Iako Herodotovi zapisi često nisu pouzdani, kada priča o drevnom „lavirintu“ skrivenom ispod piramide, za koji je tvrdio da je video svojim očima, takvi opisi se ne mogu lako odbaciti. Međutim, njegov opis lavirinta je stvorio problem modernim istoričarima: ili je Herodot izmislio celu stvar, ili je takva neobična i neočekivana struktura zaista postojala!?

Grčki istoričar Herodot je jedan od najpopularnijih izvora o antičkom svetu. Njegovi spisi su obično pouzdani i pružaju nam preko potreban uvid u drevne događaje i mesta, gde je on često jedini izvor koji imamo.

Dakle, kada priča o drevnom „lavirintu“ skrivenom ispod piramide, za koji je tvrdio da je video svojim očima, takvi opisi se ne mogu lako odbaciti. Njegov opis lavirinta je, međutim, stvorio problem modernim istoričarima: ili je Herodot otišao do kraja i odlučio da izmisli celu stvar, ili je takva neobična i neočekivana struktura zaista postojala.

Mnogi su smatrali da je ovaj opis primer nepouzdanosti antičkog istoričara. Međutim, nedavna otkrića su dovela u sumnju ovo tumačenje i navela su arheologe da se zapitaju: da li je ovaj drevni lavirint zaista postojao?

Izgubljeni lavirint?

Herodot, koji je živeo u 5. veku pre nove ere, piše da je sam posetio lavirint tokom svog putovanja po Egiptu. Dok je bio tamo, tvrdio je da je izbrojao tri hiljade soba sa zidovima prekrivenim hijeroglifima i slikama, koje čine pogrebni kompleks, skrivene ispod piramide.

Opisujući piramidu u drugoj knjizi svojih Istorija, Herodot je napisao „Ovo je delo koje nikada ranije nisam video, delo koje prkosi opisu. Jer ako bi neko sastavio grčke građevine i izložio njihov trud, činilo se da je to manje napora i troškova od ovog Lavirinta. Čak su i piramide neopisive, a svaka je bila u rangu sa ogromnim i moćnim spomenicima Helena.”

Herodot nije bio prvi istoričar koji je opisao lavirint starog Egipta. Mnogi antički istoričari, uključujući Manetona Egiptiaca (3. vek pre nove ere), Diodorusa Siculusa (1. vek pre nove ere), Strabona (64. pne – 19. ne), Plinija (23. – 79. n.e.) i Pomponija Melu (oko 43. n.e.), opisali su ogromnu strukturu, pri čemu najmanje dvojica tvrde da su sami posetili lavirint.

Ali važno je napomenuti da graditelji ovog kompleksa nisu smatrali da je lavirint, u savremenom smislu te reči. Herodot ga tako naziva, po legendarnom grčkom lavirintu koji je Dedal izgradio za kralja Minosa sa Krita, gde je mitološki minotaur boravio u srcu složenog lavirinta tunela.

Međutim, u početku nije trebalo da lavirinti budu zbunjujući, već samo ekspanzivni i složeni. Original, nazivi za „labris“ ili ceremonijalnu sekiru koju je koristila minojska civilizacija, verovatnije je bio kompleks palate.

Freske na ostrvu Krit prikazuju mladiće koji akrobatski skaču preko bikova koji jurišaju na sport, i nije nezamislivo da se u takvim vratolomijama vidi poreklo mita o minotauru. Minojske palate su obično bile velike i sa centralnim otvorenim prostorom gde su se takvi događaji mogli odvijati, pa su ljudi mogli da se bore protiv džinovskog bika u srcu lavirinta.

Zapečaćeni i ukleti

Međutim, ono što nazivamo „lavirintima“ građeno je kroz istoriju i to iz mnogo razloga. Zlonamerni duhovi su možda bili zarobljeni u praistorijskim lavirintima ili su se tu mogli odvijati ritualni plesovi. Mnogi rimski i hrišćanski lavirinti nalaze se na ulazima u zgrade, gde su na sličan način korišćeni za odbijanje zla.

Karl Šuster i Edmund Karpenter predstavljaju različite oblike lavirinta u svojoj međukulturalnoj studiji znakova i simbola, Obrasci koji povezuju, i predlažu različite moguće namere u njihovoj konstrukciji. Neki bi mogli da formiraju svetu procesiju do kuće svetog pretka, slično nekim teorijama o linijama Naske i takođe, možda, prikazujući samog pretka.

Na primer, lavirint se smatra svetim simbolom, pomoćnim pretkom i božanstvom u nekim indijskim kulturama. Možda na ovaj način zadržavaju njegovo prvobitno značenje: krajnji predak, evociran dvema neprekidnim linijama koje povezuju žive sa mrtvima.

Šuster primećuje i opšti motiv lavirinta kao skloništa za prevaranta; u Indiji, demon Ravana vlada lavirintima, Sumatranski Bataksi veruju da varalica Đonaha živi u lavirintu, a za Evropljane je to često kavez, da zarobi bilo koje čudovište koje je skriveno u njegovom srcu.

Herodot opravdan?

Sve ovo znači da je važno sagledati egipatsku strukturu kao što je to činio Herodot, kroz njegovo kulturno sočivo i sa razumevanjem da on tumači ono što vidi. Lavirint, kako ga opisuje, izgleda kao veliki kompleks prostorija povezanih sa grobnicom.

I, začuđujuće, nedavno je otkrivena takva struktura koja izgleda baš kao lavirint koji Herodot opisuje. 2008. godine, arheolozi su pomoću radara koji prodiru u zemlju u blizini dobro poznate piramide u Havari otkrili masivni kompleks prostorija skrivenih ispod peska.

Herodot je bio pedantan u opisivanju strukture i kompleksa u piramidi Havara (koju je napravio Amenemhet III) tačno se uklapa, kako po lokaciji tako i po konstrukciji. Čini se da je antički istoričar ponovo govorio istinu.

Intrigantna podzemna struktura nalazi se na manje od 100 kilometara od Kaira i obuhvata oko 3.000 soba prepunih veličanstvenih hijeroglifa i murala, baš kako je Herodot opisao.

Lavirint u Havari

Šta je onda bila prvobitna namena za koju je izgrađen ovaj ogromni kompleks? Amenemhat III, poslednji veliki vladar egipatske 12. dinastije na vrhuncu perioda ujedinjenog Srednjeg kraljevstva, sagradio je piramidu u 19. veku pre nove ere: kada je ovo mesto posetio Herodot bilo je već više od hiljadu godina.

Od samog lavirinta, međutim, malo je ostalo. Čini se da su veći deo velike građevine srušile kasnije egipatske dinastije, pljačkajući ga radi obrađenog kamena i drugog građevinskog materijala. Ono što je sada ostalo je nešto više od sablasnog obrisa pejzaža.

Čini se jasnim da je lavirint prvobitno bio ogroman mrtvačnički hram. Egipćani, koji su oduvek bili opsednuti smrću i zagrobnim životom, koristili su njegove brojne prostorije za pogrebne obrede i kultno obožavanje mrtvog faraona povezanog sa obližnjom kraljevskom grobnicom.

Od ove masivne građevine, koju su Egipćani izgradili u čast svojih mrtvih, može malo da ostane. Međutim, zahvaljujući savremenim arheolozima i antičkim istoričarima, mi smo u mogućnosti da sastavimo i rekonstruišemo kako je ova građevina morala da izgleda, i još jednom oživimo drevni izgubljeni lavirint Herodota.

Mr. D. Tovarišić