Britanski arheolozi pronašli su mapu koja vodi do Nojeve barke!?

Istraživači su bliži rešavanju misterije lokacije Nojeve barke. Vekovi traganja krunisani su uspehom – izgleda da su konačno pronađeni nepobitni dokazi.

Svet na dlanu

Mali natpis „Imago Mundi“ godinama je proganjao osoblje Britanskog muzeja. Pronađen je u blizini grada Abu Haba (Sippar) davne 1882. godine i datovao je otprilike u 6. vek pre nove ere. Čudne slike – krugove, linije, trouglove – pratilo je klinasto pismo, koje se još nije moglo dešifrovati.

Kasnije se ispostavilo da geometrijske figure predstavljaju geografske objekte: mora, reke, planine, gradove. Tačnije, postojalo je samo jedno naselje – Vavilon, centar sveta za drevne stanovnike Mesopotamije.

Na slici je uokvirena dvostrukim prstenom poznatim kao “Gorka reka”. „U ovoj okrugloj slici“, objasnio je novinarima kustos Britanskog muzeja i specijalista za klinopis Irving Finkel, „ceo svet poznat u to vreme bio je sadržan u kome su ljudi živeli, cvetali i umirali.”

Neki natpisi na poleđini govore o stvaranju svemira od strane velikog boga Marduka. Drugi su, kako su stručnjaci saznali, običan savet za putnike. Na primer, savetovano im je da „idu sedam milja do četvrtog trougla“, odnosno planine. A onda „prošetajte sedam milja da vidite nešto veliko kao parsicta.”

Ova čudna reč se pojavljuje u drugom tekstu – vavilonskoj legendi o potopu, koja je u skladu sa biblijskom pričom o Noju.

Davno je bog Ea poslao beskrajnu kišu na zemlju, koja je uništila celo čovečanstvo, osim izvesnog Utnapištima i njegove porodice. Izgradio je džinovski brod – parsiktu – i bezbedno preživeo loše vreme, na kraju sletevši na planinu Urartu.

Istoimena država postojala je na teritoriji savremene Jermenije, istočne Turske i severozapadnog Irana od 13. do 6. veka pre nove ere.

Ako mapa iz Britanskog muzeja ne laže, onda naučnici u svojim rukama imaju najstariji i najtačniji put do lokacije jedne od najvećih relikvija – kovčega. I trebalo bi da se potraži u Iranu.

Lažni trag

Ova verzija već nekoliko godina uzbuđuje umove širom sveta. A prvi put su to objavili zaposleni u Iranskom biblijskom društvu pre sedam godina. Oni su se pozvali na činjenicu da u Svetom pismu ne postoji tačna naznaka tog mesta: Noje se zaustavio „u planinama Ararata“.

Naučnici su zaključili: jedina pogodna planina je Takhte Soleiman. Na vrhu ovog ugašenog vulkana tada su pronašli ostatke okamenjenog drveta, koje se, začudo, po veličini poklapalo sa opisom kovčega u Bibliji.

Međutim, sami iranski stručnjaci su priznali da njihova verzija pati od praznina. Na primer, Noje je sagradio brod od „gufovog drveta“. „Još uvek ne znamo kakvo je ovo drvo“, sležu ramenima iz Biblijskog društva.

Bilo je i drugih grešaka, ozbiljnijih. Konkretno, Takhte Soleiman stoji na teritoriji koja nikada nije bila deo drevnog Urartua. Osim toga, u biblijskoj priči o potopu postoji važno pojašnjenje: Noje je došao na mesto koje se prvo pojavilo ispod vode.

I samo Ararat u regionu ispunjava ovaj kriterijum. Većina istraživača ga je jasno navela kao lokaciju Nojevog broda.

Jermeni ovo mesto zovu „pristanište“ na kome je zauvek ostao kovčeg i pokazuju delove koji su preživeli do danas“, pisao je jevrejski istoričar Josif Flavije u 1. veku. Čuveni moreplovac Marko Polo je to isto izvestio u pismima u 15. veku.

Krajem 1950-ih, autoritativni turski geograf Ilhan Durupinar pružio je naizgled nepobitne dokaze o teoriji Ararata. Na vrhu planine otkrio je trag u obliku velikog broda. Šezdeset godina kasnije, arheolozi sa Istanbulskog tehničkog univerziteta i Ibrahim Čečenskog univerziteta u Agri su se bacili na njegova otkrića.

Krajem 2021. godine sproveli su 3D skeniranje opisanog područja. Na dubini od 2,4 do 6 metara, instrumenti su otkrili neku vrstu „veštačke strukture“. Izgledalo je kao brod.

„Paralelne linije i ugaone strukture […] su nešto što ne biste očekivali da vidite u prirodnoj geološkoj formaciji“, rekao je tim u saopštenju za štampu.

Zemlja je dala nagoveštaj

Međutim, tada su rezultati studije tretirani vrlo hladno. “Ide previše glatko”, rekli su skeptici. I sami turski naučnici su priznali: za pouzdanije zaključke neophodna su iskopavanja i mnoga dodatna ispitivanja.

Zamislite iznenađenje kada su se par godina kasnije pojavili rezultati proučavanja stena sa lokacije Durupinara. Sadržale su morske mikroorganizme i obrađenu glinu. Upoznavanje im je takođe dalo nadu.

„Verujemo da je ljudska aktivnost prisutna u ovom regionu još od neolita, između 5500 i 3000 godina pre nove ere“, rekao je novinarima kustos ekspedicije Faruk Kaja, prorektor Univerziteta Ibrahim Čečen u Agri.

Što se tiče vremena, ovo je u skladu sa datiranjem Potopa koje prihvata većina naučnika. Pored toga, još 1996. godine, zaposleni na Univerzitetu Kolumbija u SAD proučavali su klimatske zapise Zemlje i otkrili: oko ovog perioda (srednji neolit) Crno more je počelo katastrofalno da se širi i poplavilo je više od 170 hiljada kvadratnih kilometara.

Argumenti su veoma značajni. U međuvremenu, osoblje Britanskog muzeja napominje da vavilonska ploča Imago Mundi ima nekoliko oštećenja. Još nije moguće potpuno obnoviti i pročitati sve natpise. To znači da konačni odgovor o lokaciji Nojeve arke tek dolazi.

Mr. D. Tovarišić