O Stounhendžu su ispisane brojne knjige i tekstovi, iako lokalitet skriva mnoge tajne od arheologa. Međutim, jedan obrt je dodao novi sloj misteriji: Pronašli su tela ispod spomenika što je promenilo njegovu interpretaciju. Evo kako je pronađeno ovo neverovatno otkriće:

Stounhendž je spomenik iz praistorijskog doba pronađen na ravnici Solsberi u Viltširu u Engleskoj. Leži otprilike 3 kilometra zapadno od Amesberija. Sama konstrukcija je napravljena od spoljnog prstena od vertikalnog kamenja sa sarsenom (sarsen je stena od peščara pronađena u Solsberiju).

Svi su visoki oko 4 metra i široki 2, teški oko 25 tona. Neki su prekriveni horizontalnim kamenjem. Zanimljivo je da postoji unutrašnji prsten plavog kamenja, koji se može naći širom Britanskih ostrva.

Ceo spomenik je poravnat sa izlaskom sunca u vreme letnjeg solsticija i smešten je unutar jednog od najgušćih zemljanih objekata iz neolita i bronzanog doba. Skriva mnoge tajne od arheologa, ali još jedan obrt je dodao novi sloj misteriji: Pronašli su tela ispod spomenika što je promenilo njegovu interpretaciju. Evo kako su pronašli ovo neverovatno otkriće.

Poreklo spomenika

Dugotrajno verovanje arheologa i istoričara je da je Stounhendž sagrađen u periodu između 3000. godine pre nove ere i 2000.god. pre nove ere. Oko kružnog spomenika je izgrađena zemljana obala i jarak koji izgleda da pripada najranijoj fazi spomenika. Datirana je otprilike u 3100. godinu pre nove ere.

Radiokarbonsko datiranje plavih kamenja sugeriše da su tamo postavljeni oko 2400. godine pre nove ere, ali su možda bili tamo već 3000. godine pre nove ere na početku faze izgradnje spomenika. Istina je da ne znamo.

Za ime se kaže da potiče iz Aelfricovog rečnika engleskih reči iz 10. veka u kome se henge-litica daje značenje reči provalija ili kamen. Može biti da su Stanenges ili Stanheng nedaleko od Solsberija zabeleženi u 11. veku kao Stounhendž.

Arheolozi okarakterišu Henges kao zemljane radove koji su izgrađeni od kružnog ograđenog prostora sa obalom sa unutrašnjim jarkom koji je prvi put nazvan kao takav u 18. veku.

Međutim, važno je znati da je Stounhendž, uprkos tome što je izgrađen otprilike u isto vreme kada i druge neolitske šare i kameni krugovi na Britanskim ostrvima, nešto jedinstveniji. Veoma je velik, visok više od 7,3 metra i drži se na mestu pomoću utora i čepa koji se spajaju pod pravim uglom. Ne viđa se nigde drugde u istom periodu.

Faze Stounhendža

Ali nedavno je Stounhendž postao povezan sa više od samo stojećeg kamenja, jer su tamo otkrivene sahrane. Mnogi vodeći arheolozi veruju da je Stounhendž bio grobno mesto od svog početka do sredine 3. milenijuma pre nove ere.

Ovo potvrđuju podaci sahranjivanja sa kremacijom pronađeni na kamenju sarsena. Međutim, sumnja se da je ovo samo jedan od mnogih podataka iz kasnijeg perioda koji pokazuju njegovu upotrebu kao mesto mrtvih.

Stounhendž je evoluirao hiljadama godina i postoje dokazi o izgradnji velikih razmera na spomeniku i u lokalnom području. Nažalost, datiranje aktivnosti je teško zbog prirodne stene krede i glacijalnih efekata tog perioda. Pored toga, postoje dokazi o ogromnim količinama ukopanih životinja, a zapisi o ranim iskopavanjima su loše održavani ili evidentirani.

Arheolozi su otkrili najmanje četiri velike mezolitske jame koje su prethodile samom hengeu, a datiraju oko 8000. godine pre nove ere. Nalazili su se ispod obližnjeg starog turističkog parkinga koji je izašao iz upotrebe 2013. godine.

Ove jame za stubove bile su srećno otkriće i lako su mogle da budu propuštene. Utvrđeno je da su držale borove stubove prečnika oko 0,75 metara koji su vremenom istrulili, ostavljajući samo rupe.

Tri stuba su postavljena u pravcu istok-zapad što je možda imalo ritualni značaj jer se repliciraju na drugim lokacijama širom Britanskih ostrva i Evrope. To sugeriše da su ljudi ovde živeli značajno vreme, a veličina strukture sugeriše da je to bila uspešna zajednica.

Smatra se da je prvi spomenik u Stounhendžu sagrađen oko 3100. godine pre nove ere. To je bila kružna obala i jarak napravljen od krede prečnika oko 110 metara.

Postojao je ulaz na severoistoku i mali ulaz na jugu. U okolnom rovu nalazile su se kosti jelena i vola i staro kremeno oruđe.

Pored toga, u Stounhendžu je pronađeno oko 50.000 fragmenata ljudskih kostiju. Međutim, kosti su ekshumirane 1930-ih i ponovo sahranjene u jednoj rupi, uklanjajući ih iz prvobitnog konteksta i uklanjajući arheološke podatke.

Druga faza monumentalne izgradnje počela je oko 2900. do 2600. godine pre nove ere. Postoji nekoliko rupa za stubove koje datiraju iz ranog 3. milenijuma pre nove ere, što sugeriše da je u ovom periodu postojala velika drvena struktura unutar ograđenog prostora.

Otkrivene su i jame za sahranjivanje koje su pokazivale kremacione sahrane koje datiraju iz ovog perioda. Ovo možda nije bila početna funkcija, ali postoji dovoljno dokaza o ovoj aktivnosti da postoji sugestija da su se ove jame uskoro redovno koristile za ovo.

Izgradnja je nastavljena na Stounhendžu tokom godina, a poslednja faza izgradnje završena je oko 1600. godine pre nove ere. Nakon što je spomenik bio u upotrebi, verovatno su ga preuzeli doseljenici iz gvozdenog doba i Rimljani. Pronađeno je dovoljno srednjovekovnih artefakata koji sugerišu da je ova lokacija bila u stalnoj upotrebi.

Zašto sahraniti toliko mnogo ovde?

Stounhendž je nastao u periodu istorije o kome nije bilo pisanog zapisa. Stoga je veoma teško otkriti njegovu svrhu. Neki mitovi o spomeniku još uvek nisu razrešeni. Kamenje je usklađeno sa zalaskom sunca zimskog solsticija i izlaskom sunca letnjeg solsticija, i to ima dalju astronomsku asocijaciju.

Ono što je tokom godina postalo očiglednije je da je izgradnja spomenika bila u granicama mogućnosti neolitskih ljudi i da su natprirodne ili vanzemaljske teorije izgradnje divlje. Novija studija sa Univerziteta u Bornmutu sugeriše da je spomenik bio mesto lečenja što bi objasnilo značajan broj sahranjivanja.

Što se tiče toga zašto su tela ovde sahranjena, sve što se može reći je da je ovo očigledno bila lokacija od velikog značaja za drevne Britance. Možda je nemoguće reći pravu prirodu ovog lokaliteta, ali arheolozi će nastaviti da rešavaju misteriju.

Mr. D. Tovarišić