U grčkoj mitologiji, Sibila je prvobitno bila usamljena proročica koja je bila poznata po preciznosti svojih proročanstava. Mnogi su mislili da je božanski nadahnuta, dovedena do iskrivljenog ludila vizijama koje su joj bogovi poslali. Kako je vreme prolazilo, pojavile su se i druge Sibile u raznim delovima mediteranskog regiona, uključujući legendarnu Kimsku Sibilu, za koju se kaže da ju je i Enej konsultovao. Na kraju su nastale knjige sibilskih proročanstava, koje su predmet ovog teksta. Šta je bilo sadržano u ovim magičnim knjigama i gde su one danas?

Sibilska proročanstva su konačno pismeno sastavljena u Rimu. Rimski vladari su ih koristili da razumeju čudne pojave ili prirodne katastrofe ili da daju smernice o važnim pitanjima vezanim za zaplete i sukobe sa stranim zajednicama.

Legenda kaže da je poslednji kralj Rima, Lucije Tarkvinije Superbus, nabavio sakupljene knjige Sibiline za slavu svog rastućeg kraljevstva. Kupljene od gatara obdarenih predviđanjem, ove knjige su imale magična svojstva i bile su konsultovane da bi Rim vodile do uspona.

Šta je bilo sadržano u ovim magičnim knjigama i gde su one danas?

Sibilska Proročanstva

Dvanaest tomova proročkog znanja koji čine postojeće Sibilske knjige, poznate i kao Sibilinske pesme, bile su stare čak i za Rimljane. Napisane homerskim grčkim heksametrima, izrađivali su ih tokom nekoliko vekova više nepoznatih autora.

Oni su zbrkana zbirka predviđanja sudnjeg dana, istorijskih aluzija, proročanstava o smaku sveta i kritika mnogih naroda, posebno (kako su Rimljani mislili) samih Rimljana, zbog njihovog zanemarivanja pobožnosti i povlađivanja porocima.

Koristeći glas Sibile, anonimni jevrejski i hrišćanski autori bi kasnije govorili protiv uočene nepravde, korupcije ili ekscesa, koristeći „proročanstvo“ da osude one na vlasti zbog njihove umešanosti u idolopoklonstvo, razuzdanost i druge poroke. Nekoliko knjiga pruža živopisne opise poslednjih vremena i apokaliptičnog pakla.

Ali sam tekst nije bio fiksni dokument. Kasniji hrišćanski autori dodavali su svoje odlomke otkrovenja, koji su kooptirali Sibilinu reputaciju za predviđanje, ali koji su mnogo više naglašavali Hrista, kao što bi se i očekivalo.

Sibila je prvi put prikazana kao grčka proročica koja je primila nebesko nadahnuće za svoja proročanstva. Naučnik Heraklit, koji je svoje spise napisao krajem 6. i početkom 5. veka pre nove ere, izvor je našeg najstarijeg pomena o njoj.

Heraklit je opisuje kao usamljenu figuru, razjarenog vidovnjaka u divljini koji je govorio na bogolik način, bez humora i ulepšavanja, i sa glasom koji je odjekivao širom svemira. Nakon toga, tradicija se fragmentira, a Sibile postaju sve brojnije.

Heraklitova proročica je možda bila usamljeni glas koji je govorio bez obzira na lokaciju ili vreme hiljadu godina. Ipak, kasnije reference pominju nekoliko Sibila, koje su bile dodeljene određenim mestima i koje su zamenjivale različita, možda rivalska, svetilišta.

Heraklid Pontik, filozof Platonove akademije i polimatičar, sredinom 4. veka pre nove ere napisao je knjigu o svetilištima proročišta u kojoj su zabeležene mnoge Sibile širom Mediterana. Suvo je snimio kopiju Sibile u Marpesu, Troadu, Eritri i Delfima.

Očigledni su i početni pokušaji prepoznavanja brenda. Eritrejska Sibila je bila poznata kao Herofil, a za Delfsku Sibilu se kaže da je izašla iz daleke prošlosti kao Orfejev savremenik.

Marpesijanka je, pak, bila novija proročica; prema Heraklidu, živela je za vreme vladavine Solona i Kira, odnosno u 6. veku pre nove ere. Ali zaključak je bio jasan: ako želite da vodite hram, potrebna vam je Sibila da biste privukli hodočasnike koji plaćaju.

Najpoznatija Sibila je naravno Proročište u Delfima, koja se pojavljuje u Homeru i predviđa Trojanski rat. Sibila je trajala stotinama godina, a Delfi su je tvrdili kao Zevsovo dete do vremena kada je Pausanija živeo u 2. veku nove ere.

Alternativno, za nju se tvrdilo da je ćerka nimfe i da se nalazila u Marpesu, čije je ruševine Pausanija lično posetio. Značajno je da su Herofila polagali i Marpes i Eritra; čini se da bi se i rivalske Sibile s vremena na vreme prepirale.

Sibilske knjige Rima        

Za knjige o Sibili znamo prvenstveno kroz izveštaj istoričara Laktancija, ranohrišćanskog pisca i savetnika cara Konstantina I. Laktancije i sam citira izveštaj Varona, verovatno najvećeg naučnika starog Rima, koji opisuje priču.

Varon priča o poslednjem kralju Rima, koji je vladao pre nego što je Rim ponovo izmislio sebe kao Republiku 509. pre Hrista. Jedna starica, za koju se veruje da je proricateljica i sama poznata kao Kimska Sibila, prišla je Tarkviniju Suberbusu i prodala mu devet knjiga proročanstava.

Bez obzira na to da li je priča istinita ili ne i da su ova proročanstva dobijena u Tarkvinijevo vreme, za njih se govorilo da su se čuvala u svetilištu Jupitera Kapitolina i da su korišćena u nekoliko navrata tokom života Rimske republike, i kasnijeg Rimskog carstva, kada se Rim suočavao sa krizom.

Skeptičniji čitalac će već ozbiljno sumnjati u skoro sve o ovoj priči o poreklu. Mistične knjige koje nude božansko vođstvo koje javnosti nije dozvoljeno da čita zvuče u velikoj meri kao izmišljena proročanska podrška onome što su vladari hteli da urade: ne raspravljajte se sa mojom politikom, Sibile su govorile da je to najbolje itd.

Činjenica da su originalni tekstovi u velikoj meri modifikovani i da su mnogi dodaci napravljeni tokom vekova takođe podržava ovu zabrinutost. Međutim, knjige o Sibili su bile i nešto drugo: važan deo rimskog identiteta i rimske izuzetnosti, slično kao što američki političari danas citiraju Ustav i namere otaca osnivača u svom politikantstvu.

Istina, kao i Ustavi država, tekstovi sibilskih proročišta koji su preživeli nemaju ništa zajedničko sa onim što su rimske vlasti stvorile za javnu potrošnju. Ono što znamo o knjigama iz sačuvane zbirke otkriva da su to zapravo književna dela pisana prvenstveno grčkim heksametrom.

Brojni Jevreji i hrišćani su ga stvorili, a verovatno i nekoliko paganskih autora između drugog veka pre nove ere i sedmog veka nove ere, od kojih su svi imali različite ciljeve i planove. Sibilske knjige su podeljene u dve glavne grupe koje sadrže dvanaest tomova i druge fragmente.

Glavno za rimski identitet

Petnaest visokorangiranih ljudi bilo je odgovorno za brigu o Sibilskim knjigama, koje su se održavale na brdu Palatin u Rimu. Pod uputstvima Senata, zvaničnici su se konsultovali sa Sibilskim knjigama u vremenima krize, da traže smernice za sprečavanje katastrofa, a ne detaljna proročanstva o konkretnim budućim pojavama.

Bilo je mnogo prilika za zloupotrebu jer su samo rituali iskupljenja koje su preporučile Sibilske knjige podeljene celoj javnosti. Narod Rima je dobio savet tek pošto su ga protumačili njihove vođe.

Određene promene u ponašanju Rimljana proizašle su iz saveta iz knjiga. Na primer, obožavanje Apolona, Magna Mater („Velike Majke“) Kibele i Cerere je poraslo u popularnosti na osnovu saveta prevedenih iz Sibilskih knjiga. Kao rezultat toga, Sibilske knjige su značajno pomerile rimsku religiju od etrurskih verovanja koja su došla iz Italije ka grčkim bogovima. Sibilske knjige bile su pokretačka snaga za izgradnju osam svetilišta u starom Rimu, a čuveni rimski panteon bogova koje poznajemo danas je samo rebrendiranje starijih, grčkih bogova.

Istraživači veruju da su posle vekova prilagođavanja i dopuna knjige dočekale svoj kraj u 5. veku. Rimski vojskovođa Stilihon, sa varvarima skoro bukvalno na kapiji i sudbinom Rima u ravnoteži, očajavao je zbog javne vere u njih i spalio ih je 405. godine.

Sam Stilihon nije uspeo da spase Rim, i sam je pogubljen tri godine kasnije, a Rim je ubrzo potom pao u ruke Gota. Možda su reči drevnih Sibila ipak zaštitile Rim!?

Mr. D. Tovarišić