Marko Polo je poznat širom sveta po tome što je bio trgovac, putnik i stručnjak za Mongole. Mnogo je putovao od svog doma u Veneciji, u Italiji, niz put svile i kroz Mongolsko carstvo. Tamo se našao u službi Kublaj-kana, unuka slavnog Džingis-kana, osnivača i prvog vladara Mongolskog carstva. Kako je jednostavan trgovac završio kao član mongolskog dvora? Ovo je priča, ili potencijalno priča, o trgovcu iz Venecije: Marku Polu.

Markova knjiga „Putovanja Marka Pola“ zapisana je između 1298-99. dok je bio u zatvoru sa piscem Rustičelom da Pizom, kome je Polo izdiktirao svoje doživljaje. Knjiga je napisana na francusko-italijanskom, a zatim prevedena na mnoge druge jezike tokom 14. veka.

Putovanja koja su zabeležena u ovoj knjizi imala su dubok uticaj na Zapadnu Evropu i kasnije istraživače. Zapisano je da je Kristofer Kolumbo posedovao dobro izlizanu kopiju putopisnih spisa Marka Pola.

Porodični počeci 

Marko Polo je rođen 1254. godine u Veneciji ili na Korčuli, gde se može posetiti njegova rodna kuća. Njegov otac Nikolo Polo je već putovao u Aziju, ali je Marko većinu svog vremena proveo putujući u Aziju sa bratom Mafeom. Bili su uspešni trgovci draguljima čija su putovanja na kontinent na istok već dovela u kontakt sa Kublaj kanom i Mongolima.

Kao otac i sin, porodica Polo je provodila malo vremena zajedno sve dok Markova majka nije umrla kada je Marko imao samo 5 godina. Morao je da čeka još 10 godina da upozna svog oca, koji ga je doveo na njegovo sledeće putovanje.

Put svile i Kublaj Kan

Marko, Nikolo i Mafeo su otplovili Sredozemnim morem, pre nego što su putovali kopnom preko Jermenije, Persije, Avganistana i planina Pamira (u današnjem Tadžikistanu). Odatle su se uhvatili u koštac sa strašnom pustinjom Gobi i putem u Kinu gde su sreli Kublaj Kana. 

Do trenutka kada su dobili audijenciju kod Kana, njihovo putovanje je trajalo otprilike četiri godine. Jedan od faktora koji je tome doprineo bio je godišnji odmor u planinama Avganistana, gde je Marko bio opterećen bolešću. To je možda bila malarija; međutim, zabeležio je da se oporavio, potpomognut klimom.

Kublaj Kan je poželeo dobrodošlicu trgovcima u svoju letnju palatu od mermera i zlata u Ksanaduu. Marko je opisao veličanstvenu palatu kao mesto raskoši i izuzetne umetnosti. Imao je obojeni mermer sa likovima ljudi, zveri, ptica i cveća.

Kublaj Kan je pozvao njih trojicu da se pridruže njegovom dvoru i da zarone u kinesku kulturu i jezik. Marko je imenovan za specijalnog izaslanika, dajući mu mogućnost da putuje po Aziji. Tako se dobro istakao da je dobio upravnu titulu kineskog grada i zaradio mesto u savetu cara.

Sve u svemu, trgovci su proveli više od 17 godina u mongolskoj Kini. Polooi su postali izuzetno bogati i tako visokog statusa, da im je povereno da isprate mongolsku princezu, Cogatin, do persijskog princa.

Nažalost, na putovanju, mnogi članovi posade su umrli i kada su stigli u Persiju, otkrili su da je i nevestin muž mrtav. Da stvar bude još gora, u njihovom odsustvu je preminuo i Kublaj Kan. Poloi su tako ostavljeni ranjivi na lokalne vladare koje su bili primorani da otplate da bi osigurali svoju bezbednost.

Prepoznavši promenu političke klime, krenuli su kući. Uspevši da zaobiđu previše nevolja, u Veneciju su se vratili u jednom komadu.

Rat i zatvor

Po dolasku u Veneciju, Pole su stigli u dom koji nisu prepoznali. Venecija je bila u ratu sa svojim dugogodišnjim rivalom Đenovom, i oni su još jednom bili gurnuti u akciju.

Marko je, koristeći svoje novostečeno, iako malo umanjeno, bogatstvo finansirao sopstveni ratni brod, kao što je bio običaj u Veneciji, i počeo da učestvuje u ratnim naporima. Njegova vojna karijera je, međutim, bila kratka, i brzo je uhvaćen i zatvoren u Đenovi.

Marko se našao u zatvoru otprilike dve godine, delio je sobu sa piscem i pesnikom Rustičelom. U to vreme Marko je ispričao svom cimeru iz ćelije o svojim putovanjima i čudesnim stvarima koje je video i uradio. Rustičelo je poslušno beležio priče, sve dok nisu pušteni na slobodu 1299. godine kada se rat završio.

Marko Polo se skrasio nakon zatvora i imao porodicu, sve vreme pokušavajući da oživi svoj posao. S druge strane, Rustičelo je objavio spise koji će učiniti Pola poznatim, na francuskom, ručno zabeležene pošto štamparija još nije bila izmišljena. Danas postoji još 130 sačuvanih primeraka ovog originalnog teksta, na različitim jezicima i svaki sa svojim jedinstvenim detaljima.

Previše avantura da bi se verovalo?

Uprkos divnim detaljima i jasnoj popularnosti, malo ko je verovao pričama o Marku Polu i Rustičelu. Par se suočio sa mnogim pitanjima o istinitosti priča i optuženi su za ulepšavanje istine kako bi povećali prodaju.

Dok je Marko Polo ležao na samrtnoj postelji, porodica ga je molila da prizna da je izmislio svoje priče. Odbijajući tu molbu on je navodno rekao: „rekao sam samo polovinu onoga što sam video“. Dok većina istraživača veruje da je Marko Polo stigao do Kine, nedavno su se pojavila mišljenja da on zapravo nije stigao toliko daleko i da je samo prepričavao informacije koje je čuo od drugih. Skeptici naglašavaju, među brojnim greškama, da Marko Polo nije pomenuo kinesko pismo (veoma različito od bilo kog evropskog), štapiće za jelo, čaj, a da se ne govori o tome što nije pomenuo veliki Kineski zid. Takođe, kineske zabeleške iz tog vremena ga uopšte ne pominju, uprkos činjenici što je Marko tvrdio da je bio u službi Kublaj-kana, što je zbunjujuće, imajući u vidu da se u Kini beležilo sve što se dešavalo na dvoru. S druge strane, Marko opisuje druge aspekte života na Dalekom istoku u mnogo detalja- papirni novac, veliki kanal, strukturu mongolske armije, tigrove, imperijalni poštanski sistem. Takođe Japan naziva kineskim imenom Cipang. Taj pomen Japana smatra se prvom pojavom te zemlje u zapadnoj literaturi.

Mnogi savremeni autori se slažu da je većina detalja njegovog putovanja izmišljena. Drugi tvrde da je to možda tačno, ali sadrže preterivanja kako bi se povećao sopstveni značaj Marka Pola. Marko svakako igra neočekivano centralnu ulogu u Kublaj-kanovoj vladavini u svom sopstvenom izveštaju, a ipak igra manju ulogu kada ispituje mongolske dokaze.

Međutim, mnogi istoričari su analizirali Markov izveštaj o putovanju i priznali da on sadrži nešto istine. Čini se da su tradicije i običaji Kublaj-kana verno zabeleženi i slažu se sa savremenim mongolskim izvorima i drugim dokazima.

Marko takođe piše o izumima papirnog novca, upotrebi uglja kao energije i mnogim drugim važnim inovacijama koje su se dešavale na Dalekom istoku. Međutim, neki odlomci u njegovim spisima pokazuju čistu izmišljotinu, kao što je njegov fantastični izveštaj o Kraljevstvu Lambri.

Nasleđe pripovedača

Samo delo nosi nadimak „Il Milione“. Neki sugerišu da ovo potiče od Markovog nadimka istog pravopisa, ali se takođe kaže da je tako nazvan jer u svojim pričama beleži milione stvari koje je video u Mongolskom carstvu. Ovo je stoga možda bilo kopanje u kredibilitet teksta.

Reputacija Marka Pola kao pripovedača priča i nevaljalog trgovca naknadno je narušila kredibilitet njegove priče. Iako je knjiga nesumnjivo bila popularna i ostala je takva tokom vekova, proširile su se i glasine da Marko Polo uopšte nije putovao na Daleki istok.

Legende kažu da je Marko Polo upoznao Italiju sa nekim proizvodima iz Kine među kojima su sladoled, pinjata i pasta, a naročito špageti. Međutim, ove legende se dovode u pitanje, pošto postoje dokazi da je pasta u Italiji poznata još iz starog veka. Venecija je u znak sećanja na Marka Pola, dala njegovo ime svom međunarodnom aerodromu, a dva satelita koje je britanska kompanija BSB lansirala 1989. i 1990. godine nose ime slavnog putnika.

Najpravednije mišljenje i verovatno ono koje prihvata većina istoričara jeste da je Marko Polo putovao po Dalekom istoku, prvo kao trgovac, a zatim kao izaslanik Kublaj-kana. On verovatno naduvava sopstvenu važnost, ali to ne umanjuje dostignuća njegovih putovanja.

Međutim, njegov uticaj je van svake sumnje. Bez Marka Pola, Kristofer Kolumbo možda nikada ne bi plovio morima.

Mr. D. Tovarišić