Zvuči ludo, zar ne? Ideja da su drevni narodi Amerike migrirali ne iz stepa istočne Azije, već iz praistorijske Francuske, u najboljem slučaju izgleda kao loša šala, a u najgorem kao radikalno pogrešno tumačenje gotovo svih dostupnih dokaza.

Međutim, postoji iznenađujuća količina dokaza koji sugerišu da bi ono što je poznato kao „Solutreanska hipoteza“ zapravo moglo biti moguće. Tvrdnje da su Ameriku prvi naselili doseljenici iz Evrope koji su putovali preko grudnog leda da bi prešli Atlantski okean ne treba tako brzo odbaciti.

To je teorija koja je u velikoj meri u suprotnosti sa trenutnim akademskim razmišljanjem da su ljudi putovali iz Azije preko Beringovog moreuza do Aljaske, naravno. Ali, ako se vratimo tako daleko, skoro sve je ekstrapolacija, ako ne i potpuno nagađanje.

Solutreanska hipoteza tvrdi da su pre oko 21.000 godina ljudi iz istočnog regiona Francuske migrirali u Severnu Ameriku i doneli sa sobom svoje jedinstvene litčke (kamenske) tehnike. One su bile raštrkane širom Amerike i razvile se u Klovisovu litsku tehniku koja je postala poznata u Americi.

Jednom kada postane teorija, istina je reći da nedavni dokazi to ne podržavaju. Još gore, neki su ga prihvatili kao rasističku reinterpretaciju (ili namerno pogrešno tumačenje) rane ljudske istorije. Evo kako su dokazi razbijeni.

Poreklo Solutreanske kulture

Originalna Solutreanska kultura potiče iz regiona koji obuhvata današnju Francusku, Portugal i Španiju, a cvetala je pre oko 21.000 godina. Karakteristika Solutreanske kulture bio je proces izrade oruđa koji se može posmatrati kao prelazni period od alata od kremena i alata od kosti.

Ova kultura je koristila veoma različite tehnike izrade alata koje ranije nisu viđene i koje se više nisu koristile još 1.000 godina. Iz ovoga je jasno da su Solutreanci bili napredna civilizacija.

Nestali su pre oko 17.000 godina, a njihova sofisticirana kamena oruđa zamenjena su zamenama za kosti i kremen, koje su bile manje efikasne od onih Solutreanaca.

Hajdemo tehnički. Najizrazitija i najvažnija karakteristika litike koju su stvorili Solutreanci bili su ono što se naziva bifacijalnim udarnim ljuskastim vrhovima. Njihovo kameno oruđe obrađivano je u naoštrene ivice lomljenjem stena, odsecanjem lica sa obe strane dok se ne formira rezna ivica.

Ova karakteristika postavlja osnovu za veći deo podrške hipotezi zbog sličnosti između Klovisovih i Solutrejevih alata. Kultura Klovis nazvana po svojim nalazima u Klovisu u Novom Meksiku, verovatno je najranija iz kamenog doba u Americi. Oba alata pokazuju sličan izgled koji je korišćen da sugeriše da su Solutreanske tehnike inspirisale Klovisovu litiku.

Posebna karakteristika alata Klovis je vrh koplja poznat kao Klovisov vrh. Ima tanak vrh sa bifacijalnom konstrukcijom i napravljen je od tehnike ljuštenja preko koje se smanjuje debljina sečiva bez smanjenja širine.

Međutim, Klovisov vrh se razlikuje od Solutreanskog jer Klovisovo sečivo ima bifacijalni žleb što dovodi do toga da je dugačak žleb urezan u donju ivicu vrha kako bi se pomoglo da se pričvrsti za koplje. Dve tehnike su slične, ali nisu identične.

Klovis tehnologija se pojavila u arheološkim zapisima Severne Amerike od pre oko 12.800 godina do pre 13.500 godina. Starije oštrice tek treba da budu otkrivene u Americi i u Aziji.

Upravo zbog toga veza Klovisa i Solutreja ostaje kontroverzna u modernoj akademiji i nema široku prihvaćenost. Ima velike praznine u vremenskom periodu između dve kulture i postoji potpuni nedostatak dokaza koji bi sugerisali da je Solutreanska kultura ikada savladala pomorstvo, koje je na neki način važno za prelazak Atlantika, čak i ako bi bio prekriven slojem leda.

Problemi sa hipotezom

Oni koji su podržavali Solutreansku hipotezu istakli su prisustvo haplogrupe X2 koja je lanac ljudske DNK koji preovlađuje i u anadolskom regionu Turske i u severoistočnoj Americi. U članku je 1998. ovo identifikovano kao dokaz za potencijalnog kavkaskog osnivača Amerike.

Međutim, 2008. studija u Brazilu je osporila ovo. Otkrili su da je gen haplogrupe X deo glavne DNK sastava osnivačke populacije Indijanaca. Da je to tačno, to bi značilo da nije bilo migracije iz Evrope poput onih koje postavlja Solutreanska hipoteza.

Kasnije 2012. godine, članak dostavljen Američkom žurnalu fizičke antropologije osporio je Solutreansku teoriju zasnovanu na genetici. Ovo su podržali istraživači u Italiji koji su tvrdili da azijski C4c i sporni X2a imaju vrlo paralelnu genetsku istoriju.

Godine 2014., DNK je uzet iz skeleta koji je pronađen u bliskoj vezi sa artefaktima Klovisa. Rezultati su pokazali da deli jake veze sa DNK sa sibirskih lokacija i to sugeriše da je put migracije došao iz Beringovog moreuza, a ne sa evropskog prelaza preko leda. Pored toga, DNK je delio mnogo svojih karakteristika sa populacijom Indijanaca.

Dodavajući vatru plamenu i dalje sugerišući da je Solutreanska hipoteza bila pogrešna, studija okeanografskih podataka iz 2008. godine pokazala je da se poslednji glacijalni maksimum Severne Amerike ne uklapa sa hipotezom da su ljudi prešli ledenu površinu. Iako su upotreba leda i lov na moru bili vitalni u drugim kontekstima, malo je verovatno da bi ljudi u ovom periodu koristili praćenje ivice leda da pređu u Ameriku.

Solutreanska hipoteza je takođe dovedena u pitanje prazninama u znanju između dve civilizacije, kao i nedostatkom pomorskih dokaza za Solutreanski narod i nedostatkom specifičnih Solutreanskih karakteristika u tehnologiji Klovisa. Godine 1970. u blizini Virdžinije otkrivena je sekira sa dva sečiva i za nju se tvrdilo da liči na Solutreansko oruđe.

Alat je pronađen u bageru u kojem su se navodno nalazili i ostaci mastodonta. Mastodont je datiran pre 22.000 godina. Međutim, ovo je osporavano u izveštaju iz januara 2015. godine koji je pregledao ove tvrdnje i rekao da nije moguće povezati ta dva dokaza kao da su povezana u vremenu i prostoru.

Dakle, opet se ne može verovati da je otkriće Amerike od strane evropskih ljudi postojalo pre Leifa Eriksona u 11. veku, a zatim poznatije počevši od 1492. godine sa Kristoforom Kolumbom.

Međutim, postaje još problematičnije. Osim što nije akademski poštovana, Solutreanska hipoteza je takođe postala politizovana u novijoj istoriji.

Tokom 2010-ih godina, naširoko je objavljeno da su grupe belaca koristile teoriju da kažu da su prvobitni i prvi stanovnici Amerike bili belci. Ovo je potpuno zanemarivalo verovatnoću da su Solutrejci bili smeđe kože.

Takođe je pokušala da otme poreklo današnjih Indijanaca i proglasila ih za kasnije imigrante iz Azije. Ove teorije su bile široko i javno kritikovane od strane vodećih naučnika zbog njihovog predstavljanja takvih štetnih teorija. Dokumentarac je 2018. godine žestoko kritikovan zbog neanalitičkog pristupa Solutreanskoj hipotezi.

Mr. D. Tovarišić