Carevi drevne Kine imali su ogromnu moć i odgovornost. Nazvan ‘Sin neba’, njemu (a jednom i njoj) je dato božansko pravo da vlada svim ljudima, ali se očekivalo da promoviše njihov najbolji interes, a ne svoj. Apsolutni monarh, iako je u praksi zavisio od užeg kruga savetnika, mističnost cara je bila pojačana njegovom nevidljivošću za obične ljude, povučene kao što je često bio u carskoj palati. Zadobiti ličnu audijenciju kod cara, čak i ako je i dalje ostao skriven iza paravana dok je sedeo na svom zlatnom zmajevom tronu, bila je najveća čast. Možda nijedan drugi drevni vladar nikada nije bio tako udaljen ili poštovan kao kineski car.

Mandat neba

Vladari dinastije Zapadni Džou bili su prvi koji su tradicionalno kinesko obožavanje predaka odveli korak dalje i nosili titulu „Sin neba“ (Tianzi). Kralj Ven od Жoua, 1050. год. p.n.e, tvrdio je da su on, a kako se zgodno pokazalo, i svi njegovi naslednici, dobili pravo da vladaju od strane bogova (neba). Ovo je bio ni manje ni više nego Nebeski mandat ili Tianming, to jest, neosporno pravo na upravljanje. Nije zapravo božanska, već, bolje rečeno, vlada u ime bogova na zemlji, ta uloga je takođe nosila veliku odgovornost za donošenje odluka za dobro ljudi. Ako ne bi vladao dobro, onda bi Kina pretrpela strašne katastrofe kao što su poplave i suše i on bi izgubio pravo da vlada. Ovo je takođe bilo korisno objašnjenje zašto su se vladajuće dinastije menjale tokom vekova: izgubile su nebeski blagoslov zbog loše vladavine. Kao što kaže jedna popularna izreka, koju je zabeležio Hsun Tzu: “Knez je čamac, običan narod je voda. Voda može podržati čamac ili voda može prevrnuti čamac.” (Ebrei, 8)

Vladar se, dakle, u svakom trenutku mora rukovoditi principom dobročinstva ili jen. On je i majka i otac naroda. Zbog toga su magistrati koji su upravljali regionima u njegovo ime popularno nazivani ‘činovnicima majka-otac’. Vladari su možda očigledno ignorisali moralnu stranu stvari, ali je, ipak, ideja Nebeskog mandata nastavila da se koristi kao koristan legitimacioni argument za vladavinu careva, pa čak i stranih osvajača careva sve do 19. veka nove ere. Malo je careva moglo sebi da priušti da potpuno ignoriše kolektivna moralna i istorijska očekivanja svog naroda.

Tako se u drevnoj Kini vladar smatrao poglavarom kraljevske porodice, plemstva, države, sudstva i verske hijerarhije. Naravno, kada bi umro, odlazio je u raj i tamo služio bogovima. Takve uzvišene privrženosti osigurale su da se prema svim vladarima Kine odnosi sa velikim poštovanjem i strahopoštovanjem od strane bilo koje osobe koja je imala sreće da ikada dođe u fizički kontakt sa njima. Čak i za najviše rangirane vladine zvaničnike, prolazak do Unutrašnjeg dvora i stvarno susret sa carem – a malo ko je to ikada učinio – iskustvo je bilo onoliko blisko koliko bi došli do božanstva tokom svog vremena na zemlji.

Prvi car

Prvi vladar koji je uzeo titulu pravog cara bio je Ši Huangdi (259-210 pne), osnivač dinastije Ćin. Zaista, samo njegovo ime je bilo počasna titula koja znači ‘Prvi car’. U ekstravagantnom i, na kraju prilično uspešnom pokušaju neke vrste besmrtnosti, car je naredio da mu se sagradi ogromna grobnica koju je čuvala vojska od terakote, vojska od 8.000 jakih ratnika, sa kočijama i konjima, kao i mnogo boksovanih živih životinja i veliki broj ljudskih žrtava za dobru meru.

Car je bio široko viđen kao očinska figura i moralni pilot državnog broda.

Nakon toga, svi vladari su preuzeli titulu imperatora, a institucija, koja je preživela nekoliko promena dinastija, završila se tek revolucijom 1911. godine kojom je uspostavljena Kineska Republika. Poslednji car bio je Aisin Gioro Puji iz dinastije Ćing koji je vladao dok je još bio dete samo tri godine.

Sukcesija

Carevi su obično nasledili svoj položaj osim ako nisu bili osnivači sopstvene dinastije i nisu preuzeli vlast silom. Tipično, najstariji muški sin je nasledio očevu titulu, ali je bilo slučajeva kada je car birao drugo od svoje dece ako ga je smatrao pogodnijim za vladavinu. Ova situacija je dovela do lošeg osećanja i rivalstva između braće i sestara, a često je bilo smrti i nestanaka kao rezultat. Ako je car umro pre nego što je njegov izabrani naslednik postao punoletan, onda su mladog cara savetovali visoki zvaničnici, posebno među evnusima koji su vekovima dominirali životom na dvoru. Ponekad su čak i novi odrasli carevi morali da se bore sa moćnim zvaničnicima ili rođacima koji su bolje poznavali zamršenost dvorske politike i nastojali da unaprede sopstvene ambicije, a ne ambicije države. Smrti, samoubistva i prisilna abdikacija nisu bili nepoznati u dugom nizu kineskih careva. Ovi slučajevi su, na sreću, bili izuzeci i kroz vekove je ostalo snažno poštovanje prema svakoj osobi koja je rođena ili nekim okolnostima izabrana da bude car, kao što objašnjava istoričar R. Doson: “Jednom kada se pojavio novi vladar, aura natprirodnog koja ga je okruživala i osećaj božanskog odobrenja službe potvrdili su carev položaj… Sedeći na zmajevom prestolu, Sin Neba bio je isuviše sveti objekat da bi ga smrtnici gledali oči, pa mora da se interveniše.”

Ovlašćenja cara

Kineski carevi nisu imali ustav koji bi definisao njihova ovlašćenja i ovlašćenja njihove vlade. Car je bio vrhovna izvršna vlast, najviša zakonodavna vlast i poslednji izvor žalbe, i vrhovni komandant vojske. Car je mogao da usmerava vladinu politiku, uvodi nove zakone i poreze, zakazuje imenovanja, daje usluge, privilegije i titule, izriče kazne i daje pomilovanja. Takođe je mogao da poništi bilo koji zvanični ili postojeći zakon, čak i ako je potrebno razmatranje prednosti. Neki carevi su se više od drugih uključivali u svakodnevnu vladavinu države, ali je postojala opšta tendencija da se praktična pitanja prepuste profesionalnim političarima pažljivo odabranim za tu svrhu. Car je bio široko viđen kao očinska figura i moralni pilot državnog broda, kao što ovaj odlomak iz teksta iz dinastije Han (206. pne – 220. ne) ilustruje:

“Onaj ko je vladar ljudi uzima nedelovanje kao svoj Put i pravi nepristrasnost svojim blagom. On sedi na prestolu ne-dejstva i jaše na savršenstvu svojih službenika. Njegove noge se ne pomeraju, ali njegovi ministri ga vode napred; njegova usta ne izgovaraju ni reč, ali njegovi komornici mu daju reči podrške; njegov um se ne bavi problemima, već su njegovi ministri sproveli odgovarajuću akciju. Tako ga niko ne vidi kako deluje, a on ipak postiže svoj uspeh. Ovako vladar oponaša puteve Neba.”

Od cara se očekivalo da podrži principe konfučijanizma na kojima su zasnovane mnoge oblasti vlasti, ali je on sam mogao da izabere bilo koju od aktuelnih religija kao što su budizam i taoizam za svoja lična uverenja. Zvanično je obavljao najvažnije verske rituale u kalendaru koji su uključivali žrtve na svetim planinskim i rečnim mestima. Car je takođe bio odgovoran za redovne žrtve kojima se odaje počast njegovim carskim precima i za svečano prvo oranje svake poljoprivredne godine. Najvažniji ritual, koji se obavljao do 20. veka nove ere, bio je prinošenje neokaljanog junca za vreme zimskog solsticija, žrtvovanog u čast Neba.

Drugo očekivanje od cara bilo je da deluje kao pokrovitelj obrazovanja. Zbog toga su mnogi carevi tokom svoje vladavine posećivali državne univerzitete i osnivali nove škole. I sam car je imao koristi od rigoroznog obrazovanja o konfučijanskim klasicima i istoriji, a njegova uloga oca naroda zahtevala je da podstakne pismenost i učenje širom Kine.

Uprkos svojoj apsolutnoj moći, car ipak nije mogao da učini sve što je želeo. Država i njena birokratija bila su tolika da se oslanjao na savetnike koji će ga držati u toku sa stvarima i lojalne pristalice da bi sprovodili svoju politiku u okviru tradicionalne vlade. Stoga su ga savetovali i pomagali visoki političari koji su mogli da nose titule kao što su kancelar, glavni ministar, veliki komandant, veliki savetnik ili carski sekretar, u zavisnosti od perioda. Kao što ovde rezimira istoričar R. Doson, “Čak je i najautokratskiji car bio neizbežno ograničen tradicijama, konvencijama i presedanima, pritiscima rođaka, kao i potrebom da se osloni na dobro obaveštene ministre. Iako su se carevi povremeno mogli ponašati iznenadno grubo, njihovo pravo da se ponašaju na proizvoljan način služilo je kao pretnja koja se retko sprovodila u delo.”

Iz tog razloga, carevi su organizovali redovne sudske konferencije za raspravu o budžetu, pravnoj i vojnoj politici na kojima su visoki zvaničnici bili pozvani da iznesu svoja mišljenja i odluke su se mogle donositi na osnovu stavova većine. Vlada je, dakle, uglavnom nastavila po principu konsenzusa; zaista, drevna kineska reč za ‘upravljanje’ (t’ing) takođe znači ‘slušati’. Kako je državni aparat postajao sve veći i sofisticiraniji, imenovanje visokih zvaničnika je i dalje vršio car, ali je to činio iz užeg izbora koji su preporučili njegovi savetnici. Komunikacije su takođe bile jako filtrirane kroz razna odeljenja pre nego što su dospele do carevih očiju. Shodno tome, moć visokih političara da utiču na donošenje odluka u svoju korist ili prema svojim interesima je vremenom rasla. Dalje, careva politika je takođe bila ograničena politikom njegovih prethodnika, posebno osnivača dinastije za koga se smatralo da je posebno naklonjen Nebu. Ovo je bila kvaka da budeš oruđe božanskog. Ako su svi vladari dobili mandat, onda je njihova politika morala biti razmatrana i poštovana.

Jedinstvenost i mističnost

Mističnost cara koja je proizašla iz njegovog mandata sa neba i teškoća da se ikada baci pogled na njega samo su bile podignute takvim konvencijama kao što je klanjanje njegovom portretu. Čak su i zvaničnici koji su napredovali u provinciji sa zahvalnošću krenuli u pravcu daleke palate u glavnom gradu. Da bi se garantovala careva izolacija, svako ko je bio dovoljno neoprezan da uđe u palatu bez dozvole dobijao je smrtnu kaznu za svoje nevolje.

Carev rođendan se slavio kao nijedan drugi verski praznik, a njegove carske haljine nosile su crteže zmaja, najprestižnijeg stvorenja u kineskoj mitologiji. Od svih ostalih se razlikovao i po tome što je nosio šešire posebnog oblika i odeću koju je samo on imao pravo da nosi. Odeća, draperije, posude i nameštaj blistavo žute boje i specifičnih šara su se povezivali sa carskom osobom. Naravno, putovao je u sopstvenim prilagođenim kočijama iznad kojih su vijorile njegove posebne zastave i putovale putevima koji su čuvani za njegovu ličnu upotrebu. Njegov put je takođe pažljivo očišćen od posmatrača pre njegovog odlaska. Čak je i jezik ukazivao na carevu singularnost, jer je na njega ukazivala sopstvena jedinstvena zamenica u prvom licu i bilo je zabranjeno pisati ili govoriti njegovo lično ime. U smrti, masivne grobnice preminulih vladara sa pratećim zgradama i blagom bile su još jedan snažan i trajni podsetnik na moć i prestiž kineskih careva.

Mr. D. Tovarišić