Neki vrhunski stručnjaci posvetili su mnogo vremena u pokušaju da dešifruju kod i slova kojim je napisan Vojničev rukopis. Bezuspešno. Naravno, bilo je i onih koji su tvrdili da su uspeli. Međutim, sve takve tvrdnje su i dalje neutemeljene. Imate li ideju kako dešifrovati jedan od najpoznatijih rukopisa u istoriji?

Vojničev rukopis je misteriozni priručnik iz 15. veka u srednjoj Evropi. Sadrži tekst na nepoznatom jeziku i perfektne  ilustracije žena, biljaka i astronomije. Prvi poznati vlasnik rukopisa je car Svetog rimskog carstva Rudolf II od Češke (1576-1612.god.). Od 1969. godine, Biblioteka retkih knjiga Bajneke Univerziteta Jejl poseduje artefakt, iz kojeg istraživači širom sveta nastavljaju da proučavaju njegov zbunjujući sadržaj. Godine 2020. Univerzitet Jejl objavio je rukopis onlajn u celosti u svojoj digitalnoj biblioteci (možete ga pogledati na linku).

Impresivan život Vojniča

Vilfrid Vojnič (rođen kao Mihal Habdank-Vojnic; 12. novembar (31. oktobar po starom kalendaru) 1865. — 19. mart 1930 ) je bio poljski revolucionar, antikvar i bibliofil. Vojnič je vodio jednu od najvećih kompanija za retke knjige na svetu. Zapamćen je kao eponim Vojničevog rukopisa.

Mihal Habdank-Vojnič je rođen u gradu Telšijaju u današnjoj Litvaniji, tada u sastavu Ruskog carstva, u poljskoj plemićkoj porodici. „ Habdank “ deo njegovog prezimena je ime poljskog heraldičkog klana. Bio je sin poljskog malog činovnika (titularnog savetnika).

Pohađao je gimnaziju u Suvalkiju (grad u severoistočnoj Poljskoj), a zatim studirao na univerzitetima u Varšavi, Sankt Peterburgu i Moskvi. Diplomirao je hemiju na Moskovskom univerzitetu i postao licencirani farmaceut. Godine 1885., u Varšavi, Vojnič se pridružio revolucionarnoj organizaciji Ludvika Varinskog, Proletarijat. 1886. godine, nakon neuspelog pokušaja da se iz Varšavske citadele oslobode kolege zaverenici Pjotr Bardovski(1846–1886) i Stanislav Kunicki (1861.–1886.), koji su bili osuđeni na smrt, iz Varšavske citadele, uhapsili su ga Ruska policija. Godine 1887. poslat je na kaznu u Tunka kod Irkutska u Sibiru.

Dok je bio u Sibiru, Vojnič je stekao radno znanje na osamnaest različitih jezika, ali ne dobro. U junu 1890. pobegao je iz Sibira i putujući na zapad vozom stigao do Hamburga, da bi na kraju stigao u London u oktobru 1890.god. Pod lažnim imenom Ivan Keljčevski, u početku je radio sa Sergijem Stepnjakom, kolegom revolucionarom, pod barjakom anticarističkog Društva prijatelja ruske slobode u Londonu. Posle Stepnjakove smrti u nesreći na železničkom prelazu 1895. godine, Vojnič je prekinuo revolucionarnu aktivnost.

Vojnič je postao prodavac antikvarnih knjiga od oko 1897.god., po savetu Ričarda Garneta, kustosa u Britanskom muzeju. Vojnič je otvorio knjižaru na Soho skveru u Londonu 1898. Imao je izuzetnu sreću u pronalaženju retkih knjiga, uključujući Malermijevu Bibliju u Italiji 1902.god.

Godine 1902. oženio se bivšom revolucionarkom Etel Lilijan Bul, ćerkom britanskog matematičara Džordža Bula, sa kojom je Vojnič bio povezan od 1890. Vojnič je naturalizovan kao britanski podanik i 25. aprila 1904. uzeo je legalno ime Vilfrid Majkl Vojnič.

Vojnič je otvorio još jednu knjižaru 1914. godine u Njujorku. Sa početkom Prvog svetskog rata, Vojnič je sve više boravio u Njujorku. Duboko se uključio u trgovinu antikvarnim knjigama i napisao je niz kataloga i drugih tekstova na tu temu.

Vojnič je 1917. preselio svoju londonsku knjižaru na Pikadili br. 175. Takođe 1917. godine, na osnovu glasina, FBI je istraživao Vojniča u vezi sa njegovim posedovanjem Bekonove šifre. U izveštaju se takođe navodi da se bavio rukopisima iz 13., 12. i 11. veka i da je vrednost njegovih knjiga u to vreme bila pola miliona dolara. Međutim, istraga nije otkrila ništa značajno osim činjenice da je posedovao tajni kod star skoro hiljadu godina.

Vojnič je umro u bolnici Ruzvelt u Njujorku 1930. od raka pluća. 

Vojničev rukopis

Najpoznatija od Vojničevih imovina bio je misteriozni rukopis za koji je rekao da ga je nabavio 1912. u Vili Mondragone u Italiji, ali je prvi put predstavljen javnosti 1915.god. Knjiga je datirana ugljenikom, što je otkrilo da su materijali proizvedeni između 1404. i 1438. godine. Posedovao je rukopis do svoje smrti.

Od originalnih 272 originalne stranice od teleće kože, oko 240 još uvek postoji. Ukupno, knjiga se sastoji od 14 ili 15 celih telećih koža. Iako su korice od kozje kože, one nisu originalne. Brojni listovi su na preklapanje, što ovu knjigu čini veoma neobičnom iz ovog vremenskog perioda. Njegove dimenzije su 17,5×25,4 cm.

Većina stručnjaka se slaže da je rukopis poreklom iz Evrope, ali se ne mogu složiti oko konkretnog regiona. Drugih primera jezika sadržanih u tekstu nema, a autor je i dalje misterija.

Istorija Vojničevog rukopisa

Posle Svetog rimskog cara, koji je prvi posedovao rukopis, a do koga je došao čudnim okolnostima, sledeći vlasnik rukopisa bio je Jacobus Horcicki de Tepenec. Tepenec je bio carski destiler cara Rudolfa, lekar i direktor njegove botaničke bašte. Tepenec je stavio svoj potpis na prvu stranicu teksta negde posle 1608. Do 1637. knjiga je ležala u rukama alhemičara po imenu Žorž Baršijus. Kada je Baršijus umro 1662.god., knjiga je našla put do jezuitskog rimskog koledža ili Collegio Romano gde je verovatno ostala narednih 200 godina.

Vilfrid M. Vojnič je kupio misteriozni tekst u snopu drugih knjiga od jezuitskog koledža 1912. godine. Nakon njegove smrti 1930.god. knjiga je ostala kod Vojničevoj žene, koja ju je prepustila njihovoj sekretarici, En Nil. En ga je prodala poznatom trgovcu knjigama za 24.500 dolara, koji ga je, zauzvrat, poklonio biblioteci Jejl Bajneke 1969. godine, gde se nalazi i danas.

Šta se nalazi u Vojničevom rukopisu?

Prema Biblioteci retkih knjiga i rukopisa Bajneke na Univerzitetu Jejl, rukopis ima šest odeljaka:

• Crteže biljaka i cveća uključujući 113 nepoznatih vrsta
• Astrologija i astronomija: astralne karte, slike, horoskopski znaci (Strelac, Ribe, Bik) i žene koje izlaze iz dimnjaka ili cevi
• Odeljak za biologiju koji sadrži gole žene sa natečenim srednjim delovima koje stoje u kadi sa malo tečnosti ili su povezane sa čudnim cevima
• Presavijene stranice koje sadrže kosmološke medaljone koji možda prikazuju geografske oblike
• Stotinu različitih lekovitih biljaka i korena
• Stranice teksta (moguće i recepti) sa ilustracijama zvezda ili cveća koje označavaju svaki unos

Ilustracije u priručniku

Ilustracije u Vojničevom rukopisu su misteriozne kao i jezik teksta. Mnogi od njih su botanički. Međutim, savremena nauka nije dokumentovala neke od biljaka prikazanih u knjizi. Ostali crteži su vezani za astronomiju i zdravlje žena. Iako se čini da slike sadrže natpise, i oni se ne mogu dešifrovati.

Ilustracije i tekst čine telo knjige. Autor je koristio crno, crveno, žuto, zeleno i plavo mastilo. Dvesta dvanaest stranica prikazuje slike i tekst. Trideset tri stranice sadrže samo tekst.

Koji  je jezik u udžbeniku?

Niko nije uspeo da prevede Vojničev rukopis. Stručnjaci se ne slažu oko toga da li je reč o jeziku ili šifri, tajnom kodu dizajniranom da sakrije značenja. Čini se da u alfabetskom sistemu postoje obrasci, koji mogu da sadrže između 19 i 28 znakova. Međutim, pošto je tekst jedinstven i nedešifrovan, neki naučnici veruju da su autor ili autori možda kreirali skriveni kod, što nije bilo neuobičajeno u tajnim društvima tog vremena.

Tajne jezike i šifre [su] koristile kroz istoriju tajna društva, marginalizovane grupe, pa čak i kultovi. Ponekad su njihovi motivi bili plemeniti, a u drugim slučajevima u igri su bile zlokobnije mahinacije.

Uprkos nedostatku naslova, većina stručnjaka sugeriše da je Vojničev rukopis naučni udžbenik botanike, biologije, astronomije i medicine, prema ilustracijama i izgledu priručnika.

Ko je napisao Vojničev rukopis?

Među najranijim dokazima o Vojničevom rukopisu je pismo upućeno caru Svetog rimskog carstva Rudolfu II u kojem se kao autor pominje Rodžer Bekon. Nažalost, ko god da je napisao pismo, samo je nagađao autora rukopisa. Rodžer Bekon je bio naučnik i franjevački fratar. Nema konkretnih dokaza da je Rodžer Bekon odgovoran.

Pošto se čini da se tekst ne može dešifrovati, neki ljudi veruju da je knjiga možda prevara. Ideja je da je neko to želeo da založi kao kuriozitet caru Rudolfu, koji je platio 600 zlatnih dukata za neobičan priručnik.

„Veoma je verovatno da je car Rudolf nabavio rukopis od engleskog astrologa Džona Dija (1527.-1608.) čija folijacija ostaje u gornjem desnom uglu svakog lista“ (Shailor). Džon Di je posedovao niz rukopisa koje je Rodžer Bekon napisao, a Dijev sin je prokomentarisao da je njegov otac proveo mnogo vremena na knjizi koja nije sadržala ništa osim „hijeroglifa [sic]“, dok je bio u Bohemiji. Ovo može sugerisati da Džon Di nije sam napisao priručnik. Međutim, neizvesno je gde je Di možda nabavio knjigu.

Žena po imenu Edit Šervud iznela je još jednu teoriju. Edit je iznela teoriju da je mladi Leonardo Da Vinči napisao i ilustrovao priručnik. Iako je ovo intrigantna teorija, nema dokaza za to.

Iako postoji malo odgovora na pitanja o Vojničevom rukopisu, brojna istraživanja su u toku. Odgovore za sada ćemo morati da prepustimo mašti i nadamo se da neće ispasti kuvarica puna strašnih recepata.

Mr. D. Tovarišić