Mnogo se zna o čuvenim rimskim pobedama protiv Gala, Gota i njihovog moćnog rivala Kartagine. Međutim, relativno malo se zna o njihovim prvim, najranijim danima osvajanja kada su osvojili svoje zemlje u sadašnjoj Italiji. Zašto je to tako? Da li su Rimljani bili toliko efikasni u preoblikovanju zemlje da njihovi prethodnici nisu ostavili nikakav trag? Ili su bili varvarski ljudi, zreli za osvajanje? I, da li je vinčansko pismo prethodilo etrurskom, a kasnije i latinskom?

Rimsko carstvo je moralo negde da počne. Od skromnih početaka ova moćna civilizacija se proširila da bi osvojila veći deo Evrope i severne Afrike, ali nekada je ovaj veliki narod živeo u regionalnoj tami na italijanskom poluostrvu.

U stvarnosti izgleda da nijedna od stvari koje smo učili na časovima istorije nije bila istina. Veličanstvena civilizacija je nekada vladala praktično celim poluostrvom koje danas zovemo Apeninsko pre nego što je malo naselje Rima postalo moćna sila u koju se razvilo. To je bila etrurska civilizacija, davno nestali narod čija su dostignuća utrla put ne samo za razvoj antičke rimske umetnosti i kulture već i za italijansku renesansu.

Ko su bili Etrurci?

Na svom vrhuncu, etrurska civilizacija drevne Italije obuhvatala je veći deo severne polovine Apeninskog poluostrva, protežući se od podnožja Alpa do mesta grada Rima na jugu. Iako pomračeni onim što je usledilo, Etrurci su bili prva supersila zapadnog Mediterana, razvijajući prve prave gradove u Evropi zajedno sa Helenima na jugu.

Bili su toliko uspešni da najvažnije gradove moderne Toskane (na primer, Firencu, Pizu i Sijenu) nisu osnovali Rimljani već Etrurci, i od tada su neprekidno naseljeni. 

Prvi dokazi o etrurskoj kulturi datiraju iz oko 900. godine pre nove ere. Reč je o vilanovskoj kulturi gvozdenog doba, prvoj fazi etrurske civilizacije, koja je nastala iz ranije protovilanovske kulture kasnog bronzanog doba na istoj teritoriji.

Etrurska kultura je trajala vekovima sve dok nije bila apsorbovana u rimsko društvo. Asimilacija je počela krajem četvrtog veka pre nove ere kao rezultat rimsko-etrurskih ratova; ona se intenzivirala kada su Rimljani ponudili državljanstvo Etrurcima 90. godine pre Hrista, a završena je 27. godine pre Hrista kada je cela teritorija Etruraca spojena u novoosnovano Rimsko carstvo.

Dakle, šta znamo o ovim ljudima? Za razliku od Helena, većina našeg znanja o etrurskoj umetnosti potiče iz njihovih grobnica. Iako je većina etrurskih gradova stalno naseljena sve do danas, njihova etrurska umetnost i arhitektura su skriveni i zatamnjeni ispod kasnijih rimskih, srednjovekovnih i renesansnih slojeva.

Na sreću, Etrurci su bili veoma naklonjeni da svojim mrtvima obezbede sve što im je potrebno za zagrobni život, od živopisnih grobnih slika preko skulptura do keramike koju bi mogli da koriste u sledećem svetu. O carstvu mrtvih i svetu živih možemo saznati posećujući njihova ogromna groblja.

Tokom ranih faza etrurske civilizacije, zagrobni život je bio zamišljen u smislu nastavka života kakav su poznavali. Kada bi neko umro, bio je kremiran i dobio bi drugi dom na drugom svetu.

Ovaj stil urne, izgrađen od impasta, nebrušene gline, koristio bi se za držanje kremiranih ostataka pokojnika. Nije slučajno, u minijaturi je prikazan tipičan etrurski stan u Etruriji gvozdenog doba ovalnog oblika sa drvenim krovom i otvorom za dim za unutrašnje ognjište.

Etrurski grobovi su bili prostrani i imitirali su kućne konstrukcije, sa zidnim slikama, pa čak i nameštajem. Pokojnik je bio predstavljen u grobnici u najboljim godinama, obično sa supružnikom.

Međutim, nisu svi imali sarkofag. Neki pokojnici su bili raspoređeni na kamenim steljama, a u zavisnosti od procenta inhumacije u odnosu na obred kremacije, kremirani pepeo i kosti stavljali su u urnu u obliku nastambe ili simbola pokojnika.

Odakle su Etrurci došli?

Teritorijalni prostor etrurske civilizacije dostigao je vrhunac otprilike 750. godine pre nove ere, tokom perioda osnivanja Rimskog kraljevstva, pre Republike i kasnije Carstva. Njihova kultura je napredovala u tri gradske konfederacije: Etruriji (Toskana, Lacijum i Umbrija), dolini Po sa istočnim Alpima i Kampaniji.

Rimski istoričar Livije pominje ovu ligu u severnoj Italiji kao moćnu konfederaciju u to vreme. Od ove visoke tačke gubitak etrurske zemlje bio je postepen, ali do 500. godine pre nove ere politički odnos snaga na italijanskom poluostrvu se pomerio od Etruraca ka rastućoj Rimskoj republici.

Na vrhuncu etrurske prevlasti, aristokratske etrurske porodice bile su izuzetno bogate kroz trgovinu sa keltskom civilizacijom na severu i Helenima na jugu, a svoje ogromne porodične grobnice punile su uvezenom luksuznom robom.

Pošto je etrurski jezik samo delimično shvaćen, sadašnje razumevanje njihovog društva i kulture prvenstveno se oslanja na mnogo kasnije i generalno nepovoljne rimske i grčke izvore. Etrurska politička struktura bila je zasnovana na specifičnim sićušnim zajednicama i, najverovatnije, istaknutim pojedinačnim porodicama.

Natpisi otkriveni u južnoj Etruriji oko 700. godine pre nove ere su najraniji poznati primeri etrurskog pisanja. Etrurci su stvorili sistem pisanja zasnovan na eubejskom alfabetu, koji se koristio u Velikoj Greciji (obalna područja koja se nalaze u južnoj Italiji).

Da li bi ovo mogao biti podatak odakle su došli? Poreklo Etruraca dugo je bilo izvor fascinacije i spora među istoričarima, ali skoro svi podaci koje su do danas sakupili praistorijski i protoistorijski arheolozi, antropolozi i „etrurolozi“ vode do autohtonog etrurskog porekla.

Ne postoje arheološki ili lingvistički dokazi o migraciji Lidijaca ili Pelazga u Etruriju, tako da izgleda da nisu došli odnekud kao što su Dorani u Grčkoj. Ova teorija migracije, očigledno podržana grčkim spisima, bila je popularna, ali moderni etrurolozi – arheolozi kao što je Masimo Palotino (1947.) su pokazali da su pretpostavke i zaključci ranih istoričara o ovoj temi bili neosnovani.

Dominik Brikel, etrurolog, je 2000. godine detaljno izneo zašto smatra da se spisi starogrčkih istoričara o etrurskom poreklu ne smeju smatrati istorijskim tekstovima. On tvrdi da je drevna priča o lidijskom poreklu Etruraca bila namerna, politički motivisana izmišljotina i da su stari Grci zaključivali vezu između Tirena i Pelazga isključivo na osnovu određenih grčkih i lokalnih tradicija, kao i činjenice da su Etrurci i Heleni trgovali.

Studija iz 2012. godine o arheološkim nalazima u poslednjih 30 godina, zasnovana na iskopavanjima glavnih etrurskih naselja, otkrila je kulturni kontinuitet od kasnog bronzanog doba (13.–11. vek pre nove ere) do gvozdenog doba (10.–9. vek pre nove ere). Ovo pokazuje da su etrursku civilizaciju, koja je nastala oko 900. godine pre nove ere, uspostavili pojedinci čiji su preci živeli u regionu najmanje prethodnih 200 godina.

Sve što ostaje

Etrurska civilizacija je poznata po tome što je imala značajan uticaj na kasniju rimsku kulturu i političku organizaciju. Rimski arhitektonski stilovi, kao što su luk i svod, bili su inspirisani etrurskim strukturama, a Rimljani su usvojili etrursko pismo (iako ne i njihov jezik).

Politički, smatra se da je rimski senat počeo kao savetodavno veće rimskih etrurskih monarha. Rimski konzuli su usvojili etrurski znak vlasti, “fasces” (svežljaj štapova i sekira).

Ovo bi onda izgledalo kao odgovor. Etrurci su ostali važan deo Rimljana, u njihovom formiranju, u svom stanovništvu i u njihovoj istoriji. Ko su bili Etrurci? Narod pre Rimljana i narod Rimskog carstva.

Etrursko pismo

Odnos etrurskog pisma i vinčanskog pisma tema je naučne rasprave, ali preovladava stav da etrursko pismo nije direktno evoluiralo iz vinčanskog pisma. Evo nekoliko ključnih tačaka tih istoričara u vezi sa njihovom vezom:

1. Različiti kulturni konteksti: Vinčanska kultura je napredovala na Balkanu oko 5700.–4500. godine pre nove ere, dok se etrurska civilizacija razvila na Apeninskom poluostrvu mnogo kasnije, oko 8. veka pre nove ere. Dve kulture su bile geografski i vremenski različite.
2. Jezički dokazi: Etrursko pismo je prvenstveno izvedeno iz grčkog alfabeta, koji je i sam evoluirao iz ranijih feničanskih sistema pisanja. Nasuprot tome, vinčanski simboli se uglavnom smatraju protopismom, a ne potpuno razvijenim pismom, i ne predstavljaju određeni jezik.
3. Sličnosti simbola: Iako postoje neke vizuelne sličnosti između određenih simbola u vinčanskoj kulturi i etrurskog pisma, ove sličnosti se često smatraju slučajnim, a ne indikativnom direktnom linijom. Mnoga drevna pisma razvijala su se nezavisno, pod uticajem sopstvenih kulturnih i praktičnih potreba.
4. Konsenzus naučnika: Većina naučnika se slaže da, iako drevna pisma mogu pokazati paralele, dokazi ne podržavaju direktnu evolucionu vezu između vinčanskog pisma i etrurskog pisma.

Ukratko, dok je ideja o vezi između dva pisma intrigantna, dokazi sugerišu da su nastala nezavisno od različitih kulturnih i jezičkih tradicija. Sve ovo su teze tih naučnika. Ali…

Iako postoji jaz od dve hiljade godina između vinčanskog pisma i kritskog i više između vinčanskog i etrurskog, poređenje koje su uradili neki lingvisti (Harold Harman je jedan od njih) pokazuje visok nivo sličnosti između vinčanskog, kritskog, feničanskog, pa čak i rasnalskog (tzv. „etrurskog“) pisma. Naučnici koji proučavaju drevni protoslovenski jezik uspeli su da prevedu etrurske spise.

Vinčanski simboli su pronađeni na mnogim artefaktima iskopanim sa lokaliteta u jugoistočnoj Evropi, posebno iz Vinče kod Beograda, ali i u sadašnjoj Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, istočnoj Mađarskoj, Moldaviji, južnoj Ukrajini i bivšoj Jugoslaviji. Artefakti datiraju između 7. i 4. milenijuma pre nove ere, a oni ukrašeni ovim simbolima stari su između 8.000 i 6.500 godina.

Neki naučnici veruju da vinčanski simboli predstavljaju najraniji oblik pisanja ikada pronađen, koji je hiljadama godina prethodio staroegipatskom i sumerskom pisanju. Pošto su svi natpisi kratki i pojavljuju se na predmetima pronađenim u grobnicama, a jezik koji je predstavljen nije poznat, malo je verovatno da će ikada biti dešifrovani.

Mr. D. Tovarišić