Čak i dok sve dublje zaranjamo kroz naučno doba sa malo prostora za magiju ili natprirodno, još uvek postoje regionalni folklori i legende koji opstaju širom sveta,  dodajući boju i misteriju svetu u kome živimo, prenoseći se kroz priču i na druge delove Zemlje. * Neki veruju da se lјudi gušteri kriju iza lika Engleske kralјice (RIP), porodice Buš i megazvezda Džastina Bibera i Kejti Peri.

Legende, poput vampira, čudovišta iz Loh Nesa u Škotskoj ili duhova na auto-putu oko Nju Džersija, često se prenose usmeno kroz generacije i ukorenjene su u kolektivne svesti zajednica u kojima su rođene. Čak i dok unapređujemo naše razumevanje sveta kroz naučna istraživanja, postoji nešto posebno u sedenju oko vatre i pričanju priča o duhovima, sablastima i svim vrstama čudovišta.

Jedna takva lokalna narodna priča u Sjedinjenim Državama je ona o čoveku gušteru iz Scape Ore Močvare. To je priča o hibridu polu-guštera, polu-čoveka koji već generacijama teroriše zajednicu Bišopvil u Južnoj Karolini.

Legenda o čoveku gušteru rođena je u močvarama oko Bišopvila pre skoro 100 godina, a članovi zajednice i dan-danas izveštavaju o viđenjima Guštera. Da li verovali u ove priče ili ne, jedno je sigurno: Čovek gušter je postao neraskidivi deo kulture Bišopvila i čini se da je tu da ostane narednih vekova, jer kao fenomen, iz bilo kog razloga, koncept lјudi guštera postaje sve popularniji.

Poreklo ljudi-guštera

Postoji mnogo teorija zasnovanih na njihovom poreklu i njihovim motivima. Takve teorije uklјučuju njihovo klasifikovanje kao žive dinosauruse koji su evoluirali kroz reptilsku hijerarhiju da bi odgovarali putu kojim su primati išli pre više miliona godina. Da bi se verovalo teoriji, u jednom trenutku su gušteri, u obliku dinosaurusa, bili glavni grabežlјivci Zemlјe. Stoga, neki smatraju da nije moguće da je mali broj njih evoluirao, ali da je ostao skriven. Na kraju krajeva, predak homo sapiensa pre više miliona godina bio je malo stvorenje nalik glodarima, značajno drugačije od naše današnje vrste, a iz toga sledi da su gušteri mogli evoluirati na isti način.

Međutim, nema dokaza koji bi opravdali ovu teoriju. Jedino stvarno opiplјivo svedočanstvo koje danas postoji dolazi iz okruga Li u Južnoj Karolini, gde su razni lјudi više puta videli čudnog reptilskog humanoida.

Jedan od prvih izveštaja koji postoje o uočenom humanoidu guštera potiče iz plemena Indijanaca Krik. Prema izveštaju Džona Rida Svontona iz 1929. godine, pleme Krik je naišlo na guštera lјudske veličine u oblasti Južne Karoline. Išli su u lov na medvede i nadali se da će isterati ženku medveda iz njene pećine. Međutim, kada su je isterali, to nije bio medved, već je izašao gušter lјudske veličine. Čudovište gušter ih je jurilo, uhvativši jednu osobu i vratilo se nazad u svoju jazbinu.

To je uradilo još dvojici lovaca. Međutim, kada se gušter vraćao sa poslednjim čovekom, uznemirio je pantera i dve životinje su se potukle. Lovac je, iskoristivši priliku, pobegao i vratio se kući da ispriča svoju priču. Interesantno je da širom sveta više vekova opstaju legende s istom pričom, samo što se umesto ljudi-guštera pominju zmajevi.

Čovek-gušter iz močvare Scape Ore

Sledeće i modernije pominjanje stvorenja poput onog za koje se čulo u legendi o plemenu Krik javlјa se od strane Džordža Holimana Juniora. Međutim, ovo nije preplavilo naslovne strane u nacionalnim novinama. Bio je to izveštaj 17-godišnjeg Kristofera Dejvisa koji će učiniti „Čoveka guštera“ ponovo popularnim.

Prema Dejvisovoj priči, naišao je na stvorenje kada se vozio kući 29. juna 1988.god. u 2 sata ujutro. Zaustavio se na putu koji se graničio sa Scape Ore Močvarom kako bi promenio gumu na automobilu. Kada je završio, čuo je zvukove udaranja iza sebe. Kada se okrenuo, video je stvorenje nalik gušteru kako juri ka njemu. Tvrdio je da je pokušalo da zgrabi automobil i da je skočilo na krov dok je on pokušao da pobegne. Dejvis je skrenuo s puta u pokušaju da zbaci zver.

Priča se ipak ne završava ovde. Kada se Dejvis vratio kući, video je da je njegov bočni retrovizor pretrpeo velika oštećenja i da je krov njegovog automobila pocepala zver sa kandžama. Međutim, nije bilo stvarnog traga čoveku gušteru koji bi Dejvis mogao da dokaže.

Opisao je zver kao da ima blistave crvene oči i tri duga, velika prsta sa noktima crnim kao noć i grubom zelenom kožom. Dejvis je tvrdio da je bio veoma jak i posebno lјut. Još gore od ovoga, čovek gušter je bio brz. Kada je skočio u auto, Dejvis je mogao da vidi prste uvijene oko krova i da čuje gunđanje zveri.

Ono što je čudno je da su u mesecu nakon ovog incidenta stigle razne vesti i izveštaji koji su opisivali veliko stvorenje guštera u močvarnom području i da su mnogi automobili počeli da pokazuju znake velikih ogrebotina i tragova ugriza. Svi ovi incidenti su lokalizovani u krugu od tri milјe. Policija i lokalne agencije za sprovođenje zakona bile su manje ubeđene i verovale su da se verovatno radi o medvedu, a ne o čudnom čoveku gušteru.

Da bi pokušao da reši misteriju, Šerifovo odelјenje je napravilo nekoliko gipsanih otisaka stopala sa tri prsta koji su se pojavili u tom području. Izmerili su oko 14 inča (35 cm). Ali lokalni biolozi su tvrdili da se ovi otisci stopala ne mogu klasifikovati i da ih šerifovo odelјenje nije dalјe slalo.

Odelјenje za pomorske resurse Južne Karoline je stupilo u kontakt, ali samo da bi poništilo sve teorije. Tvrdili su da se ne poklapa ni sa jednim poznatim sisarom i odbacili bilo kakvu ideju da bi ga moglo napraviti mutirano stvorenje. Bez obzira na ovo, turisti su počeli da hrle u to područje.

Lov na zver

Sa dodatnom pažnjom usmerenom na čoveka guštera, lovci su počeli da ga prate u Južnoj Karolini. Obližnja radio stanica ponudila je nagradu od milion dolara za svakoga ko bi mogao da uhvati živo stvorenje. Izveštaji su se smanjili posle leta.

To je trajalo sve do avgusta 1988. godine, kada je jedan avijatičar sa sedištem u vazduhoplovnoj bazi Šo tvrdio da je naišao na Čoveka guštera na autoputu 15. Tvrdio je da je pucao i ranio zver i da bi potvrdio svoju tvrdnju doneo je vagu i malo krvi. Međutim, ovo je kratko trajalo kada je pilot, Kenet Or, uhapšen zbog podnošenja lažne prijave i nošenja nezakonitog pištolјa. Nјegov izgovor je bio da je želeo da se priča i interesovanje nastave.

Ipak, ovo nije bio kraj priče. CNN je 2008. pomenuo Guštera u priči o paru koji je prijavio štetu na svom automobilu. Pokazalo se da je štetu načinio ili pas ili kojot. Godine 2015. pojavile su se fotografije čoveka guštera koje su snimili Džim Vilson i drugi. Međutim, kasnije se tvrdilo da one nisu stvarne.

Malo je verodostojnog za ovu priču o Čoveku Gušteru. Slično kao i čudovište iz Loh Nesa u Škotskoj, izgleda da poprima sličnost priča o starim čudovištima i mitovima. Ali to ne zaustavlјa teorije zavere.

Svet kontroliše grupa elitnih gmizavaca

Kada se pomisli na poznate ličnosti, političare i svetske lidere, teško je poverovati da su oni normalna lјudska bića poput nas; samo izgleda da su veći i bolјi od prosečne osobe. Ali šta ako uopšte nisu bili lјudi? Šta ako su oni zapravo bili 15 metara visoki menjači oblika nalik reptilima iz svemira koji su došli na Zemlјu i polako preuzeli naše vlade i industriju zabave sa jedinom svrhom poroblјavanja lјudske rase?

Ovi gmizavci nas kontrolišu stvarajući ratove i bezumnu zabavu kako bi nas ometali u razvoju. Poznati reptili uklјučuju kralјicu Elizabetu II, porodicu Buš, izvršne direktore, globalne bankarske lidere, pa čak i poznate ličnosti poput Džastina Bibera i Kejti Peri. Takođe se veruje da ovi gmizavci čine Iluminate i mogu da poprime lјudske oblike stvarajući vibracije koje daju iluziju da su lјudi. Čini se kao nešto što bi se našlo u naučno-fantastičnom filmu, ali u stvarnosti mnogi lјudi zapravo veruju u ovu teoriju zavere.

Ova teorija je prvi put postala popularna 1998. godine nakon što je Dejvid Ajk objavio svoju knjigu pod nazivom „Najveća tajna“ i ostala je popularna i danas. Zajedno sa knjigama, informacije o ovoj teoriji su takođe široko dostupne na Internetu, od JuTjub video zapisa do foruma o teorijama zavera i novinskih članaka. Ono što ovo verovanje čini izuzetnim je to što sugeriše da postoje vanzemalјski menjači oblika koji lutaju našom planetom i kontrolišu normalne lјude.

Osnova teorije „reptilske elite“ je da je u davna vremena grupa naprednih reptila iz zvezdanog sistema Alfa Drakonis došla na Zemlјu i infiltrirala se u vlade drevnih civilizacija kako bi kontrolisala sve lјude, porobila ih i postala njihovi vladari uzgajani sa drugim lјudima da bi formirali ukrštanje tako da njihova DNK može da se infiltrira u umove lјudi. Sa svojom DNK unutar naših sistema, oni nas mogu kontrolisati tako što nas čine gluplјima, sporijima i slabijima i samim tim lakšim za kontrolu.

Dokazi za ovu reptilsku DNK u nama dolaze iz činjenice da u ranim fazama embrioni u razvoju liče na reptile i da se mogu klasifikovati kao takvi. Štaviše, najstariji delovi našeg mozga, koji kontrolišu najprimalnije funkcije i instinkte, nazivaju se „mozak reptila“ jer je sačinjen od struktura od kojih se sastoji reptilski mozak, a to su moždano stablo i mali mozak. Međutim, ovo bi moglo biti samo rezultat činjenice da smo prvobitno evoluirali od gmizavaca jer su oni bili prve životinje koje su postojale na zemlјi, tako da bismo prirodno imali delove našeg tela koji su slični njihovim.

Još jedan dokaz za ovu teoriju potiče od činjenice da mnoge religije u drevnim civilizacijama prikazuju neku vrstu reptilskog boga ili boginje što podržava teoriju Dejvida Ajka da su ova reptilska bića nekada vladala na otvorenom prostoru i stvarala nemoguće strukture kao što su egipatske piramide. Iako ovo u početku može imati smisla, lako se razotkriva jer su drevne civilizacije takođe imale bogove koji su imali oblik drugih životinja osim gmizavaca, kao što je drevni egipatski bog Anubis koji je prikazan kao čovek sa glavom šakala.

Noviji dokaz za ovu teoriju dolazi iz video snimka Džastina Bibera na kome se čini da mu se oči pomeraju i postaju poput reptila. Vernici ove zavere objašnjavaju da je to zato što je ovim gmizavcima teško da sakriju svoje pravo ja kroz kameru, ali da je to bio slučaj i da je uticaj reptilske elite bio toliko prodoran onda bismo mogli da vidimo mnogo više primera slavnih ličnosti kako menjaju oblik na kameri. Ovo je jednostavno moglo biti rezultat kvara kamere.

Iako nema pravih naučnih dokaza ili uopšte mnogo dokaza za ovu teoriju, postoji neverovatan broj lјudi koji zaista veruju da je to istina, tačnije 12 miliona Amerikanaca i još više lјudi širom sveta. Kako toliko lјudi zaista može da veruje u nešto što izgleda tako čudno?

Nekada bi razum mogao proizaći iz ekstremne kognitivne disonance: ovi lјudi žele da veruju da su lјudska bića inherentno dobra i pravedna, ali sa svim ratovima i razaranjima i zlom u svetu to izaziva kognitivnu disonancu jer pokazuje da lјudi nisu baš dobri, ali umesto da prihvate tu činjenicu, oni za to okrivlјuju neke druge vrste, „mi lјudi ne bismo uradili ovako nešto, mora da su zli gmizavci ti koji nas kontrolišu i teraju nas da radimo takve zle stvari.“

Još jedan faktor u održavanju ovog verovanja je činjenica da se vernici u ovu teoriju mogu preobratiti u natprirodno kada ga lјudi izazovu. Kada lјudi traže dokaze o postojanju ovih reptila, teoretičari jednostavno mogu reći da ih ne možemo videti jer imaju sposobnost da kontrolišu naše umove kako bi ih naterali da pomisle da su lјudi čineći ovu tvrdnju nepogrešivom tako da u suštini ne mogu da budu opovrgnuti. Štaviše, pristrasnost potvrde igra veliku ulogu u održavanju ovih uverenja jer će sve što potencijalno može biti dokaz tumačiti kao čvrst dokaz u njihovim verovanjima.

Mnogi vernici ove teorije potiču iz grupa teoretičara zavere koji veruju u mnoge druge teorije zavere. Kada lјudi poveruju u jednu teoriju zavere, postaje im sve lakše da veruju u više teorija, jer kada neko prihvati mogućnost jednog iracionalnog verovanja onda je lakše racionalizovati i druga. Društveni uticaji koji bi im mogli pomoći da održe ovo uverenje potiču od obilјa naučnofantastičnih romana, filmova i TV emisija koje otvaraju lјudima mogućnost drugih svetskih stvorenja koja možda ranije nisu imali.

Kako kažu psiholozi, protivnici teorija zavera, „ova teorija je verovatno jedna od najekstremnijih teorija zavere koje postoje i čini se da je nemoguće da lјudi zaista veruju u nešto ovako. Ovo se može objasniti nekim kognitivnim doprinosima kao što su kognitivna disonanca i pristrasnost potvrde, ali izgleda da ovi lјudi, pošto mnogi od njih takođe veruju u mnoge druge teorije zavere, izgleda kao da imaju ekstremni osećaj paranoje o svetu i vladama, što može biti uzrokovano nekim osnovnim psihološkim problemom.“

Međutim, neverovatno veliki broj lјudi i dalje veruje i postavlja se pitanje: šta ako se na kraju ispostavi da imaju, za sada, neke nevidljive razloge za svoje verovanje!?