Knjige koje izazivaju kontroverzu u religioznom svetu nisu ništa novo. Ali malo njih je možda izazvalo toliko mnogo interesovanja kao Šams al-Ma’arif , arapska knjiga koja datira stotinama godina unazad. Za njom ništa ne zaostaje ni hrišćanska knjiga magije “Honorijeva knjiga zakletve”. Saznajte zašto.

Zašto su ove knjige toliko kontroverzne? Pa, knjige obećavaju da će čitaocima pružiti tajno božansko znanje, dajući im način da komuniciraju sa natprirodnim bićima i stvaraju magične čari i amajlije.

Mnogi smatraju ovo znanje okultnim. Ovi grimoari su zaokupili maštu nebrojenih tragača za istinom i entuzijasta više vekova, a i danas se veoma mnogo čitaju. Da li se usuđujemo da pogledamo unutar njih?

Grimoar zabranjenog znanja

Shams al-Ma’arif , takođe poznat kao „Sunce znanja“, je drevni arapski grimoar koji datira iz 13. veka nove ere. Knjiga je izuzetna kompilacija magijskih praksi, rituala i ezoterične mudrosti.

Za svoje branioce, to je duhovni priručnik koji čitaocima pomaže da se približe Bogu kroz otkrivanje božanskih tajni. Za njegove klevetnike, to je zbirka svetogrdne mračne magije koja svoje čitaoce odvlači od Božje svetlosti.

Knjigu definiše mistični pristup islamu, a napisao ju je sufijski učenjak. Sufizam, duhovniji i mističniji izdanak tradicionalnog islama, naglašava unutrašnju, iskustvenu i direktnu vezu sa božanskim.

Sufijski sledbenici često nastoje da postignu dublje razumevanje učenja islama kroz prakse kao što su meditacija, kontemplacija i asketizam. Sufizam stavlja snažan naglasak na težnju za duhovnim prosvetljenjem, samospoznajom i duboku vezu sa Božanskim.

U sufijskoj tradiciji Kur’an i drugi islamski tekstovi sadrže tajna značenja koja se propuštaju površnim čitanjem. To znači da sufiji provode mnogo vremena analizirajući svoje svete knjige, izvlačeći iz njih što više značenja. Ništa ne uzimaju po nominalnoj vrednosti.

Sufizam ima isti pristup prema islamskih 99 imena Boga, takođe poznatim kao Asma as-husna. Svako ime opisuje jednu od mnogih Alahovih božanskih osobina, na primer, „Ar-Rahman“, milostivi, i „Al-Khalik“, tvorac.

Za sufije, svako ime takođe ima drugačiju duhovnu moć kojoj se može pristupiti putem meditativnih pevanja zvanih zikr. Shams al-Ma’arif ovo ide korak dalje i predstavlja raspravu o svojstvima svakog od Allahovih imena. Tvrdi se da recitovanje različitih imena na određene načine može vernicima omogućiti pristup božanskim moćima i magijama.

Autor knjige je napisao da su ova prizivanja omogućila određena čuda u kur’anskoj istoriji, poput vraćanja mrtvih u život ili sposobnosti raznih proroka da razgovaraju direktno sa Allahom. Ništa od ovoga nikada nije bilo posebno kontroverzno i lepo se slaže sa glavnim sufijskim verovanjima.

Međutim, neki od sadržaja knjige su bili izuzetno kontroverzni. Različiti islamski naučnici su tvrdili da knjiga vodi stvari predaleko, na ivici i prelazeći u okultizam.

Magijski sadržaj

U svom savremenom obliku, knjiga se sastoji od dva toma, Shams al-Ma’arif al-Kubra[b] i Shams al-Ma’arif al-Sughra. U prvih nekoliko poglavlja, autor upoznaje čitaoce sa idejom magičnih kvadrata i kako određene kombinacije brojeva i abecede mogu imati magične efekte. Prema tekstu, ovo su jedini načini komunikacije sa džinima (džinovima), anđelima i duhovima.

Međutim, knjiga je optužena da ulazi u sfere okultnog sa svojim uputstvima za pravljenje talismana koristeći imena Boga. Knjiga pokriva amajlije i talismane koji mogu učiniti sve, od pomoći u uzgoju useva do povećanja bogatstva i pronalaženja prave ljubavi.

Lako je shvatiti zašto neki islamski učenjaci mogu imati problem sa ljudima koji koriste Božje ime da bi postali bogati/zaveli nekoga. Čini se da knjiga podstiče traženje materijalne koristi upotrebom božanske intervencije, a to je problematično.

Većinu knjige napisao je jedan sufijski učenjak, Ahmad al-Buni. Al-Buni ga je napisao dok je živeo u Alžiru u nekom trenutku pre svoje smrti 1225. godine. Bio je poznat po svom dubokom doprinosu različitim ezoterijskim disciplinama. Rođen u 12. veku, al-Buni je bio polimatičar koji se bavio astrologijom, magijom i duhovnošću.

Malo se drugih činjenica zna o al-Buniju, a Shams al-Ma’arif je njegovo najpoznatije delo. Nažalost, većinu onoga što se o njemu zna napisali su njegovi klevetnici.

Do 14. veka, njegove kolege učenjaci poput Ibn Halduna i Ibn Tajmije proglasili su al-Bunija jeretikom. Opisali su njegov rad kao sihr (magiju) i opisali ga kao obmanutog obožavatelja đavola.

To ne znači da nije imao svoje pristalice. Tokom njegovog života mnogi su ga smatrali sufijskim majstorom. Živeo je u eri kada je misticizam još uvek bio popularan među mnogim muslimanima. Ono što su kasniji naučnici proglasili magijom, on i njegovi savremenici videli su kao proučavanje tajnog znanja u pokušaju da se približe Bogu.

Praktična magija

Nije iznenađujuće, njegova navodna povezanost sa okultnim znači da je Šams al-Ma’arif dugo bio okružen urbanim legendama i mitovima. Mnogi od njih su negativni.

Najpoznatiji primer je priča koja je postala neverovatno popularna na onlajn forumima i oglasnim tablama. Ona govori kako je jedan Saudijac pročitao knjigu i bio u iskušenju da se oženi ženom džina. Ovaj džin zatim ubija svoju ljudsku ženu i ostatak svoje porodice.

Međutim, u južnoazijskim zemljama priče su mnogo pozitivnije. Uobičajeno je videti grafikone preuzete iz knjige postavljene u izloge prodavnica u nadi da će privući kupce ili blagosloviti radnju sa više posla.

Takođe je uobičajeno da se citati iz knjige urezuju u činije za proricanje sa vernicima koji veruju da voda koja se pije iz činija može pomoći da se izleče bolesnici. Neki posećuju sufijske vođe, poznate kao pirovi, u nadi da će se izlečiti, pronaći supružnika ili povećati svoj movac. Ovi pirovi često koriste amajlije i talismane iz učenja Šams al-Ma’arifa.

Danas je knjiga jednako kontroverzna kao što je i uvek bila, ali to ne znači da nije ni popularna. Njegov prvi prevod na engleski objavljen je na mreži 2022. godine sa ciljem da „pomogne onima koji nisu upoznati sa islamskom magijom i kulturom“. Pored arapskog, knjiga je objavljena i na urdu i turskom jeziku.

Za neke je to knjiga crne magije, a za druge je to knjiga koja podstiče ljude da se približe Bogu i pronađu duhovno isceljenje. Za mnoge bez religioznih sklonosti, to je jednostavno zanimljiv kuriozitet. Za istoričare, to je duboko fascinantan uvid u vreme kada su islam i misticizam bili mnogo dublje isprepleteni.

Honorijeva knjiga zakletve: hrišćanska magija?

Srednjovekovni grimoari nisu posebno neobični. Ove knjige čarolija su uvek bile posebne, generalno cenjene, i (možemo biti prilično sigurni) sve one nisu bile osiviše korisne.

Većina je bila grubo osuđena od strane pravoslavne religije, pri čemu je Katolička crkva preferirala svoju sopstvenu vrstu magije: molitvu i odbacivala suprotstavljene poglede na svet kao jeres. Ali jedna knjiga, poznata kao Liber Iuratus Honorii ili Honorijeva knjiga zakletve, bila je drugačija.

Ona je u sebi sadržala magične čini i rituale, kao i dosta drugih. Ali ova je bila hrišćanska.

Hrišćanski magovi

Sveštenički magovi sa ortodoksnim hrišćanskim verovanjima sastavili su ovu knjigu punu magijskih čini da kontrolišu i duhovna i zemaljska bića po njihovoj volji. Svako ko je koristio ovu knjigu prvo je bio obavezan da položi devet zakletvi da će čuvati tajne u sebi.

Kao što naslov precizira, Honorijeva knjiga zakletve je stoga bila za učenike koji su se zakleli na tajnost pre upotrebe bilo koje magične čarolije pomenute u njoj. Postoji samo nekoliko njegovih rukopisa koji su sačuvani tokom vremena. Ova knjiga ima nekoliko magijskih učenja koja se izvode određenim čarolijama. Među svim učenjima, jedno je uključivalo magičnu zviždaljku za prizivanje duhova.

Bilo je mnogo drugih magijskih tekstova koje savremeni stručnjaci još uvek dekodiraju i pokušavaju da razumeju. Do danas postoji malo prevoda, ali moderne verzije knjige postoje.

Ali, prema istraživačima, Honorijeva knjiga zakletve ima neke od najdetaljnijih i najstarijih magijskih rituala ikada. Kako su se takve paganske magije povezale sa hrišćanstvom?

Honorijeva knjiga zakletve je grimoar iz srednjovekovnog perioda, posebno onaj koji je „vezan za zakletvu“. Ljudi koji bacaju čini napisane u ovoj knjizi imaju zakletvu da će čuvati tajnost tih čini. Ne postoji konkretan datum kada je ova knjiga napisana ili sastavljena, ali uglavnom datira iz ranog srednjeg veka.

Najverovatnije je da je to kompilacija svih „preovlađujućih“ magijskih znanja prikupljenih u jednu knjigu od strane raznih magova u drevnoj eri. Knjiga se sastoji od 93 poglavlja i pokriva mnoge teme, sa čarolijama za njihovo rešavanje. Neke teme su bile poput spasavanja duše od patnje posle smrti ili hvatanja lopova.

Štaviše, sadržala je i mnogo uputstava o tome kako neko može da dočara demona i naredi mu da izvede druge čini ili magijska dela. Štaviše, kao i svaki drugi grimoar, ima dobro razrađene pečate i operacije koje se mogu koristiti nakon pravilnog razumevanja i izvršenja.

Do sada tako zemaljsko, ali neke čarolije u knjizi su znatno više jeretičke. Jedan, na primer, nudi učeniku znanje o tome šta postoji na nebu. Drugi se može koristiti da se učeniku dodele moći anđela, a drugi se koristi za kontrolu samih anđela.

Pa, kako je sve ovo u skladu sa hrišćanstvom? Postoje dve glavne stvari koje ovu knjigu izdvajaju od mnogih drugih grimoara. Prva je da knjiga tvrdi da je sačuvala magiju Solomona, velikog jevrejskog kralja po Bibliji.

Solomon je očigledno važna biblijska figura i naklonjena Bogu. Njegova magija stoga takođe mora biti izvedena od Boga, i takvo znanje stoga takođe mora biti nejeretičko, inače biste morali da preobrazite Solomona u satansko biće.

Ovo je takođe povezano sa drugom stvari koja čini Honorijevu knjigu zakletve drugačijom: efikasnost čini je bila vođena pobožnošću i verom u božansko. Drugim rečima, čini funkcionišu samo ako mag zaista veruje u Boga, posebno u hrišćanskog Boga.

Ovo je zgodan način da se zaobiđu i problemi ovog konkretnog teksta i problemi knjiga čarolija kao šireg kontrapunkta hrišćanstvu. Sada hrišćani mogu bacati čini, ali samo iz ove knjige, samo ako veruju u hrišćanskog Boga, i tek nakon što su se zakleli da nikada neće otkriti sadržaj knjige ili čini koje su bacili.

Odakle knjiga potiče i šta sadrži?

Pretpostavlja se da je Knjigu zakletve Honorija stvorila grupa klerikalnih magova. U ovom kontekstu „magovi“ su jednostavno nosioci tajnog znanja, a oni deluju u okviru hrišćanske crkve.

Mnogi aspekti srednjovekovnog društva uključivali su magiju i njenu praktičnu primenu od strane praktičnih korisnika magije, a neke jednostavne čini može da baci svako (možda zlokobni predznak protestantske doktrine, samo da su katolici imali pameti da to vide).

Ali, sveštenički magovi su u suštini radili istu stvar u privatnosti, kojoj ostali članovi društva nemaju pristup. Samo su oni smatrani dovoljno moćnim magovima i dovoljno pobožnim hrišćanima, i samo su oni imali pristup knjizi.

Srećom, neke kopije tekstova su preživele. Čarolije u sebi uključuju različite rituale za promenu sveta u njihovu korist, na neposredan i praktičan način. Opasnosti ovakvih praktičnih magija i rizik po svetski poredak ako dođu u pogrešne ruke impliciraju se kao razlog za tajnost.

Za samog Honorija se kaže da je mag, gospodar Tebe i Euklidov sin, a Honorijeva knjiga zakletve bila je njegova kompilacija. U svom radu je bio upućen uz božansku pomoć anđela Horohela. On je dobio zadatak da sastavi ovu knjigu od sedam neimenovanih magijskih knjiga koje su tada postojale.

Nakon stvaranja, magovi koji su podelili svoje znanje okupili su se kako bi osigurali da njen sadržaj zaštite. Za to su uspostavili seriju tajnosti od devet zakletvi za svakoga ko koristi magične čini zapisane u knjizi. Jednom kada neko koristi knjigu, mora se zakleti da će zaštititi pristup svim tajnama skrivenim u knjizi.

Naravno, ovo je samo gumf dizajniran da knjiga izgleda drevna i mistična, misteriozna i moćna. U stvarnosti čarolije dolaze iz više, sledljivih izvora.

Jovan Morinji je bio monah koji je proučavao magijske tekstove poznate kao Ars Notoria, ali ih je kasnije odbacio, tvrdeći da sadrži demonski entitet. Zatim je sastavio sopstvenu, čistiju verziju ovog magijskog znanja i dodao je tekstu poznatom kao Liber Florum. Ovi tekstovi su zajedno smatrani izvorom Honorijeve knjige zakletve.

Toliko o njegovom poreklu, ali šta sadrži? Čarolije u knjizi predstavljaju kompletan magični sistem za prizivanje i kontrolu božanskih duhova.

Čarolije se labavo svrstavaju u sledeće grupe: one koje daju božanski vid, one koje dozvoljavaju komunikaciju sa anđelima, one koje daju kontrolu nad zemaljskim, vazdušnim ili paklenim duhovima, one koje prizivaju i komanduju demonima i one koje prizivaju i komanduju duhovima.

Osim ovih magija i još mnogo toga, tekstovi u ovoj knjizi takođe su sadržali pripisano autorstvo magijskih čini. Kao što je važilo za mnoge grimoare iz srednjeg veka, autorstvo se vodi do Mojsija i Adama.

Knjiga takođe nudi korisne predloge kako da učinite da čarolije rade za vas, kao što je stvaranje iluzija i grmljavine, lociranje skrivenih blaga, primanje božanske mudrosti od nebeskih entiteta i takve stvari. Ali, u stvarnosti, tekstovi zaista nude samo dva magijska rituala.

I, unutar ove dve operacije je ono što su sve magične čarolije sumirane. Primarna operacija je ritual kojim čitalac knjige može da postigne božansku viziju ili viziju Boga. Sveštenički mag sa velikim osećajem za disciplinu, duhovnom čistotom i fizičkom posvećenošću može preuzeti čaroliju za postizanje ove vizije. Čovek mora imati pravoverna hrišćanska verovanja.

Drugi važan magijski ritual je izgradnja nekoliko magijskih krugova, koji deluje kao sredstvo za prizivanje duhova. Dakle, ovo je jedna od najčešćih i najpoželjnijih magijskih praksi klerikalnih magova. Trajanje ovih magijskih operacija je navedeno u knjizi, zajedno sa uputstvima korak po korak.

Dakle, ovo je jasno razumevanje Honorijeve knjige zakletve koju su magovi tokom vremena sastavili i koristili. Još u antičko doba, čak su i studenti univerziteta bili podvrgnuti religioznim verovanjima i prisiljeni da polože zakletvu da će koristiti knjigu.

Dakle, izgleda da je hrišćanska crkva imala prostora za čini, sve dok su delovale u okviru svoje crkve i sve dok su naglašavale primat Crkve. Ako bi knjiga čarolija to pisala, čak je i prizivanje demona moglo biti hrišćanski čin.

Znamo kakav je danas stav religioznih zajednica o magiji, nar onaj verbalni. Postavlja se pitanje da li i danas tajno one praktikuju uputstva u tim knjigama i u kojoj meri!?

Mr. D. Tovarišić