Homerova Odiseja nije samo prvi veliki putopisni ep, nego je ispunjena fantastičnim stvorenjima, čudovištima i bogovima, kao i ulasku junaka u Proročište mrtvih da bi razumeo svoju budućnost. I, da li je to sve!? Naravno da ne…

Homerova Odiseja je možda prvi veliki putopis. Iako je svakako ispunjen fantastičnim stvorenjima, čudovištima i bogovima, takođe je potpuno moguće pratiti tok Homerovog heroja dok provodi deset godina vraćajući se kući, prolazeći pritom veći deo drevnog Mediterana.

Za deo dugog putovanja svakako je kriv sam Odisej: verovatno mu nije bilo potrebno da provede sedam godina na Kalipsoovom ostrvu, na primer. Koliko god, putovanje se može raščlaniti kao prikaz opasnosti, misterija i skrivenih tajni vinskog tamnog mora.

Nigde ovo nije očiglednije nego u Odisejevim interakcijama sa Proročištem mrtvih, za koje je malo verovatno da je Homerova kreacija, ali se ipak prvi put pojavljuje u ovom grčkom epu. Dolazi sa ostrva Kirka, među prvim Odisejevim susretima, ali je sačuvana kao priča do devete i desete knjige.

Odisej govori o tome kako je junaku Kirka rekla da kontaktira mrtve da bi saznala uputstva o njegovoj budućnosti. U priči, Homer šalje Odiseja na ulaz u Podzemlje da razgovara sa mrtvima i tako razume njegovu budućnost.

Kada stigne do ulaza, junaka muče vizije Hada dok razgovara sa duhom mrtvog proročišta. Ali saznanje koje dobije je ono što mu na kraju omogućava da se oslobodi svojih muka i vrati u svoju domovinu.

Ali upravo u predstavljanju Podzemlja kao nečeg drugačijeg dolazimo do uvida u Homerov svet. Mediteran je ispunjen iskušenjima, opasnostima i fantastičnim stvorenjima (Kirka je, uprkos svim svojim moćima, samo još jedna od njih) i njime vlada bog: njegovo putovanje oko mora je u potpunosti u milosti Posejdona, a veći deo Odiseje vidi kako ovaj bog kažnjava centralnu figuru.

Nasuprot tome, savet koji je dao mrtvi prorok je nešto što nikada nije viđeno u celoj pesmi: način da se prevaziđe Posejdonovo prokletstvo. Da li podzemni svet nudi znanje o tome kako pobediti boga?

Pravo mesto?

Mesto gde je Odisej pokušao da razgovara sa Proročištem mrtvih nalazi se na vrhu brda koje se nalazi na ušću tri reke: Aherona, Piriflegetona i Kocita. Lokalitet i dalje postoji, iako u ruševinama.

Tajanstvenu pećinu i ruševine koje je okružuju otkrio je grčki arheolog Sotirios Dakaris 1958. godine. Ruševine su datirane, a njihova istorija seže u 2. ili 3. vek pre nove ere. Ruševine su izgrađene u podzemnom području sa površinom od 6,7 kvadratnih metara i zidovima debljine najmanje 3,4 m.

Podzemna struktura pećine je dokaz starogrčkog verovanja da su duše mrtvih ušle u smrtni prostor kroz podzemne pukotine koje su vodile u Podzemlje. U staroj Grčkoj postojalo je mnogo takvih struktura koje su puštale žive da razgovaraju sa mrtvima, ponekad da bi dozvolile mrtvima da posete žive, a ponekad da otkriju svoju budućnost.

Priča o Odiseju je takođe usredsređena na takav incident gde junak odlazi u pećinu da pronađe dušu Tiresije, da sazna više o njegovoj budućnosti. U ovaj zabranjeni obred junaka je poučila Kirka, koja mu je rekla da ode u pećinu i iskopa plitku jamu. Kada je jama iskopana, junaku je naređeno da u jamu sipa libacije kako bi umirio mrtve.

Nakon što je izlio tečnosti, molio se Hadu i mrtvim dušama. Nakon molitve, Odisej je žrtvovao potpuno crnog ovna i pustio krv u jamu za Tiresijinu dušu.

Već vidimo težinu obreda: iako je prolio ovnujsku krv za dušu Tiresije, u jami je bilo i drugih duša koje su takođe bile žedne krvi. Različite duše su pile krv i kroz to stekle moć govora i prepoznavanja.

Pre nego što je Tiresija razgovarala sa Odisejem, duh Elpenora je prvi bio do korita i razgovarao sa Odisejem. Elpenorov duh je bio Odisejev drug i rekao mu je da obezbedi sahranu za svoje mrtvo telo.

Da li se sve ovo, ili nešto slično, dogodilo na ruševinama koje je otkrio Dakaris?

Drugi pomeni

Prvo pominjanje Proročišta mrtvih dešava se u Odiseji, ali njegovo pominjanje u literaturi i kasnijim Herodotovim delima pokazuje da su proročišta i Proročišta mrtvih bili veoma popularni u staroj Grčkoj. Ovi kasniji izveštaji pokazuju da se sa mrtvima mora cenjkati.

Čak i kod Herodota, kada muž ode da razgovara sa duhom svoje mrtve žene da bi saznao gde se nalazi blago, ona odbija da kaže lokaciju dok se njena poslednja želja i neprijatnost u Podzemlju ne razreše. Mrtva žena bi rekla proročištu o svojim pritužbama, na primer da njen muž nije spalio nikakvu odeću za njom tokom sahrane, što je bio običaj.

Dakle, muž bi inače spalio mnogo odeće za dušu da joj ne bi bilo hladno u Podzemlju. Možda je bilo mnogo proročišta mrtvih sličnih ruševnoj pećini koja je otkrivena 1950-ih.

Posetioci bi ušli u ove podzemne odaje i sproveli neke specifične rituale za podizanje mrtvih duhova iz podzemnog sveta. Ovi rituali bi zaštitili žive od osvetoljubivih duhova i pomogli im da komuniciraju sa Proročištem mrtvih.

Ovi rituali bi ponekad trajali danima. Pećine bi imale dublje komore za žrtvovanje životinja. Ove odaje bi označavale tri kapije podzemnog sveta koje je štitio Had.

Ove tamnije odaje bi bile osvetljene bakljama, a u tim treperavim svetlima osoba bi videla sablasne senke mrtvih. Ali nije bilo dovoljno doći u ove odaje nepripremljen: posetilac je morao da pojede određene namirnice.

Sveštenik Proročišta mrtvih bi ih zamolio da idu na posebnu dijetu tokom ritualnih dana pre nego što odu u unutrašnje odaje na konsultacije sa Proročištem. Dok su ljudi tog vremena to doživljavali kao rituale, danas istraživanja pokazuju da bi ishrana uključivala prirodne halucinogene.

Pod dejstvom ovih halucinogena, hodočasnik bi video duh onoga koga želi da vidi u svom umu. Takvo ponašanje se može naći u više nepovezanih religija i kultura, od Čavina de Huantara u Peruu do šamanskih otrova na Karibima i Amazonu.

Istina

Arheolozi su u takvim pećinama i odajama proročišta otkrili skrivene uređaje koji bi poboljšali izgled oživljenih duhova i priviđenja. Jednom kada bi inicirani bio uveden u odaju, skoro uvek visok kao zmaj, nailazili bi na čudne odjeke, zvukove i svetla zbog kojih bi bili uvereni da su se sreli sa mrtvima.

Da li su takva „proročišta“ bila samo šarlatani koji su iskoristili tugu i radoznalost ljudi da stvore verovanje i veru? Tradicionalno insistiranje čuvara Proročišta mrtvih da posetioci ne otkrivaju šta su naučili u pećinama svakako doprinosi sumnji.

Rečeno je da predviđanje dolazi iz Hada, a tajnost će zaštititi njihove živote od prerane smrti i Hadovog gneva. Ali nije postojalo samo jedno takvo proročište: u drevnom grčkom svetu, bilo ih je četiri.

Osim u Aheronu, proročišta mrtvih živela su u Kampaniji, Maniju i Herakleji Pontijskoj. Jedna od tih lokacija postoji i danas. Šta to znači o komunikaciji između proročišta? Mora da je postojala skrivena kućna industrija, komunikaciona mreža duga stotinama kilometara, koja je čuvala tajne Proročišta i širila ih samo među onima koji su spremni da prime ovo zabranjeno znanje.

Tradicija i priče o Proročištu mrtvih su izgubljene kako je Grčka napredovala, a skepticizam zavladao. Danas je poznato da su iskustva Proročišta mrtvih i njihove priče mogle proizaći iz halucinacija ili iskustava bliskih smrti.

Ali za stare Grke, i za Odiseja, proročišta su bila veoma stvarna.

Mr. D. Tovarišić