Istorija potvrđuje važnost religije ne samo za razvoj društva već i za njegov opstanak; u tom pogledu Rimljani se nisu razlikovali od drugih drevnih civilizacija. Kontakt sa grčkom kulturom – posebno njihovom religijom – ostavio je trajan pečat na rimski način života. Zajedno sa drugim aspektima helenske civilizacije, Rimljani su usvojili panteon grčkih bogova, iako su promenili mnoga njihova imena. Ovaj kontakt je doneo i sektu manje pretnje: Kult Kibele. Šta znamo o Kibeli?

Tokom godina formiranja Rimske republike, posebno nakon njenih teritorijalnih akvizicija nakon Četiri makedonska rata, kontakt sa grčkom kulturom – posebno njihovom religijom – ostavio je trajan pečat na rimski način života. Zajedno sa drugim aspektima helenske civilizacije, Rimljani su čak usvojili panteon grčkih bogova, iako su promenili mnoga njihova imena. Međutim, pored ovog niza božanstava, oni su takođe stekli nekoliko svojih kultova, a kultovi nisu uvek bili dobrodošli od strane onih na vlasti, koncept koji bi se preneo u Carstvo. Dok je Bakh (Dioniz za Grke) bio najznačajniji od ovih kultova i onih na vlasti, i smatran najopasnijim po društveni poredak, ovaj kontakt je doneo i manju pretnju od sekte Kulta Kibele.

Grčki bogovi u Rimu

Helenska kultura je stigla, i da bi sprečili ovaj priliv i njegov uticaj na društvo, rimske vlasti su osetile potrebu da ponovo potvrde svoju moralnu superiornost nad Grcima; na kraju krajeva, oni su pobedili u borbi protiv Grčke. Pojava grčke kulture bila je uglavnom pozitivna. Pod ovim grčkim uticajem, rimski bogovi su postali ljudskiji, pokazujući tako različite karakteristike kao što su ljubomora, ljubav i mržnja. Međutim, za razliku od Grčke, u Rimu se individualno samoizražavanje verovanja nije smatralo toliko važnim kao pridržavanje rituala. U nastojanju da izbegne versku revnost, država je zahtevala striktno pridržavanje rigidnog skupa rituala. Iako ova integracija grčkih bogova nikada nije viđena kao održiva pretnja — oni se lako uklapaju u postojeći niz bogova — neki kultovi su se pokazali kao nešto sasvim drugo: stvarna opasnost za preovlađujuću državnu religiju.

Kibela je bila gospodarica divlje prirode (simbolizovana njenim stalnim pratiocem, lavom), isceliteljka, boginja plodnosti i zaštitnica u vreme RATA.

Rimski senat je 186. godine pre nove ere, prepoznajući potencijalnu pretnju, potisnuo obožavanje grčkog boga vina, Dionisa, poznatog Rimljanima kao Bahus. Njegovo obožavanje najviše se pamti po opojnom festivalu koji se održava 17. marta, na dan kada bi rimski mladići navodno postajali muškarci. Smatralo se da je kult bio preterano brutalan, koji je navodno uključivao ritualno ubistvo i seksualni eksces. Kao rezultat toga, mnogi od njegovih pristalica bili su ili zatvoreni ili pogubljeni. Treba, međutim, napomenuti da je strah vlasti od ovog kulta u velikoj meri proizašao iz iskustva iz prve ruke (rituali kulta su se uvek sprovodili u tajnosti) već iz spisa istoričara Livija (oko 64. pne-17. n.e.) koji je dosledno prikazivao kult kao opasnu pretnju društvenoj stabilnosti i okarakterisao pristalice kao nešto više od pijanih zveri.

Dok je vlada, pod uticajem Livija, na ovaj kult gledala kao na pretnju, sveukupno, rimski građani su dovodili u pitanje ovo oštro gledište o Bahusovom kultu. Smatrali su to ništa drugačijim ili manje nemoralnim od obožavanja maloazijske boginje Kibele. Zapravo, glavna razlika između njih dvoje bila je u tome što rimski senat nikada nije odobrio Bahusov kult dok je Kibelin bio priznat. Poznata kao Velika majka ili Magna Mater, Kibela, čije je glavno svetilište bilo u Pesinu, bila je jedno od ranih ženskih božanstava, koje se prvi put pojavilo u provinciji Lidija kao boginja planina. Stigavši iz Frigije, prvi put se pojavila u Grčkoj u 5. veku pre nove ere sa hramom u Atini (Metroum); Grci su je identifikovali sa boginjom Reom (majkom Olimpijaca) i Demetrom (boginjom žetve). Iako nikada nije postigao veliku popularnost u Grčkoj, kult je stigao u Rim krajem 3. veka pre nove ere.

Kult Kibele u Rimu

Prvobitno, kibelejski kult je donet u Rim tokom Drugog punskog rata (218-201. p.n.e.). U to vreme kartaginjanski general Hanibal je pravio pustoš u današnjoj Italiji, predstavljajući ozbiljnu pretnju za grad Rim. Sibilinske knjige, knjige proročanstava koje je rimski Senat konsultovao u vanrednim situacijama, a o kojima smo već pisali, predviđale su da će Italiju osloboditi idejska majka Pesinusa; za mnoge je to značilo Kibelu. Crni meteorit, koji predstavlja boginju, donet je u Rim iz Male Azije 204. godine pre nove ere. Za čudo, Hanibal i njegova vojska su ubrzo otišli da brane Kartaginu od napada Rimljana; hram u čast Kibele biće izgrađen na brdu Palatin 191. godine pre nove ere. Kult je konačno dobio zvanično priznanje za vreme vladavine cara Klaudija (41 – 44 n.e.). Na kraju, njena privlačnost kao agrarne boginje omogućila joj je da pronađe pristalice u severnoj Africi, kao i u Transalpskoj Galiji.

Zbog svoje poljoprivredne prirode, njen kult je imao ogromnu privlačnost za prosečnog rimskog građanina, više za žene nego za muškarce. Bila je odgovorna za svaki aspekt života pojedinca. Bila je gospodarica divlje prirode, koju je simbolizovao njen stalni pratilac, lav. Ne samo da je bila iscelitelj (i lečila i izazivala bolesti), već i boginja plodnosti i zaštitnica u vreme rata (mada, zanimljivo, nije omiljena među vojnicima), čak je i nudila besmrtnost svojim pristalicama. Prikazana je u statuama ili na kolima koje vuku lavovi ili na prestolu noseći činiju i bubanj, noseći muralnu krunu, okruženu lavovima. Sledbenici njenog kulta bi se doveli do emocionalnog ludila i samosakaćenja, što je simbolično samokastracija njenog ljubavnika.

Kibela & Attis

Važan za obožavanje Kibele bio je Atis, frigijski bog vegetacije, koji se takođe smatra bogom vaskrsenja (slično grčkom Adonisu). Navodno je Atis bio Kibelin ljubavnik, iako neki izvori tvrde da je on njen sin. Nažalost, zaljubio se u smrtnicu i odlučio da se oženi. Prema jednoj priči, na dan njihovog svadbenog banketa, besna i ljubomorna boginja je očigledno upala u paniku one koji su prisustvovali venčanju. Uplašeni za sopstvenu bezbednost (ne pominje se njegova mlada), uplašeni mladoženja je pobegao u obližnje planine gde je postepeno poludeo, na kraju izvršivši samoubistvo, ali ne pre nego što se kastrirao. Povrativši sopstveni razum, pokajana Kibela je apelovala na Zevsa da nikada ne dozvoli da se Atisov leš raspadne. Mit tvrdi da bi se vratio u život tokom godišnjeg ponovnog rađanja vegetacije; na taj način identifikujući Atisa kao boga koji rano umire i oživljava.

Kibelin Festival

U Rimu je Kibelina popularnost nastavila da cveta, delimično zbog njenog prolećnog festivala održavanog u martu (neki izvori kažu u aprilu) pod nazivom Megalensija. Festival je uključivao javne igre kao i pozorišnu predstavu u Cirkusu Maksimusu. Počelo bi 15. marta povorkom trskonoša (kanofori) i obrednim žrtvovanjem; potonji dan je bio za uspešnu sadnju prolećnih useva, 22. marta, posle nedelju dana posta i očišćenja, bor (simbol Atisa) donešen je u hram Palatin Hil. Kasnije je bio banket — dan radosti ili Hilarija. Sledeći je bio Dan krvi, 24. marta, koji predstavlja kastraciju i smrt Atisa. Proslava se završavala 25. marta ritualnim kupanjem ili ispranjem Kibelinog lika. Svi sveštenici kulta ili Gali bili su evnusi, nešto što je u početku sprečavalo rimske građane da im se pridruže. Sve do vladavine Klaudija, rimsko pravo je glasilo da niko ne može zadržati svoje državljanstvo ako postane evnuh.

Kibela je bila jedan od mnogih kultova koji su se pojavili u Rimu. Neki su smatrani bezopasnim, Kult Izide na primer, i dozvoljeno im je da prežive, dok su drugi, poput Bakhusa, smatrani ozbiljnom pretnjom za rimske građane i bili su proganjani. Naravno, skoro svi ovi kultovi su nestali dolaskom hrišćanstva kada je Rim postao centar ove nove religije. Kult Kibele je trajao do 4. veka nove ere.

Mr. D. Tovarišić