Kristalne lobanje su veliki broj navodnih artefakata koje čuvaju kolekcionari i muzeji širom sveta. Vlasnici tvrde da su to bili predmeti koji su se koristili u žrtvenim hramovima ili da su natprirodna oruđa za ubistvo. Ono što one zaista jesu lako može imati mnogo jednostavnije objašnjenje…

Da li su to zaista prekolumbijski artefakti?

Tipične tvrdnje u vezi sa ovim lobanjama odnose se na njihovo poreklo. Priča se da su to artefakti Maja ili Asteka. Neki čak kažu da datiraju i mnogo pre toga. Tačnije, zagovornici natprirodnih tvrdnji kažu da su lobanju Mitchell-Hedges ovde doneli vanzemaljci, držani u Atlantidi, koju su koristili vitezovi templari tokom krstaških ratova i da je na neki način završila u pretkolumbovskom hramu u Belizeu početkom 1900-ih. Natprirodne tvrdnje uključuju spontano isceljenje, holografska predosećanja i sposobnost da se ubijaju neprijatelji vlasnika sa distance.

Postoji veliki broj malih kristalnih lobanja, ali one koje privlače najveću pažnju su kristalne lobanje u prirodnoj ili skoro prirodnoj veličini. Od njih četiri su najpoznatija. Treba naglasiti da nijedna od njih zapravo nije napravljena od kristala nego od kvarca, koje, kada su pravilno polirane i izrezbarene, izgledaju kao kristal.

Pariska lobanja

Pariska lobanja je kristalna lobanja koja je bila u vlasništvu antikvara Judžina Bobana. Na kraju ga je Boban prodao i sada se nalazi u Musee de Quai Branly u Parizu. Visoka je 12 cm. Za razliku od ostalih lobanja na ovoj listi, ima rupu izbušenu vertikalno kroz centar. Zbog toga se često pretpostavlja da je nekada bila prikazana na nekoj vrsti štapa.

Stručnjaci su, na osnovu oznaka alata na lobanji, zaključili da je nastala 1800-ih sa savremenim alatima. Muzej tvrdi da nije pretkolumbovskog porekla. Ko ju je napravio i zašto je još uvek misterija, ali kada je prvih nekoliko lobanja ušlo u krug, postalo je očigledno da su vlasnici na njima zarađivali novac. Njihova prodaja i izlaganje može doneti profit, tako da je velika verovatnoća da su mnoge lobanje bile prevare napravljene samo za novac. Pitanje je šta je sa prvima?

Smitsonova lobanja

Smitsonova lobanja se čuva u Nacionalnom muzeju prirodne istorije. Dobili su je od anonimnog dobrotvora 1992.god. To je najveća kristalna lobanja, teška više od 13,5 kilograma. Stručnjaci su izvukli u suštini iste zaključke kao i sa pariskom lobanjom i iz sličnih razloga. Kao i Musee de Quai Branly, Nacionalni muzej prirodne istorije navodi da je lobanja definitivno lažna.

Lobanja Britanskog muzeja

Lobanja Britanskog muzeja bila je u vlasništvu Judžina Bobana, kao i Pariska lobanja. Prodao je lobanju Džordžu Sisonu, a kasnije ju je kupila kompanija Tiffani & Company, koja ju je prodala Britanskom muzeju. U posedu muzeja je od 1897. godine. Zbog toga je bilo dovoljno prilika za proučavanje lobanje.

Lobanja Britanskog muzeja ima odvojenu donju vilicu, za razliku od gore navedenih lobanja. Muzej je zaključio da je lobanja napravljena u Evropi, verovatno u Nemačkoj, u 19. veku. Nema vidljive natprirodne moći. Muzej ima nekoliko lobanja. Testiranjem je zaključeno da se kvarc može naći samo u Brazilu i na Madagaskaru. Stoga Asteci i Maje nisu imali pristup ni jednom ni drugom.

Lobanja Mitchell-Hedges

Možda najpoznatija kristalna lobanja je takozvana lobanja Mitchell-Hedges. Njena slava verovatno potiče od tvrdnji njenih vlasnika. Navodno su vanzemaljci doneli lobanju na Zemlju, gde je ostala u Atlantidi, a kasnije su je odneli vitezovi templari. Takođe, navodno su je Maje držale u hramu gde su sveštenici mogli da je koriste da izazovu smrt, pa otuda i njen nadimak Lobanja propasti.

Ana Mičel-Hedžis, prethodna i prva poznata vlasnica lobanje, navodno je tvrdila da je htela da čovek umre koristeći lobanju. Takođe je rekla da je videla viziju ubistva JFK-a, koju je isporučila lobanja. Kaže da ju je našla, zajedno sa očuhom, u ruševinama Maja u Belizeu. Na sajtu Mitchell-Hedges takođe se kaže da lobanja ima svojstva koja su moguća samo sa nultom gravitacijom. Tokom svog života, Ana je zarađivala od prodaje karata da se vidi lobanja, dajući joj dobar razlog da stvara i održava mitove, ali to nije sve.

Ana Mičel-Hedžis je bila poznata po tvrdoglavosti da ne dozvoli ljudima da proučavaju lobanju. Bilo je vrlo malo istraživanja lobanje. Jedan istraživač, restaurator umetnosti, rekao je da bi lobanji trebalo 150 do 300 godina da bi se kvarc odvojio i zatim trljao peskom da bi se stvorili detalji. On je rekao da je to svakako veoma staro, ali je neizvesno koliko je kvalifikovan da dođe do tog zaključka. Prvi istraživač nikada nije rekao ništa o natprirodnim svojstvima ili neobičnoj temperaturi, ali postoje tvrdnje da održava temperaturu od 21 stepen Celzijusa.

Arheolozi komentarišu lobanju

Arheolog Norman Hamond rekao je da je neko koristio metalne alate da izbuši rupe koje pričvršćuju mandibulu za lobanju. Ovo bi bio nemoguć podvig za pretkolumbijska plemena. Ana nije dozvolila više testiranja na lobanji, iako je nastavila da potvrđuje njena svojstva i naplaćuje ljudima da je vide.

Zanimljivo je da postoje dokazi da je Sidni Barni posedovao lobanju. Mičel-Hedžisova takođe to potvrđuje. Anin otac je kupio lobanju od Sidnejevog sina na aukciji u Sotbisu 1944. godine. Ana kaže da je njen otac lobanju pozajmio Sidneju, koji ga je prevario tako što ju je dao na prodaju. Da bi vratio lobanju, Mičel-Hedžis ju je kupio. Sada, pod pomnim ispitivanjem, ovo nema smisla.

• Svaki arheolog bi imao zapis o lobanji koju je imao više od jedne decenije. Mičel-Hedžis bi zabeležio svoje otkriće i verovatno fotografisao. Ovo bi bio dovoljan dokaz da policija obavi istragu o vlasništvu lobanje.
• Ana je rekla da je Sotbis odbio da zaustavi prodaju, pa je njen otac morao da kupi predmet. Ovo ne bi zaustavilo policijsku istragu. Mičel-Hedžis nije ništa tražio. Samo je platio i uzeo lobanju, kao što bi to učinio svaki drugi kupac.
• Barnijev sin negira da je pripadala Mičel-Hedžisu. Naravno, lopov bi to porekao, ali sa svim ostalim, čini se da je Barni govorio istinu.
• Ni Ana ni njen otac ništa nisu rekli ili objavili o kristalnoj lobanji sve do posle aukcije. Ako su je imali pre toga, zašto nisu prezirali imovinu za koju su tvrdili da je imala sve dok je navodno nisu vratili.

Danas, Anin udovac poseduje lobanju Mitchell-Hedges. On, kao i njegova mrtva supruga, odbija da dozvoli stručnjacima da proučavaju lobanju.

Neproverene kristalne lobanje

Istina iza kristalnih lobanja je da nijedna nije verifikovana kao majanska, astečka, natprirodna ili bilo šta drugo osim lobanja napravljenih od kvarca savremenim alatima. Ne postoji način da se zna koje su lobanje prve ili zašto su napravljene, pa i dalje postoji mogućnost da postoje pretkolumbijske, čije su replike umetnici pravili. Naravno, takođe ne postoji način da se sazna da li su prve lobanje bile prevare koje su dovele do kasnijih falsifikata.

Mr. D. Tovarišić