Svet bez modernih ljudi mogao je biti zemlja divova.

Otisak prsta čovečanstva danas se može videti širom planete, od visokih nebodera koji definišu naše moderne metropole do piramida i drugih drevnih spomenika naše prošlosti. Ljudska aktivnost takođe obeležava naša prostrana otvorena polja poljoprivrede i puteve koji sve povezuju. Ali kako bi svet izgledao da ljudi nikada nisu postojali?

Neki naučnici slikaju netaknutu divljinu i obilje životinjskih vrsta, od poznatih do ne tako poznatih. „Mislim da bi to bilo mnogo više vegetativno mesto sa bogatstvom životinja, velike veličine rasprostranjene na svim kontinentima osim Antarktika “, rekao je Trevor Vorti, paleontolog i vanredni profesor na Univerzitetu Flinders u Australiji, za Live Science. 

Svet bez modernih ljudi takođe može značiti da bi naši izumrli ljudski rođaci, kao što su neandertalci, i dalje bili tu. I oni bi, nesumnjivo, takođe promenili okolinu.

Ljudi su oblikovali svet na račun mnogih vrsta, od dodoa (Raphus cucullatus) do tasmanskog tigra (Thilacinus cinocephalus), kojeg smo doveli do izumiranja kroz aktivnosti kao što su lov i uništavanje staništa. 

Stopa izumiranja na Zemlji danas je više od 100 puta veća od onoga što bi bila bez ljudi prema najkonzervativnijim procenama i nije bila veća od izumiranja iz perioda krede – paleogena (K-Pg) koji je zbrisao oko 80% životinjskih vrsta, uključujući neptičje dinosauruse, pre 66 miliona godina. Drugim rečima, ljudi su udarili ovu planetu kao asteroid, a prašina se i dalje slaže dok divlji život nastavlja da opada.

„Moj pradeda je mogao da posmatra jata hiljada papagaja u prirodnim predelima, moj deda je video jata od stotinu, moj otac nekoliko i srećan sam ako mogu da vidim dva u šumama“, kaže Vorti.

Propadanje prirode predvođeno ljudima ukazuje na to da bi Zemlja bila mnogo divljije mesto bez nas, sa nekim izgubljenim divovima, kao što su moe, koji se više ističu od drugih. Ova grupa ptica sličnih noju, od kojih su se neke protezale i do 3,6 metara visine, evoluirala je na Novom Zelandu tokom miliona godina. U roku od 200 godina od dolaska ljudi na zemlje ovih ptica pre 750 godina, svih devet vrsta moa je nestalo, zajedno sa najmanje 25 drugih vrsta kičmenjaka, uključujući i džinovske Haastove orlove (Hieraaetus moorei) koji su lovili moe, prema Vortiju. 

Džinovske moe i Haastovi orlovi su nedavni primeri velikih životinja čije je izumiranje definitivno povezano sa ljudskim aktivnostima, kao što su neodrživ lov i unošenje invazivnih vrsta u nova staništa. Oni su takođe pokazatelji kakav je naš odnos prema velikim životinjama mogao biti negde drugde. 

Opstanak velikih životinja je kritičan za spekulacije o Zemlji bez ljudi, jer ove zveri imaju tako težak uticaj na okoline.  

Zemlja Serengeti

Soren Faurbi, viši predavač zoologije na Univerzitetu Geteborg u Švedskoj, veruje da su ljudi odigrali ključnu ulogu u nestanku mnogih velikih sisara hiljadama godina unazad. Vodio je studiju iz 2015. godine, objavljenu u časopisu Diversity and Distributions, koja je sugerisala da bi, bez ljudi, Zemlja u velikoj meri ličila na savremeni Serengeti, afrički ekosistem koji vrvi od života. 

“U ovom scenariju, izumrle životinje slične onima koje se danas nalaze u Serengetiju – uključujući slonove, nosoroge i lavove – živele bi širom Evrope. Na primer, umesto afričkih lavova (Panthera leo), i dalje bi postojali pećinski lavovi (Panthera spelaea), nešto veća vrsta koja je živela u Evropi do pre oko 12.000 godina. U međuvremenu, Amerika bi bila dom rođacima slonova i masivnih medveda, zajedno sa jedinstvenim vrstama, kao što su rođaci oklopnika veličine automobila koji se zovu Gliptodon i džinovski kopneni lenjivci”, kaže Faurbi.

„U svetu bez ljudi, postojala bi mnogo veća raznolikost velikih sisara, a ako vidite veću raznolikost velikih sisara, obično ćete videti mnogo otvorenije stanište“, rekao je Faurbi. 

Slonovi i druge velike životinje prilično su odlučni u pronalaženju hrane i neće podneti nepotrebne prepreke. „Ako ste dovoljno veliki, onda bi možda bilo lakše samo srušiti drvo i pojesti sveže lišće na vrhu“, rekao je Faurbi. “Ali takođe, ako postoji tona velikih sisara, obično se pojavljuje manje šumske vegetacije”, dodao je on. 

Dlakavi slon u sobi

Velike životinje, poput slonova, poznate su kao megafauna. Tokom poslednjeg ledenog doba pleistocena, (pre 2,6 miliona do 11.700 godina), svet je bio bogat megafaunom, ali je većina izumrla kako se ledeno doba završilo, ili u milenijumima od tada. Na primer, oko 38 rodova velikih životinja je izumrlo u Severnoj Americi na kraju poslednjeg ledenog doba, prema studiji iz 2020. u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences. Tokom prošlog veka, naučnici su raspravljali o tome da li su prirodne klimatske promene ili ljudske aktivnosti, poput prekomernog lova, bile glavni uzrok opadanja broja ovih velikih životinja.  

Studija iz 2021. objavljena u časopisu Nature zaključila je da su klimatske promene na kraju zbrisale vunaste mamute (Mammuthus primigenius) i drugu megafaunu koja je živela na Arktiku i koja je preživela kraj pleistocena, pošto je klima koja se zagreva učinila da je previše vlažna da bi vegetacija koju su jeli preživela.

Ljudi su, međutim, lovili mamute. Naučnici koji smatraju da su ljudi verovatno bili ključni faktor u njihovom izumiranju, poput Faurbija, tvrde da su mamuti preživeli klimatske promene pre nego što su se ljudi pojavili i da bi verovatno mogli da opstanu do današnjih dana da nije bilo dodatnog pritiska koji su ljudi na njih izvršili.

Kristofer Dauti, vanredni profesor i ekolog ekosistema na Univerzitetu Severna Arizona, modelira kako velike životinje prošlosti i sadašnjosti pomeraju seme i hranljive materije kroz jelo i nuždu. Njegov rad sugeriše da je transport elemenata kao što su fosfor, kalcijum i magnezijum, koji su kritični za život, opao za više od 90% zbog izumiranja velikih životinja. 

Dauti pretpostavlja da bi bez ljudi elementi bili ravnomernije raspoređeni po okolini. To bi značilo plodnije zemljište, što bi dovelo do toga da ekosistemi budu produktivniji. „Ako su elementi u ekosistemima neujednačeniji, produktivnost će biti više nejednaka“, rekao je Dauti. 

“Ljudi imaju tendenciju da spajaju elemente zajedno kroz prakse kao što su poljoprivreda i stvaranje ograđenih područja, tako da ove oblasti vremenom postaju manje plodne u poređenju sa divljim sistemima”, kaže Dauti. “Veća plodnost znači da biljke mogu da dodele svoje resurse ka više voća i cveća, tako da bi svet mogao da izgleda živahnije i hrani više životinja.”

Klima bi takođe mogla biti drugačija, i dok je teško reći kako su ljudi i megafauna možda uticali na klimatske promene pre više hiljada godina sa dokazima zamagljenim vremenom, mnogo je lakše proceniti naš uticaj na klimu Zemlje danas. Kroz globalno zagrevanje, izazvano aktivnostima kao što je sagorevanje fosilnih goriva, ljudi su podigli prosečnu globalnu temperaturu za oko 1 stepen Celzijusa od početka 20. veka. Zemlja bi, dakle, bila barem toliko hladnija bez nas. 

Studija iz 2016. objavljena u časopisu Nature zaključila je da će zagrevanje izazvano ljudima odložiti predstojeće ledeno doba za najmanje 100.000 godina. Međutim, nije trebalo da dođe još 50.000 godina, čak i bez ljudskog odlaganja, tako da je malo verovatno da bi Zemlja danas bila usred još jednog ledenog doba da nas nije bilo.

Ljudi su neizbežni

Savremeni ljudi (Homo sapiens) kakvi smo danas nisu uvek bili jedini hominini u bloku, a uklanjanje nas iz jednačine moglo bi otvoriti vrata našim neandertalskim rođacima. Naučnici nisu sigurni zašto su neandertalci izumrli pre oko 40.000 godina, ali pošto su se ukrštali sa H. sapiensom, delovi njihove DNK žive u nekima od nas. Verovatno je bilo više razloga za izumiranje neandertalaca, ali mi smo glavni osumnjičeni.

Kris Stringer, profesor i vođa istraživanja ljudskog porekla u Prirodnjačkom muzeju u Londonu, smatra da je konkurencija za resurse bila faktor u nestanku neandertalaca. „Da nas nije bilo, da nismo došli u Evropu pre 45.000 ili 50.000 godina, mislim da bi oni verovatno još uvek bili ovde“, rekao je on. 

Prema Stringeru, neandertalci su u Evropi vodili složen život, sličan modernim ljudima, ali su imali poteškoća da se nose sa klimatskim promenama i bili su relativno malobrojni, sa niskom genetskom raznovrsnošću. Ovo je loša vest za bilo koju vrstu, jer je znak srodstva i lošeg zdravlja. Neandertalci su verovatno „već bili u nevolji, a kada su i moderni ljudi stigli tamo, mislim da ih je to možda prevelo preko ivice“, rekao je Stringer. 

Ali ljudi možda nisu samo neandertalci bili uzdržani. Naučnici još uvek uče o još najmanje jednoj ljudskoj liniji koja je živela otprilike u isto vreme kada i savremeni ljudi i neandertalci: Denisovci. Čini se da je ova linija bliža neandertalcima nego modernim ljudima po genima i izgledu, ali se razlikuje od neandertalaca po veoma velikim kutnjacima.

Ljudi su se verovatno ukrštali sa Denisovcima jer postoje dokazi o denisovskoj DNK kod današnjih ljudi koji žive na mestima kao što je Nova Gvineja u Okeaniji – nalaz koji ukazuje da su Denisovci bili u jugoistočnoj Aziji u interakciji sa precima modernih ljudi koji su se kasnije naselili dalje na istoku, prema studiji iz 2012. objavljenoj u časopisu Science. Denisovci su se takođe udružili sa neandertalcima u Sibiru, gde su pronađeni fosilizovani ostaci hibrida denisovac-neandertalca. 

Ove denisovske interakcije, zajedno sa fosilnim dokazima, sugerišu da su imali veći geografski raspon od neandertalaca, obuhvatajući veći izbor okruženja, i stoga su, verovatno, bili više prilagođeni od neandertalaca. DNK dokazi takođe sugerišu da su Denisovci verovatno imali veću genetsku raznolikost nego neandertalci, prema Stringeru. „Možda su bili još bolja opklada za opstanak od neandertalaca.” 

Neandertalci i Denisovci su bitni, jer ako su jedna ili obe ove loze preživele, mogli su da probiju sličan put onome što je H. sapiens na kraju iskovao, prelazeći od sakupljanja lovaca kada se poslednje ledeno doba završilo na razvoj poljoprivrede. 

„Ne postoji razlog zašto neandertalci ili denisovci to na kraju ne bi mogli da urade, dajući im dovoljno vremena“, rekao je Stringer. “Možda su prevazišli sve potencijalne intelektualne nedostatke, za koje nije jasno da su ih imali, kroz evoluciju”, dodao je on. Dakle, možda svet ipak ne bi izgledao tako drugačije. 

„I podjednako, mogli bi da prave sve iste greške koje smo mi pravili od tada“, rekao je Stringer. “Dakle, globalno zagrevanje je još uvek moglo biti ovde, ali sa neandertalcima ili denisovcima, a ne sa nama. Ko zna?”

I, zaista, ko zna kako bi bilo. Za sada možemo samo da pretpostavljamo.

Mr. D. Tovarišić