mesto svetske baštine 1985. godine, poslednjih godina mnogo je urađeno na evidentiranju i očuvanju manastira. Iako je mnogo toga izgubljeno zbog vekova zanemarivanja, mnoge važne karakteristike se još uvek mogu sačuvati.

Većina radova u terakoti oko lokacije pretrpela je velika oštećenja tokom vremena, zbog odloženog otkrivanja, nedostatka održavanja, sredstava, nedostatka radne snage i prirodnih nepogoda. Zemljište na lokaciji je takođe posebno korozivno, što je značajno erodiralo karakteristike terakote.

Uz radove koji su u toku, najvredniji nalazi na lokalitetu sada se bezbedno čuvaju u muzejima. Otkriveni su boginje i bogovi, novčići, natpisi, grnčarija, ukrasne cigle i drugi glineni predmeti koji pružaju uvid u život u manastiru, pre hiljadu godina.

Ali, o ključnom pitanju o nameni centralne strukture, manastir ćuti. Hram ili toranj, lansirna platforma ili grobnica, tajne ove zagonetne strukture možda nikada neće biti otkrivene.

Mr. D. Tovarišić