Mikelanđelo je priznat kao jedan od najvećih renesansnih umetnika koji su ikada živeli. Ali da li je bila prepoznata njegova sposobnost da stvara umetnost ili je, kao mnogih drugih, njegova slava nastala posthumno?

Mikelanđelo je bio slikar, vajar, arhitekta, pesnik i jedan od velikih umetnika italijanske renesanse. Renesansa je termin koji se koristi za opisivanje prelaznog perioda u istoriji od srednjeg veka do ranog modernog i modernog veka. Bio je to razvoj koji je doveo do ponovnog otkrivanja starogrčkog i rimskog humanizma u kojem je „čovek bio mera svih stvari“. Ovo je uticalo na sve, od intelektualnog rada, nauke i književnosti, kao i na umetnička dela koja su nastala.

Renesansa

Za ovaj pokret se kaže da je nastao u Firenci u Italiji. Tokom 14. i 15. veka, Firenca je bila grad sa bogatom kulturnom istorijom i populacijom bogatih građana koji su uživali da podržavaju buduće umetnike.

Moćne vladajuće elite poput porodice Mediči bile su pokrovitelji pokreta, što je omogućilo piscima i umetnicima da učestvuju u intelektualnoj i umetničkoj revoluciji. Proširio se na druge italijanske gradove-države pre nego što se proširio u Francusku, a preko Francuske u ostatak Evrope. Svaka zemlja je doživela svoju, posebnu renesansu.

Mikelanđelo

Mikelanđelo Buonaroti je rođen u martu 1475. u Kaprezeu, Italija. Njegov otac je radio za firentinsku vladu i ubrzo se porodica vratila u Firencu. Mikelanđelo je bio uronjen u italijansku renesansu, okruženje koje je omogućilo da se razviju njegovi urođeni talenti. Iako mu je majka, nažalost, umrla kada je imao samo 6 godina, i uprkos tome što otac nije odobravao njegovo umetničko interesovanje, Mikelanđelo je sa 13 godina postao šegrt kod slikara Domenika Đilandaija.

Tokom svog šegrtovanja, Mikelanđelo je počeo da impresionira lokalne vodeće plemiće kao što je Lorenco de Mediči, veliki pokrovitelj umetnosti u Firenci. Pozvao je Mikelanđela da boravi u sobi u njegovoj raskošnoj kući. Ovde je trebalo da se sastane i uči od naučnika i pisaca iz Lorencovog intelektualnog kruga.

Mikelanđelo je bio u stanju da studiozno usavrši svoje tehnike pod mentorstvom Bertolda di Đovanija, kustosa Lorencove zbirke starorimskih skulptura. Inspiracija koja će pratiti njegovu karijeru.

Prevara

Uprkos njegovom obećavajućem početku i druženju sa važnim ljudima, Mikelanđelo je do 1496. godine našao sebe kao umetnika koji se bori pokušavajući da preživi. Imao je 21 godinu, ali još nije stekao ime. Nažalost, njegov pokrovitelj Lorenco je umro, a njegova porodica je proterana iz Firence.

Međutim, popularna umetnost na ovom mestu dolazila je sa dva kanala. Ili je umetnik morao da bude priznato ime sam po sebi, ili je umetničko delo moralo da bude preživelo delo iz antike. Kako priča kaže, Mikelanđelo je odlučio da se pozabavi potonjem.

Dve verzije priče se fokusiraju na skulpturu koja prikazuje usnulog Kupidona. Plan, koji je osmislio ili sam Mikelanđelo ili trgovac umetninama po imenu Baldasari del Milaneze, bio je da se Mikelanđelova skulptura veštački ostari tako što će se zakopati u vinograd. Ovo je bio uspeh, a skulptura je prodata za razumnu sumu italijanskom kardinalu Rafaelu Rijariju. Nažalost, Rijario je bio lukav lik koji je ubrzo primetio da je skulptura lažna.

Kada je kardinal shvatio da je prevaren, njegov pogled se okrenuo ka dvojici krivaca. Srećom po Mikelanđela, Rijario je samo tražio odštetu od dilera, Milanezea. Možda prepoznajući kvalitet rada, dozvolio je Mikelanđelu da zadrži honorar i pozvao ga da postane deo njegovog kruga kontakata.

To je omogućilo Mikelanđelu da dođe u Rim, priliku koju je bilo teško propustiti i koja će postati monumentalna u njegovoj karijeri. U Rimu će učvrstiti svoje ime kao jednog od najvećih renesansnih umetnika svih vremena.

Ostalo je istorija

Sa njegovim kontaktima koji sada uključuju društvenu elitu u bogatom Rimu, nije iznenađujuće što je ime Mikelanđela steklo slavu. Nedugo nakon što je stigao u Rim, kardinal Žan Bileres de Lagraulas, predstavnik Francuske tj. Karla VIII, naručio ga je da napravi skulpturu Marije koja drži mrtvog Isusa u krilu, poznatu kao „Pijeta“.

Mikelanđelo je završio skulpturu u roku od godinu dana, a statua je postavljena u crkvi kardinalove grobnice. Bio je to ogroman komad, otprilike 1,8 m sa 1,8 m i sada se nalazi u bazilici Svetog Petra u Vatikanu. Završena je pre nego što je Mikelanđelo napunio 25 godina i jedina je statua koja nosi njegovo ime.

Između 1501. i 1504. Mikelanđelo je preuzeo svoj sledeći veliki projekat, “David”. To su pokušala dva ranija vajara, od kojih su oba napustila posao. Mikelanđelo je stvorio mermernu figuru od 5 metara koja prikazuje hrabrost i čovečnost Davida za grad Firencu, učvršćujući njegovu slavu.

Njegova reputacija je toliko porasla da ga je papa Julije II naručio da oslika plafon Sikstinske kapele. Mikelanđelo je bio toliko okrepljen ovim radom da je otpustio sve svoje pomoćnike i sam završio plafon. Zaista, Mikelanđelo je bio veliki umetnik.

Šta se dogodilo sa falsifikatom?

Nakon što je početna prevara otkrivena, umetničko delo je postalo deo kolekcije čoveka po imenu d’Este u Mantovi. Kasnije ga je kupio Engleski kralj Čarls I, gde je tragično izgubljeno u velikom požaru palate Vajthol 1689. godine. Bio je tako dobra imitacija klasične umetnosti da je pre uništenja upoređivan sa delom grčkog vajara Prakitelesa iz 4. veka pre nove ere.

Osim ovog falsifikata, sumnja se da je Mikelanđelo možda stvorio još mnogo pre nego što je postigao svoju slavu. Ovo ne bi bio užasan način da zaradite novac s obzirom na apetit među kolekcionarima za klasični dizajn i bilo koju umetnost koja je preživela od antike.

Inspirativni umetnik ili prevarant?

Mladi umetnik bez podrške velikodušnog i bogatog pokrovitelja mogao bi da se bori da stvori prihod za sebe. Pored toga, bilo bi im teško da nastave da stvaraju svoju umetnost. Bilo je inspirativno to što je Mikelanđelo uspeo da stvori svoje ime koristeći falsifikat. Time što je mogao da imitira antičke trendove, ne samo da je mogao da zaradi, već i da se afirmiše kao fantastičan umetnik. Možda je bio prevarant, ali remek-delima koje je kasnije stvorio ništa se ne može oduzeti.

Mr. D. Tovarišić