Tokom istorije, ljudi koji se suočavaju sa ekstremnom opasnošću su prijavili da osećaju nevidljivo prisustvo koje im je pomoglo da ih odvedu u bezbednost, što je u psihologiji fenomen poznat kao “sindrom trećeg čoveka”. Prosečan čovek rekao bi da ga je spasao Anđeo čuvar ili zaštitnik. Kako god ga zvali, za ljude koji su se našli u opasnosti – ili u najopasnijim delovima sveta – čini se da je faktor trećeg čoveka bio njihov ključ za preživljavanje. Predstavljamo vam nekoliko primera takvih dokumentovanih slučajeva manje ili više poznatih ličnosti:

Ron DiFrančesko je 11. septembra 2001. mislio da će umreti. Zarobljen u Južnoj kuli Svetskog trgovinskog centra, prvo je pratio druge gore da bi pobegao od dima i plamena, a zatim je odlučio da se okrene i siđe – samo da bi otkrio da mu je put blokiran zidom od vatre. DiFrančesko je bio zarobljen. Odjednom je čuo glas u tami koji ga je ohrabrivao da „ustane“ i prođe kroz plamen. Iako to nije znao, DiFrančesko je počeo da doživljava „sindrom trećeg čoveka“.

Prateći ovaj glas, DiFrančesko je izašao iz zgrade. U stvari, on je bio poslednja osoba koja je živa izašla iz Južne kule pre nego što se srušila. I daleko od toga da je jedina osoba koja je prijavila da čuje glas ili oseća prisustvo u trenucima velike opasnosti.

Ovaj fenomen, koji se ponekad pripisuje „anđelima čuvarima“, iskusili su ljudi visoko u planinama, duboko u podvodnim pećinama i u drugim situacijama života ili smrti. Svi oni opisuju slično iskustvo: glas ili prisustvo koji ih drži smirenim i vodi ih u bezbednost. Zanimljivo je da ovo „prisustvo“ često oseća više ljudi odjednom.

Pa šta je to? Niko sa sigurnošću ne zna. Džon Gajger, koji je pisao o sindromu trećeg čoveka u svojoj knjizi The Third Man Factor: Surviving the Impossible 2008., primetio je da su ljudi pronašli duhovna i religiozna objašnjenja za sindrom trećeg čoveka. Ali je primetio da je takođe moguće da je fenomen neka vrsta hemijske reakcije, poput adrenalina, izazvane opasnošću.

Šta god da je, fenomen trećeg čoveka iskusio je veliki broj ljudi na tesnim mestima — koji su živeli da ispričaju svoju priču. U nastavku pročitajte o sindromu trećeg čoveka kakav su iskusili planinari, ronioci u pećinama, preživeli od 11. septembra i drugi.

„Bili smo nas četiri, a ne trojica“: Iskustvo Ernesta Šekletona sa sindromom trećeg čoveka

U maju 1916. istraživač Antarktika Ernest Šeklton krenuo je u naizgled nemoguću misiju. Pošto je izgubio svoj brod Endurance na ledu i ostavio većinu svoje posade na ostrvu Elefant, on i još dvojica krenuli su da potraže pomoć na stanici za lov na kitove u Stromnesu. Šeklton je kasnije priznao da je osećao da postoji „četvrta“ osoba koja ih je vodila tokom napornog putovanja kroz planine.

„Znam da mi se tokom tog dugog i napornog marša od trideset šest sati preko neimenovanih planina i glečera Južne Džordžije često činilo da nas je četvoro, a ne troje“, napisao je u svojoj knjizi Jug.

I nije bio jedini koji je doživeo sindrom trećeg čoveka tokom ovog opasnog prelaza. Njegovi saputnici, Tom Krin i Frenk Vorsli, takođe su osetili prisustvo „četvrtog“ koji ih je pratio tokom putovanja.

Iako Krin nije stavio svoje misli na papir, navodno se složio sa senzacijom. A prema Kraljevskom škotskom geografskom društvu, Vorsli je napisao: „Zaista je postojala jedna stvar u vezi našeg prelaska Južne Džordžije, stvar koju nikada nisam uspeo da objasnim. Kad god sam pregledao incidente tog marša, imao sam podsvesni osećaj da nas je četvoro, umesto troje.”

Njihovo iskustvo je kasnije inspirisalo pesnika Tomasa Skota Eliota. Deo svoje pesme „Pusta zemlja” posvetio je fenomenu trećeg čoveka, pišući:

„Ko je treći koji uvek ide pored tebe?
Kad brojim, samo smo ti i ja zajedno
Ali kad pogledam napred na beli put
Uvek još jedan hoda pored tebe
Klizeći umotan u braon mantiju, sa kapuljačom
Ne znam da li je muškarac ili žena
— Ali ko je ono s druge strane tebe?”

U fusnoti, Eliot je objasnio: „Sledeći redovi su bili podstaknuti izveštajem o antarktičkim ekspedicijama (zaboravljam koje, ali mislim da je to jedna od Šekltonovih): Rečeno je da je grupa istraživača, na izmaku snage, imala stalnu zabludu da postoji jedan član više nego što se zapravo može izbrojati.”

Frank Smit i ‘druga osoba’ koju je sreo na Mont Everestu

Godine 1933, Frenk Smit je krenuo da uradi ono što niko ranije nije uradio: uspon na Mont Everest. Usput je osetio da nije sam.

Smit nije nameravao da se samostalno popne na planinu. Započeo je ekspediciju sa nekoliko drugih. Ali kako su surovi elementi planine zadesili grupu, Smitova ekspedicija je pala. Smit je nastavio dalje.

Dok se penjao prema vrhu, engleski planinar je počeo da doživljava sindrom trećeg čoveka. Osećao je prisustvo toliko snažno da se u jednom trenutku čak okrenuo da ponudi užinu svom saputniku — koji, naravno, nije bio tamo.

Smit nije uspeo da stigne do vrha, ali je preživeo svoj pokušaj. I kasnije je opisao čudan fenomen koji je doživeo.

„Sve vreme dok sam se penjao sam, imao sam snažan osećaj da me prati druga osoba“, napisao je on. „Osećaj je bio toliko jak da sam potpuno eliminisao svu usamljenost koju bih inače osećao.”

„Nije mi bio potreban dokaz“: Rajnhold Mesner i „Treći penjač“

Još jedan penjač koji je prijavio sindrom trećeg čoveka bio je italijanski planinar Rajnhold Mesner.

Mesner je 1970. godine sa svojim bratom Ginterom krenuo na opasan uspon na Nanga Parbat na Himalajima. Iako su braća uspela da se popnu na planinu, naišli su na nevolje prilikom spuštanja sa Diamir Fejsa. U tom trenutku, čudno treće prisustvo izgledalo je kao da im pomaže.

Kao što je Mesner napisao u svojoj knjizi Gola planina iz 2011. godine:

„Na jednoj deonici prednje tačke naših dereza zagrizle su samo nekoliko milimetara duboko u staklasti tvrdi led… Ponekad je sva naša težina bila na našim derezama i sekirama… Odjednom je bio treći penjač pored mene. Spuštao se sa nama, držeći se na redovnom rastojanju malo udesno i nekoliko koraka od mene, samo van mog vidnog polja. Nisam mogao da vidim cifru i još uvek zadržim koncentraciju, ali sam bio siguran da je neko tamo. Mogao sam da osetim njegovo prisustvo; Nije mi trebao dokaz.”

Ovaj „treći čovek“ nije bio anđeo čuvar koji bi mogao da čini čuda. U stvari, Ginter je tragično izgubio život tokom spuštanja. A Rajnhold je kasnije došao do novog objašnjenja za fenomen koji je doživeo.

„Uspeo sam da razumem“, napisao je, „da sam treći čovek bio samo ja koji sam sebe posmatrao sa drugačijeg nivoa postojanja“.

Džo Simpson, penjač koji je čuo ‘jasan i zapovedan glas’

Još jedan planinar koji je naišao na fenomen trećeg čoveka bio je Džo Simpson. Godine 1985. on i njegov partner u penjanju Sajmon Jejts pokušali su da postanu prvi ljudi koji su se popeli na zapadno lice Siula Grande u peruanskim Andima. Iako je njihov uspon bio uspešan, njihov težak spust pokazao se gotovo fatalnim za Simpsona.

Dok su dvojica muškaraca silazila, Simpson je pao i slomio nogu. Iako je Jejts pokušao da mu pomogne, nije bio u stanju da to učini – i na kraju je presekao konopac koji ih je držao zajedno kako bi izbegao da sam padne niz planinu.

Simpson, sam i teško povređen, suočio se sa gotovo sigurnom smrću. Ali onda je mogao da čuje snažan glas.

„Glas je bio čist, oštar i zapovednički. Uvek je bio u pravu, i slušao sam ga kada je govorio i delovao u skladu sa svojim odlukama“, napisao je on u Touching the Woid. „Morao sam da stignem do glečera… Glas mi je tačno rekao kako da to uradim, a ja sam poslušao… Nije izgledalo da me brine što se krećem kao puž. Sve dok sam slušao glas, onda bih bio u redu.”

Začudo, Simpson je uspeo da se vuče napred sve dok nije naišao na Jejtsa i njihovog pomoćnika u logoru. Jedanaest dana nakon prvog pada, odveden je u bolnicu.

Zahvaljujući sindromu trećeg čoveka, Simpson je preživeo nemoguće.

Stefani Švabe, pećinski ronilac koju je „spasio“ njen mrtvi muž

Za razliku od poslednjih nekoliko unosa, geolog sa Univerziteta Kentaki Stefani Švabe nije se susrela sa sindromom trećeg čoveka visoko na planini, već duboko u podvodnoj pećini.

Godine 1997. Švabe — iskusni pećinski ronilac — krenula je u ronjenje od posebnog značaja u Mermaid’s Lair na Bahamima. Njen muž i ronilački partner, Rob Palmer, umro je tokom ronjenja samo tri nedelje ranije. I često su zajedno odlazili u Sireninu jazbinu.

Ovog puta, Švabe je išla sama da sakupi uzorke sedimenta.

Kada je završila sa prikupljanjem svojih uzoraka, Švabe je podigla pogled i shvatila da je izgubila iz vida svoje „smernice“, suštinski alat koji pećinski ronioci koriste za bezbedno kretanje iz podvodnih pećina. Bez toga je bila zarobljena. I ostalo joj je samo 20 minuta kiseonika.

Uznemirena, uplašena i obuzeta tugom, Švabe je „iznenada osetila da je pocrvenela“ i činilo se da je sve oko nje „postalo svetlije“, prema The Third Man Factor: Surviving the Impossible Džona Gajgera.

U tom trenutku, Švabe se osećala kao da je neko drugi u pećini sa njom – i osećala je kao da je njen muž Rob. Prema Švabeu, rekao joj je nešto što je često govorio dok je bio živ: „Zapamti, veruj da možeš, veruj da ne možeš, u svakom slučaju si u pravu. Sećaš se?”

Pošto je ostalo samo nekoliko minuta vazduha, Švabe je podigla pogled i uočila smernicu. Time je „prisustvo“ u pećini nestalo i Švabe je uspela da izađe. Ali ona je uverena da je fenomen trećeg muškarca koji je iskusila bio Rob, i da joj je to spasilo život.

Ron DiFrančesko, Preživeli kog je 9/11 spasao faktor trećeg čoveka

11. septembar 2001. počeo je kao normalan dan za Rona DiFrančeska. Kao i obično, stigao je na posao u Svetski trgovinski centar na Menhetnu, a zatim se uputio u svoju kancelariju na 84. spratu Južnog tornja.

Zatim, u 8:46 ujutro, let 11 American Airlinesa — koji su nasilno i navodno oteli pet terorista Al Kaide — srušio se u Severni toranj.

U početku, DiFrančesko je ostao na mestu. Pogođen je drugi toranj, a ne njegov, a instrukcije koje su brujale preko interfona obećavale su da „nema potrebe za evakuacijom“. Ali nakon razgovora sa prijateljem, DiFrančesko je ipak odlučio da napusti zgradu. Nekoliko minuta kasnije, u 9:03 ujutru, let 175 United Airlinesa srušio se na spratove od 77 do 85 u Južnom tornju.

DiFrančesko je uspeo da stigne do stepeništa A, jedinog nesmetanog puta za bekstvo. Ali dok su on i drugi silazili dole, naišli su na dvoje ljudi koji su im rekli da dim i plamen onemogućavaju dalje spuštanje. DiFrančesko i većina ostalih su pratili drugo dvoje prema krovu. Ali kako su se penjali, DiFrančesko je postajao sve nervozniji. Na kraju se predomislio i umesto toga odlučio da ode na drugu stranu.

Zakočen dimom i srušenim zidom, DiFrančesko je počeo da se plaši da je napravio pogrešan izbor. Ali onda je počeo fenomen trećeg čoveka kada je nevidljivi muški glas rekao DiFrančesku „Nastavi!”

Kao što je DiFrančesko rekao Gajgeru, mogao je i da čuje glas i oseti fizičko prisustvo (iako nikog nije bilo).

„Odvelo me je do stepenica. Mislim da me nešto nije zgrabilo za ruku, ali me je sigurno povelo”, prisećao se kasnije svog čudesnog bekstva iz Južne kule. „Još je postojala opasnost, pa me je odvelo do stepeništa, navelo da se probijem, navelo da trčim kroz vatru… Očigledno me je neko bodrio. Tu se ne ide, ne ide se ka vatri.”

Onda, kada je prošao kroz plamen i dim do 76. sprata, glas je nestao. DiFrančesko je uspeo da izađe iz zgrade. U stvari, on je bio poslednja osoba koja je pobegla iz Južnog tornja pre nego što se srušila.

Genel Guzman-MekMilan i ‘Anđeo Pavle‘

Poput Rona DiFrančeska, iskustvo Genel Guzman-MakMilan sa sindromom trećeg čoveka dogodilo se tokom 11. septembra. Ali za razliku od DiFrančeska, njeno iskustvo sa fenomenom nije se dogodilo u kulama – već ispod njih.

11. septembra 2001. Guzman-Mekmilan se pojavila na poslu na 64. spratu Severne kule. Ali kada je prvi avion udario, oklevala je pre evakuacije. Guzman-Mekmilan je bila imigrantkinja sa Trinidada koja je prekoračila svoju vizu i brinula se da će upasti u nevolje ako napusti radni sto. Međutim, kako je situacija postajala sve teža, Guzman-Mekmilan i još jedan zaposleni odlučili su da pobegnu iz zgrade.

Stigli su do 13. sprata. A onda se Severna kula srušila.

Guzman-Mekmilan je bila zarobljena pod ruševinama 27 sati, savladana bolom i moleći se za spas. 12. septembra čula je glas koji je rekao: „Imam te, Genel. Zovem se Pavle i bićeš dobro.”

Ona je bila poslednja osoba koja je izvučena iz ruševina 11. septembra.

Da li je Pavle bio simptom sindroma trećeg čoveka? Guzman-Mekmilan je oduvek verovala da je „anđeo“. Ali ovo može biti jedan od primera fenomena trećeg čoveka u koji je bila umešana stvarna osoba: 2011. godine, vatrogasac po imenu Pol Somin identifikovao se kao njen verovatni spasilac.

Ipak, Guzman-Mekmilan sumnja. Nije sigurna da je Somin onaj „Pavle“ kojeg je upoznala tog dana.

„Anđeli postoje. Pavle je bio moj anđeo“, rekla je ona za Vašington post . “To je bilo čudo za koje sam se molila.”

Henri Stoker, odbegli ratni zarobljenik uz pomoć misteriozne figure

Rođak Henrija Stokera, Bram Stoker, bio je poznat po knjizi koju je napisao: Drakula. Ali i Henri je imao fantastičnu priču – i to se dogodilo u stvarnom životu.

Henri Stoker, oficir Kraljevske mornarice, zarobljen je tokom Prvog svetskog rata. Proveo je tri godine kao ratni zarobljenik u Otomanskom carstvu, tokom kojih je često bio u samici. „Bio sam zatvoren u ćeliji, do koje praktično nije mogla prodreti dnevna svetlost“, pisao je kasnije, „i u kojem su muve, buve i pacovi obilovali.”

Na kraju, Stoker je odlučio da pokuša da pobegne. On i još dvojica uspeli su da pobegnu iz zatvora, a za to vreme Stoker i njegovi saputnici su počeli da osećaju da je među njima „četvrti“ čovek. Prijateljsko prisustvo figure bilo je posebno snažno kada su se našli u tesnoj situaciji, ali kao da je nestalo kada je neposredna „opasnost“ prošla.

Iako su Stoker i njegovi saputnici ponovo uhvaćeni nakon 18 dana bekstva — vraćen je u Englesku decembra 1918. godine — njegov susret sa „sindromom trećeg čoveka“ ostavio je snažan utisak.

Kasnije se prisećao da su se on i još dvojica složili oko prisustva figure, napominjući da im je on ulio osećaj velike udobnosti.

„Nikad nije govorio, niti je krenuo da nas vodi“, napisao je Stoker u svojoj knjizi Slamke na vetru iz 1925. godine. „Njegov stav je delovao kao istinski i odani prijatelj koji kaže: ‘Ne mogu pomoći, ali kada je opasnost nadohvat ruke, uvek se seti da sam tu, da stojim – ili padnem – sa tobom.”

Zanimljivo je — kao i kod Šekltona — Stoker i njegovi saputnici su svi osetili prisustvo druge osobe. Za razliku od planinara, preživelih od 11. septembra, ili pećinskih ronilaca, koji su imali individualna iskustva, Stoker i druga dva muškarca složili su se oko onoga što su iskusili: faktor trećeg čoveka.

En Bankroft i ‘Aura trećeg čoveka’ na koju je naišla na Antarktiku

Između 2000. i 2001. En Bankroft i norveška avanturistkinja Liv Arnesen postale su prve žene koje su skijale preko Antarktika.

I, prema Bankroftovoh, to nisu uradile same.

U tom svetlom, belom, izolovanom delu sveta, Bankroft je doživela sindrom trećeg čoveka. Počela je da oseća prisustvo još jedne figure samo nekoliko nedelja nakon njihovog putovanja, koje je trajalo ukupno 94 dana.

Tokom pojavljivanja 2010. na Čekaj, čekaj, ne govori mi, Bankroftova se prisetila:

„To je samo na neki način kada ste na ovim belim mestima duže vreme, znate, imate mnogo čulne izopačenosti. Dakle, postoji taj element. A tu je i ovaj element — neki ljudi bi to opisali kao duhove ili prisustvo koje se pojavljuje kada su stvari veoma teške, fizički i emocionalno. Znaš, kada se stvarno gasiš. Dakle, aura trećeg čoveka je neka vrsta pojave.”

Da li je sindrom trećeg čoveka trik uma, anđeo čuvar ili nešto treće? Izgleda da zavisi od oka posmatrača. Ali za ljude koji su se našli u opasnosti – ili u najopasnijim delovima sveta – čini se da je faktor trećeg čoveka bio njihov ključ za preživljavanje.

Šta god da je u pitanju, a za šta nauka još uvek nema odgovor, neka vam je u pomoći, ako vam, ne daj Bože, zatreba!!!

Mr. D. Tovarišić