Znaš da si stvaran. “Cogito, ergo sum”, kako je Dekart rekao, “mislim, dakle jesam”. Ili barem tako jeste, jer možete biti sigurni da mislite. Problem je u tome što ne možete biti sigurni da neko drugi misli, ili čak da neko drugi postoji. To je problem solipsizma, da je samo sopstveni um siguran da postoji, što stoga izbacuje sve konvencionalne predstave o objektivnoj istini i spoljašnjem postojanju kroz prozor. Ova filozofska nedoumica vekovima je intrigirala mislioce, inspirišući duboka razmišljanja o svesti, percepciji i granicama ljudskog znanja.

Kako možete biti sigurni da je bilo ko osim vas stvaran? Svi bismo mogli biti automati, koji se funkcionalno ne razlikuju od drugih ljudi jer bi, naravno, sama ideja „drugih ljudi“ mogla biti lažna. Mogli bismo izgledati kao ti, ponašati se kao ti, pričati i ponašati se onako kako bi očekivali da se ponašaju drugi poput tebe. Ali to ne garantuje da se svi ne pretvaramo.

Što se toga tiče, kako da znamo da je bilo šta od onoga što doživljavate onakvim kakvim zaista jeste? Kakvu garanciju imate da svet (i širi univerzum) oko vas nije samo neki sjaj koji vaš mozak primenjuje na sasvim drugačiju stvarnost?

Kakve objektivne dokaze o bilo čemu imamo, zaista? Znamo samo ono što opažamo i nemamo načina da proverimo da li je ono što opažamo objektivno tačno.

Veoma usamljeno postojanje

Solipsizam je filozofska ideja da jedina stvar u koju osoba može biti zaista sigurna jeste postojanje sopstvenih misli i svesti. Kada neko prihvati ovu perspektivu, svi spoljašnji fenomeni, sve što vidimo, čujemo i sa čim komuniciramo postaje neizvesno i potencijalno iluzorno. U suštini, jedino u šta čovek može da bude siguran jeste da postoji, ništa drugo.

Ideja potiče od inherentnih ograničenja ljudske percepcije i subjektivne prirode naših iskustava. Dekart, francuski filozof i matematičar iz 17. veka, to je najbolje sažeo svojim aksiomom, „Cogito, ergo sum“ (mislim, dakle jesam). Ovo naglašava neospornu izvesnost samosvesti, istovremeno bacajući sumnju na stvarnost spoljašnjeg sveta.

Solipsizam dovodi u pitanje konvencionalne pojmove znanja i istine, podstičući pojedince da se suoče sa mogućnošću da cela njihova stvarnost može biti konstrukt njihovog uma. Postavlja duboka pitanja o prirodi percepcije, svesti i granicama ljudskog razumevanja.

Iako se solipsizam u početku može činiti intelektualno izolujućim, on vas gura ka nekim duboko dubokim filozofskim pitanjima o stvarnosti i postojanju. Ipak, suočavanje sa problemom solipsizma može dovesti do duboke egzistencijalne neizvesnosti i osećaja duboke izolacije u naizgled usamljenom univerzumu.

Poreklo solipsizma može se verovatno pratiti od starogrčkog sofiste Gorgija (483-375 pne) koji je napisao: „Ništa ne postoji. Čak i ako nešto postoji, o tome se ništa ne može znati. Čak i kada bi se nešto moglo znati o tome, znanje o tome se ne može preneti drugima.” Drugi antički mislioci su takođe razmišljali o prirodi svesti i našoj svesti o svetu, ali je tek mnogo kasnije ova grana misli dobila svoje ime.

Moderni oblik solipsizma nalazi svoje korene u skepticizmu ranih modernih mislilaca poput Renea Dekarta. Njegova čuvena izjava je podvukla neospornu sigurnost samosvesti, dok je bacila sumnju na pouzdanost čulnog opažanja i postojanje spoljašnjeg sveta.

Ideja je zatim dobila dalju pažnju tokom 18. i 19. veka kada je nemački idealizam počeo da se pojavljuje, posebno u delima filozofa poput Džordža Berklija i Imanuela Kanta. Berkli je postavio da stvarnost postoji samo u percepcijama individualnih umova, sugerišući da spoljašnji svet za svoje postojanje zavisi od ljudske percepcije.

20. vek je bio svedok ponovnog oživljavanja interesovanja za solipsizam, podstaknut razvojem egzistencijalizma i analitičke filozofije. Egzistencijalistički mislioci kao što su Žan-Pol Sartr i Martin Hajdeger borili su se sa pitanjima individualnog postojanja i subjektivnog iskustva, dovodeći u pitanje tradicionalne predstave o objektivnoj stvarnosti.

U međuvremenu, analitički filozofi poput Ludviga Vitgenštajna i Bertranda Rasela istraživali su ograničenja jezika i logičkog zaključivanja u rešavanju filozofskih nedoumica, uključujući solipsizam. Ali suočavanje sa problemom i njegovo rešavanje su dve veoma različite stvari.

Nemogući problem

Iako je vrlo mali broj filozofa istinski tvrdio da veruje u solipsizam, on ostaje popularan misaoni eksperiment zbog svoje fundamentalne nedokučivosti. Uprkos vekovima istraživanja i debate, naučnici tek treba da definitivno reše ovu enigmu, prvenstveno zbog nekoliko inherentnih izazova.

Razlozi zbog kojih je solipsizam nemoguće dokazati mogu postati preterano komplikovani i izazivaju migrenu. Međutim, u svom najjednostavnijem obliku, solipsizam je teško rešiti jer dovodi u pitanje da li je nešto izvan vašeg uma stvarno.

Pošto se zasniva na vašim mislima i percepcijama, dokazivanje ili opovrgavanje postaje teško. Osim toga, ako pokušate da to dokažete koristeći svoja čula ili logiku, završićete u petlji, koristeći svoj um da dokažete da vaš um postoji. Zbog toga je zaista teško pronaći čvrst odgovor, ostavljajući nam više pitanja nego rešenja.

Ono što dodatno komplikuje jeste činjenica da se mislilac ne može osloniti na druge da im pomognu. Zašto? Zato što bi njihove kolege filozofi mogli biti samo plod mašte mislioca koju je dočarao njihov sopstveni um.

Štaviše, problem solipsizma se ukršta sa širim epistemološkim raspravama o prirodi i granicama ljudskog znanja. Čak i kada bi se prihvatilo postojanje spoljašnjeg sveta, neizbežno se postavljaju pitanja o pouzdanosti čulnog opažanja. U suštini, kako znamo da je svet koji opažamo isti kao onaj koji neko drugi doživljava i da nije izobličen našim sopstvenim opažanjima?

Na kraju, problem solipsizma u najboljem slučaju prkosi lakom rešavanju, a u najgorem ne može biti rešen. Jedini način da jednom zauvek odgovorimo na solipsizam bio bi čitanje u mislima druge osobe, pa čak i to nas dovodi samo do toga.

Pošto je trenutno nemoguće čitati tuđe misli, nemoguće je dokazati da drugi umovi postoje. Čak i kada bi neko mogao da čita tuđe misli, to bi bilo kroz filter nečijeg uma (koji je čitao). Ovaj argument čini solipsizam nemogućim za „rešenje“ i čini njegovu kružnu logiku bolnom za predugo razmišljanje.

OK, pa šta?

Problem solipsizma je podstakao čitav niz spin-off filozofskih odgovora i teorija o univerzumu, od kojih svaka nudi različite perspektive o prirodi stvarnosti i ljudskog postojanja.

Jedan odgovor na solipsizam je epistemološki skepticizam. Ovo je škola mišljenja koja dovodi u pitanje mogućnost sticanja određenih saznanja o spoljašnjem svetu. Ovaj skeptičan stav priznaje ograničenja ljudske percepcije i spoznaje, naglašavajući inherentnu nesigurnost koja prožima naše razumevanje stvarnosti. Ali prihvatanje problema, kao što je pomenuto, nije rešenje, već samo predaja.

Druga teorija koja proizlazi iz solipsističkih istraživanja je filozofski idealizam. Ovo potvrđuje da je stvarnost u osnovi mentalne ili konceptualne prirode. Zagovornici idealizma tvrde da je spoljašnji svet proizvod svesti, sugerišući da su fizički fenomeni na kraju manifestacije mentalnih stanja ili ideja. Odlično, ali to nas ne vodi dalje ka objektivnoj stvarnosti.

Neki filozofi se zalažu za pragmatične pristupe solipsizmu, ističući važnost praktičnog angažovanja sa svetom uprkos epistemološkim neizvesnostima. Pragmatizam podstiče pojedince da se usredsrede na smislene akcije i iskustva umesto da se zaglave u apstraktnim metafizičkim spekulacijama. To je verovatno najzdravija reakcija na solipsizam: prebolite ga i ne razmišljajte previše o stvarima.

A onda imate egzistencijalističke mislioce kao što su Žan-Pol Sartr i Martin Hajdeger koji istražuju implikacije solipsizma na ljudsko postojanje. Egzistencijalizam naglašava individualnu slobodu, odgovornost i subjektivno iskustvo bića-u-svetu.

Suočavajući se sa egzistencijalnim implikacijama solipsizma, egzistencijalistička filozofija podstiče pojedince da prihvate neizvesnost postojanja i stvore značenje u inherentno dvosmislenom univerzumu.

Konačno imate moralne nihiliste. Solipsizam se takođe ukršta sa moralnom filozofijom, vodeći neke da prihvate moralni nihilizam, uverenje da moralnim vrednostima i principima nedostaje objektivna validnost. Zamislite to kao igranje video igre u okviru koje donosite „dobre“ ili „loše“ odluke: pošto je to samo video igra, možete da igrate ulogu koju god želite u interesu potpunijeg iskustva igranja.

Tako je i sa našom „stvarnošću“. Iz solipsističke perspektive, moralni nihilizam logično sledi ako se prihvati premisa da je stvarnost na kraju subjektivna i da se oslanja na individualnu svest. Bez objektivne osnove za moral, moralni nihilisti tvrde da su etički sudovi na kraju proizvoljni ili iluzorni.

Ovo je najopasniji aspekt solipsizma: verovanje da ako ništa zaista ne postoji, nema stvarnih posledica i moralni sudovi su gubljenje vremena. Kako ubistvo može biti pogrešno ako ne možete biti sigurni da drugi ljudi uopšte postoje? Ko su drugi da vas osuđuju ako su samo plod vaše mašte?

Zaključak

Dakle, možda nemojte prihvatiti poslednju. Ali problem ostaje: trajna misterija solipsizma izaziva naše razumevanje stvarnosti i svesti. Od drevnih korena do modernih interpretacija, podstiče duboka filozofska razmišljanja.

Uprkos svojoj nerešenoj prirodi, solipsizam nas poziva da se suočimo sa granicama znanja i pronađemo smisao usred neizvesnosti. Cogito ergo sum, i to je sve što sa sigurnošću možemo reći.

Mr. D. Tovarišić