Plan predsednika Vilsona za okončanje Prvog svetskog rata i izbegavanje svih budućih globalnih sporova bio je ambiciozan — ali na kraju neuspešan. Kako je izgledao taj plan i zašto je propao?

Kada je 1914. izbio rat u Evropi, Sjedinjene Države su obećale da će ostati neutralne. Američki narod nije imao interesa da se uplete u evropske saveze i imperije. Predsednik Vudro Vilson, progresivni demokrata, ponovo je izabran 1916. pod sloganom „On nas je sačuvao od rata“.

Ali, pokazalo se da je to obećanje nemoguće održati. Nemačka, koja je privremeno zaustavila neograničeno podmorničko ratovanje nakon potonuća putničkog broda Luzitanija 1915., proglasila je otvoren lov na američke brodove 1917. godine.

Zavetujući se da će braniti američke živote i učiniti svet „bezbednim za demokratiju“, Vilson i američki Kongres objavili su rat Nemačkoj u aprilu 1917.

„Vilson je bio veoma svestan da Amerikanci ne žele da uđu u rat“, kaže Džon Tompson, autor knjige Woodrow Wilson: Profiles in Power. „Jedini način na koji je mogao da reši tu dilemu bio je da učini sve što je u njegovoj moći da se evropski rat okonča.”

Vilson i njegovi savetnici regrutovali su tim od 150 političkih i društvenih naučnika da istraže osnovne uzroke rata u Evropi. Ta grupa, poznata kao „Istraga“, napravila je skoro 2.000 izveštaja i 1.200 mapa koje su svedene na 14 ključnih preporuka za postizanje stabilnog mira u Evropi.

U govoru pred Kongresom 8. januara 1918. godine Vilson je izneo svojih „14 tačaka“, ambiciozni plan za okončanje Prvog svetskog rata koji je naglašavao „nacionalno samoopredeljenje“ i za male i za velike nacije, i uključivao stvaranje udruženja Liga naroda da mirnim putem rešava sve buduće sporove.

Godine 1919., Vilson je prisustvovao Pariskoj mirovnoj konferenciji sa nadom da će 14 tačaka činiti okosnicu Versajskog sporazuma. Ali Vilsonove ideje naišle su na žestok otpor saveznika, koji su bili više zainteresovani da kazne Nemačku nego da sprovode idealistički plan za mir u svetu.

Neuspeh 14 tačaka se široko smatra jednim od faktora koji su doveli do izbijanja Drugog svetskog rata samo dve decenije kasnije.

Zamišljanje ‘mira bez pobede’

Nekoliko meseci pre nego što su SAD zvanično ušle u Prvi svetski rat, Vilson je već razmišljao o tome kako će se on završiti. U januaru 1917. održao je govor pred Kongresom koji je postavio filozofsku osnovu na kojoj će stajati 14 tačaka. Glavna među Vilsonovim idejama bila je ideja „mira bez pobede“.

„Pobeda bi značila mir nametnut gubitniku, pobednički uslovi nametnuti pobeđenim“, rekao je Vilson. „Bilo bi prihvaćeno u poniženju, pod prinudom, uz nepodnošljivu žrtvu, i ostavilo bi žalac, ozlojeđenost, gorku uspomenu na kojoj bi počivali uslovi mira, ne trajno, već samo kao na živom pesku. Samo mir između jednakih može trajati.”

Vilson je shvatio da bi takav „mir među jednakima“ bio teško prihvaćen, posebno Francuzima. Francuska je pretrpela nezamisliv broj žrtava tokom Prvog svetskog rata — više od 1,3 miliona ubijenih vojnika i još 600.000 civila. I Rusija je sahranila više od 2 miliona svojih vojnika i građana. Prema dr Daliboru Dendi, Srbija je izgubila oko 1.245.000 ljudi, što predstavlja oko 26% tadašnje populacije Kraljevine Srbije. Određena mesta u Srbiji su tokom rata skoro prepolovljena, kao što je Šabac, gde je poginulo 42% stanovništva. Veruje se da je stradalo 53% muškog stanovništva.Ljudske žrtve, iako najdragocenije, nisu jedini gubitak. Kraljevina Srbija je tokom rata izgubila više od 50% nacionalnog bogatstva. Iako pobednik, Srbija je iz rata izašla sa ogromnim i, slobodno se može reći, u sledećim decenijama teško nadoknadivim gubicima.

U sastavljanju onoga što će postati 14 tačaka, Vilson i njegovi savetnici morali su da uspostave ravnotežu između svojih progresivnih ideala i zadovoljavanja zahteva za pravdom na koje pozivaju saveznici poput Francuske, Britanije i Rusije.

5 pravila za miran svet

Vilson je bio idealista, ali nije bio naivan. Nije očekivao da će zaraćene sile sveta jednostavno baciti oružje, uhvatiti se za ruke i obećati da će se slagati. Trajan mir zahtevao je novi globalni okvir zasnovan na čvrstom skupu pravila i principa upravljanja.

Kada je Vilson 1918. godine predstavio svetu 14 tačaka, prvih pet predloga bilo je posvećeno ovim vladajućim principima:

1. Javni i transparentni ugovori i diplomatski sporazumi

Tajni ugovori i savezi posejali su nepoverenje među međunarodnim vladama. Kada su boljševici preuzeli vlast u Rusiji 1917. godine, na primer, Lav Trocki je objavio tajne ugovore između carske vlade i saveznika. Iako Vilson nije bio pristalica boljševika, složio se da su pošteni i otvoreni pregovori jedini način da se postigne trajni mir.

2. Slobodna plovidba morem u vreme rata i mira

Potapanje komercijalnih i putničkih brodova od strane nemačkih podmornica bilo je ono što je uvuklo i Britaniju i SAD u Prvi svetski rat. Vilson je verovao da je slobodan i bezbedan prolaz u međunarodnim vodama od suštinskog značaja za očuvanje mira.

3. Jednaki trgovinski uslovi i mogućnosti

Iako je nedostajao „slobodnoj trgovini“, Vilsonov treći opšti princip je zahtevao „uklanjanje, koliko god je to moguće“, ekonomskih barijera trgovini između svih nacija, i velikih i malih. „Ekonomija je bila jedan od glavnih razloga zašto je Vilson želeo da bude uključen [u oblikovanje posleratnog sveta]“, kaže Kristofer Voren, glavni kustos u Nacionalnom muzeju i memorijalu Prvog svetskog rata. „Sloboda plovidbe, otvorena trgovina — bilo bi neverovatno ekonomski korisno da SAD imaju reč o stabilnosti Evrope.”

4. Smanjenje naoružanja među svim narodima

Mnogo pre pojave nuklearnog oružja, Vilson je pozvao sve nacije — i pobednike i gubitnike u globalnim sukobima — da smanje svoje oružje na „najnižu tačku u skladu sa domaćom bezbednošću“. 

5. ‘Prilagođavanje’ kolonijalnih potraživanja

14 tačaka poziva na „slobodno, otvoreno i apsolutno nepristrasno prilagođavanje svih kolonijalnih zahteva“, što zvuči kao snažan antiimperijalistički stav. U praksi, Vilsonova progresivna posvećenost „nacionalnom samoopredeljenju” nije bila univerzalno primenjena. „Vilson je bio antiimperijalista kada su u pitanju Centralne sile — Austro-Ugarska, Osmanlije, Nemačka — ali nije imao nameru da dira Britaniju i Francusku“, kaže Voren. „Oni nisu hteli da razgovaraju o bilo kakvoj vrsti smanjenja svojih prekomorskih imperija.

8 Uslova posleratnog mira

Nakon uspostavljanja tih pet opštih principa, 14 tačaka je dalo osam konkretnih preporuka za rešavanje nekih od glavnih teritorijalnih sporova iz Prvog svetskog rata u državama kao što su Francuska, Belgija, Rusija, Italija i Poljska.

Dok su Vilsonove preporuke išle čvrsto u korist saveznika, on je takođe pazio da ne otuđi Centralne sile. U skladu sa filozofijom „mira bez pobede“, Centralne sile bi se smatrale odgovornim, ali njihove teritorijalne pretenzije ne bi bile potpuno zanemarene.

Uzmimo slučaj Austrougarske, čije se carstvo prostiralo na većini centralne i istočne Evrope. Britanci, pod premijerom Dejvidom Lojdom Džordžom, pozvali su na potpuni raspad Austrougarske na niz nezavisnih nacija. Ali, Vilson je u svojoj 10. tački bio daleko rezervisaniji, rekavši samo da „narodima Austrougarske… treba pružiti najslobodniju priliku za autonomni razvoj“.

„Vilson je pokušavao da napravi kompromis između dva cilja koja je imao“, kaže Tompson, „stabilnosti s jedne strane i liberalnih principa samoopredeljenja s druge.”

14 tačaka je zauzelo sličan odmeren pristup u rešavanju teritorijalnih sporova unutar Otomanskog i Nemačkog carstva. Od Nemačke bi se zahtevalo da vrati ceo Alzas-Lorenu Francuzima i da prizna nezavisnu Poljsku, ali Vilsonove preporuke su se fokusirale na „obnavljanje“ invazione teritorije, a ne na izricanje ekonomske kazne.

„Jedan od razloga zašto su nemački političari postali skloni primirju je taj što su verovali da će Vilson zagovarati u njihovo ime sa svojih 14 tačaka“, kaže Voren. „Oni su verovali da će se mir posle primirja zasnivati na ovih 14 tačaka, što im je bilo mnogo prijatnije.”

Liga naroda, Međunarodni mirovnjaci

Vilsonova 14. tačka je možda najpoznatija, a to je poziv na „opšte udruženje nacija“ koje bi trebalo da štiti „političku nezavisnost i teritorijalni integritet velikih i malih država“. Ova organizacija, prva međunarodna mirovna organizacija te vrste, postala je poznata kao Liga naroda.

Vilson je znao da bi posleratna Evropa sastavljena od velikih, oslabljenih imperija i malih nezavisnih nacija sama po sebi bila nestabilna.

„On je zaista verovao da ako ove male i velike države ne mogu diplomatskim putem da reše svoja pitanja, onda bi Liga naroda – uz podršku glavnih demokratskih sila – mogla da se umeša pre nego što se zagnoje u veći sukob,” kaže Tompson. 

Neuspeh na Pariskoj mirovnoj konferenciji

Kada je Vilson stigao u Pariz u decembru 1919., bio je prvi američki predsednik koji je otputovao u Evropu. Amerika, koja je ranije bila izolacionistička, bila je spremna da zatraži svoje mesto kao globalna sila i Vilson se nadao da će 14 tačaka postaviti novi standard za globalnu diplomatiju. 

Od samog početka, njegove nade su bile raspršene. Da bi mirovni proces funkcionisao, centralne sile su morale da imaju ravnopravno mesto za pregovaračkim stolom. Ali ostali saveznici su zauzeli tvrdu liniju, odbijajući da učestvuju ako nacije poput Nemačke i Austrougarske imaju reč u postupku.

Od trenutka kada su lideri pobedničkih savezničkih nacija stigli u Francusku na mirovnu konferenciju početkom 1919. godine, posleratna stvarnost je počela da se oštro odvaja od Vilsonove idealističke vizije.

„Vilson je na kraju priznao“, kaže Tompson. „To je bio jedan od glavnih razloga zašto mir nije uspeo da dobije bilo kakav legitimitet u Nemačkoj. Versajski ugovor se smatrao diktatom, a ne mirom u kojem su sve strane pomagale da se oblikuju.

Ostale glavne odredbe 14 tačaka bile su potopljene ili razvodnjene do neprepoznatljivosti. Slobodnu plovidbu morem, na primer, odbili su Britanci, koji su kontrolisali najmoćniju mornaricu na svetu.

Nekoliko preporuka od 14 tačaka usvojeno je na Pariskoj mirovnoj konferenciji, uključujući mnoga teritorijalna pitanja, a posebno stvaranje Lige naroda.

Ali progresivni duh 14 tačaka, onaj koji je Nemačkoj davao nadu da će ovaj ugovor biti drugačiji, izostao je na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Umesto toga, saveznici su glasali za uvođenje strogih ekonomskih kazni Nemačkoj u vidu ratne odštete u ukupnom iznosu od 132 milijarde zlatnih maraka, ili više od 500 milijardi dolara danas.

Na kraju, Vilsonov hrabar okvir za svetski mir nije uspeo da dobije snagu i Versajski sporazum je postao gorka pilula koju je nemački narod bio primoran da proguta. Tokom 1930.-ih, kada je nemačka privreda bila osakaćena globalnom depresijom, Adolf Hitler je iskoristio ogorčenost zbog kaznenog Versajskog sporazuma da bi okrivio političare i Jevreje koji su lažni.

Zanimljivo je da je oštrina Versajskog ugovora korišćena i kao opravdanje za politiku smirivanja Britanije i drugih evropskih naroda kao odgovor na Hitlerove agresije. „Oni su ustupili teren Hitleru delimično na osnovu obrazloženja da je Versajski sporazum bio nepravedan prema Nemačkoj“, kaže Tompson.

Jedna potencijalna svetla tačka za Vilsona trebalo je da bude stvaranje Lige nacija, ali mu je čak i ta pobeda izmakla. Kongres je u to vreme bio u rukama republikanaca, koje je Vilson isključio iz mirovnih pregovora u Parizu. Republikanci su uzvratili Vilsonu odbijanjem da ratifikuju Versajski ugovor, koji je Sjedinjene Države držao izvan Lige naroda.

Danas se u svetu vodi više od 50 ratnih sukoba, od kojih znamo za 2-3 najpoznatija, dok je u nekim trenucima u neposrednoj istoriji bilo aktuelno i preko 80. Ostaje zauvek nepoznato da li bi bilo drugačije da je usvojeno “14 tačaka” Vudro Vilsona, koji je u noći 3. aprila 1919. za vreme Pariske mirovne konferencije o okončanju Prvog svetskog rata počeo da pati od žestokog kašlja. Njegovo stanje se brzo pogoršalo do te mere da je njegov lični lekar Keri Grejson pomislio da je predsednik možda otrovan. Grejson je kasnije opisao dugu noć provedenu pored Vilsonovog kreveta kao „jednu od najgorih kroz koje sam ikada prošao. Uspeo sam da kontrolišem grčeve kašlja, ali njegovo stanje je izgledalo veoma ozbiljno.”

Krivac nije bio otrov, već isti moćni soj gripa nazvan „španski grip“ koji će na kraju ubiti oko 20 miliona širom sveta, uključujući više od 600.000 u Sjedinjenim Državama. Vilsonovu bolest je dodatno pogoršao njen tajming – predsednik je ostao prikovan za krevet usred najvažnijih pregovora u svom životu, Pariske mirovne konferencije. Njegovo stanje se kasnije još i pogoršalo, postao je paranoičan i mislio je da Francuzi imaju špijune svuda oko sebe. Bio je bizarno opsednut svojim nameštajem i automobilima, i skoro svi oko njega su to primetili.

Mr. D. Tovarišić