Od skromnog božanstva do glavnog boga Rimskog carstva, bog Sunca Sol se transformisao tokom milenijuma koliko je bio popularan. Nije teško uočiti da je, kako je Sol bio toliko poznat i popularan u 4. veku, crkva nastojala da iskoristi njegov praznik kao Isusov rođendan i Božić kakvog ga svet danas poznaje.

Sol Invictus, takođe poznat kao Nepobedivo Sunce ili Nepobeđeno Sunce, bio je zvanični bog sunca kasnog Rimskog carstva. On je bio kasnija verzija klasičnog boga Sunca Sola, i on je očišćen od prašine i oživljen kao „Invictus“ 274. godine pod carem Aurelijanom.

Aurelijan je pokušao da iskoristi Invictus Sol kao svog glavnog boga Carstva. Glavni praznik i svetkovina Sol Invictus bio je 25. decembra, što je bio datum zimskog solsticija po rimskom kalendaru. Zvao se Dies Natalis Solis Invicti (Rođendan nepobedivog sunca).

Sol je postao sve važniji za careve nakon Aurelijanove vladavine, i bio je istaknut sve do Konstantinovog prelaska na hrišćanstvo. Poslednji natpis koji je pronađen do danas o Solu Invictusu datira iz 387. godine nove ere, ali je Avgustin iz 5. veka propovedao protiv njih pokazujući da su oni još uvek imali uticaj skoro 100 godina kasnije.

U poslednje vreme, akademska zajednica je podeljena po ovom pitanju. Tradicionalni argument sugeriše da je Sol Invictus bio drugi od dva različita rimska boga sunca: Sol Indiges je bio prvi.

Indiges je bio manje značajan bog čiji su sledbenici nestali u 1. veku. Invictus je došao kasnije i u početku je unapređen pod Elagabalom, ali bez mnogo uspeha. Revizionistički pogled, međutim, veruje da je obožavanje Sola bilo konstantno.

Invictus

Invictus je epitet, pridev koji se obično odnosi na kvalitet, za koji su videli da ga koriste mnogi rimski bogovi. Među njima su bili Jupiter, Herkul, Apolon i Mars.

Korišćen je još u 3. veku pre nove ere. Najranija upotreba ovog epiteta za Sol zabeležena je 158. godine nove ere. U ovom periodu postoji i rimski ornamentalni disk iz 2. veka koji se odnosi na Sol kao Invictus (Inventori Lucis Soli Invicto Augusto: „Slavim neosvojivo sunce, tvorac svetlosti”) kao i natpis pronađen na portiku u Rimu u oblasti Trastevere.

Ovaj portik i natpis kreirao je Gaj Julije Aniket. Veza sa Avgustom otkriva vezu sa carskim kultom, kao i vezu sa Mitraovim misterijama. Međutim, malo je opipljivih dokaza koji bi ukazivali na obrazac ili razlog za to.

Drugi carevi su favorizovali druženje sa ovim bogom. U delima Historia Augusta, delu koje se ne razlikuje od Svetonijevog Života dvanaest Cezara, Elagabal je tinejdžerski naslednik Severanske loze i preuzeo je ime Sol Invictus iz Emese, odnevši ga u Rim. Kada je stigao u Rim, Elagabal je odbio da sledi tradicionalna rimska božanstva i promovisao je Sola kao najmoćnijeg i najrespektabilnijeg boga kojeg je sledio. Nažalost, ovo se završilo njegovim ubistvom 222. godine.

Zatim, tu je porodica cara Aurelijana i sam car, koji su dugi niz godina bili povezani sa kultom Sola. Aurelijan je reformisao kult Sola posle mnogih pobeda u Istočnom rimskom carstvu.

Preko njega je Sol Invictus postao najvažnije božanstvo u Rimu. Ranije su sveštenici Sola težili samo nižim rangovima rimskog društva, nakon što je Aurelijanova podrška porasla, sveštenici su unapređeni u „pontifike“, sveštenike najvišeg ranga u Carstvu.

Svaki Pontifeks Sol je bio član senatorske elite, visokog i uticajnog ranga u rimskom društvu. Sam Aurelijan je 25. decembra 274. godine podigao hram Solu i odredio da se igre u Solovu čast održavaju svake četiri godine.

U vreme kada je Konstantin postao car, Sol Invictus je počeo da se prikazuje na kovanom novca širom carstva. Mnogi od ovih novčića sadržavali su fraze koje su tvrdile da je Nepokoreno Sunce bio pratilac cara.

Ovaj poseban stil je Konstantin više puta koristio, jer je car smatrao da je povezivanje sa bogom veoma korisno za njegov lični ugled i kult ličnosti koji je izrastao oko njega. Na Konstantinovom slavoluku nalaze se tri statuete Sol Invictus, a kovani novac koji ga je predstavljao korišćen je najmanje do 325/6. godine nove ere.

Dana 7. marta 321. godine, Konstantin je odredio nedelju kao dan odmora, jer je to bio Dies Solis, Dan Sunca. Očigledno je da je Konstantinu bilo toliko važno da je svoj slavoluk poravnao sa kolosalnom statuom Sola pored Koloseuma, tako da je činila njegovu pozadinu kad god bi se njegova formalna povorka približavala sa luka.

Nasleđe u hrišćanstvu

Postoji široko rasprostranjeno verovanje da je hrišćanska crkva odlučila da Božić, kako se danas slavi, bude 25. decembra jer je bio rođendan Isusa Hrista (Dies Natalis Christi). Međutim, čini se čudnom slučajnošću da je ovo bio i datum koji je Aurelijan odredio kao Solov dan proslave.

Tvrdilo se da se crkva nadala da će iskoristiti ovaj datum da poveže Isusa sa Bogom Sunca. Ovo je funkcionisalo na nekoliko načina.

Rimsko carstvo je težilo da postojeće praznike zameni svojim. To je značilo da će se svaki osvojeni narod polako integrisati sa svim novim informacijama.

Međutim, pored ovoga, rana crkva je Isusa spominjala kao „Sunce pravednosti“ i taj pravopis je i ispravan i relevantan. Hrišćanska rasprava iz ranog 4. veka tvrdi da je Isus rođen 25. decembra, na isti dan kada su Rimljani slavili rođendan Nepobeđenog.

Ovo je stvorilo sjajan narativ i doslednost u obožavanju od ranijeg kulta Sol Invictus do kasnijeg kulta Isusa Hrista. Ova teorija, koja se ponovo pojavila i u sirijskom izvoru iz 12. veka, ima mnogo smisla: lako je uvesti novog boga u svoje Carstvo ako oblici obožavanja ostanu poznati.

Međutim, to nije jedina mogućnost. Druga teorija sugeriše da je datum za Božić izračunat odabirom datuma devet meseci nakon Hristovog začeća 25. marta. Ovo je takođe bio datum rimske prolećne ravnodnevice, što se opet lepo poklopilo sa trenutnim verskim sistemom. (O mogućem datumu Isusovog rođenja već smo pisali.)

Zatim, tu je mozaik pronađen u grobnici Julija (vodeća porodica Rima koja u svoj broj ubraja Julija Cezara i njegovog nećaka Avgusta) za koji se tumači da je verzija Hrista na kolima. Filozof iz drugog veka Kliment Aleksandrijski je tvrdio da je u toj sceni Hristos vozio svoju kočiju po nebu, kao što je to činio Bog Sunca.

Iz svega ovoga, nije teško uočiti da je, s obzirom na popularnost Sola u 4. veku, crkva nastojala da iskoristi njegov praznik kao Isusov rođendan i Božić kakvog ga svet danas poznaje.

Mr. D. Tovarišić