Kada su pravljeni prvi rasprostranjeni pokušaji da se definiše biblijski kanon u 3. i 4. veku nove ere, sastavljači su imali mnogo tekstova na izbor i morali su da budu selektivni u potvrđivanju koji su uključeni. Mnoge priče o Isusovom životu su na kraju klasifikovane kao nekanonske, iz raznih razloga. Ali, možda nijedna nije bila tako čudna kao Jevanđelje po Tomi iz Isusovog detinjstva.

Najjednostavnije rečeno, ovo jevanđelje je zbirka Isusovih priča iz detinjstva, ispunjavajući korisnu prazninu unutar kanonskih jevanđelja. Stoga može izgledati kao koristan dodatak postojećem kanonu. 

U okviru Novog zaveta, Jevanđelje po Luki sadrži jedinu značajnu informaciju o Isusu iz detinjstva, u kojoj su prikazani 12-godišnji Isus i njegovi roditelji. Pominje se po Luki 2:41-52.

Dakle, zašto je isključeno?

Natprirodno, prerano i osvetoljubivo

Tekst u okviru ovih priča ima za cilj da ispriča priču o Isusu od 5. do 12. godine. Priče imaju maštovite i natprirodne događaje, koji istovremeno dokazuju Hristovo božanstvo i pokazuju bizarna ponašanja u poređenju sa kanonskim jevanđeljima. U pričama je Isus prikazan kao rano dete koje je rano krenulo sa školovanjem.

Priča takođe otkriva kako je Isus kao dete sazreo i naučio kako da koristi svoje moći za dobro. U Jevanđelju se pominju slučajevi koji govore kako su ga se ljudi oko njega prvo plašili i odbacivali, ali su kasnije pokazivali divljenje.

Jedna od najranijih priča govori o detetu koje je prolilo vodu koju je sakupio dete Isus. Umesto da pokaže saosećanje i milosrđe koji su tako poznati u kanonskim spisima, Isus udara dete, ubijajući ga svojim natprirodnim moćima. Kasnije na isti način ubija još jedno dete, samo zato što je naletelo na njega.

Nakon toga, u jednoj od epizoda ili priča je Isus pravio ptice od gline, pokušavajući da u njih unese život. Ovaj čin se pojavljuje na drugim mestima u drugim svetim tekstovima, posebno u Kuranu (5:110).

Mnoge priče pokazuju ekstremne manifestacije božanskih moći koje se pripisuju Isusu. Postoje priče o tome kako je Isus pomogao da se prijatelj vaskrsne iz mrtvih koji je pao sa krova, i pomogao svom prijatelju koji mu je odsekao nogu dok je koristio sekiru. Druga priča govori o tome kako je Isus izlečio svog brata od ujeda zmije otrovnice.

Posle raznih natprirodnih demonstracija, došli su novi učitelji i pokušali da pouče Isusa kako da ih kontroliše i koristi. Ali Isus je umesto toga počeo da ih poučava zakonu! Paralela sa ovom pričom zanimljivo se pojavljuje i u Jevanđelju po Luki, gde je Isus prikazan kako uči u hramu sa 12 godina.

Ljudski karakter

Ove priče jasno oslikavaju drugačiji i daleko ljudskiji karakter od kanonskog Novog zaveta Biblije. Isus je prikazan kako se bori sa svojim moćima, pokušavajući da uskladi svoj razvoj kao ljudskog deteta sa svojim manifestnim božanstvom.

Ako ostavimo po strani zanimljiv portret koji ovo stvara, postoje očigledni problemi za ovaj narativ u poređenju sa prihvaćenom religioznom dogmom u kojoj je Isus Bog, a Bog je nepogrešiv. Lideri katoličke crkve nisu mogli da dozvole da se Isus, od koga su crpili autoritet, prikaže kao detinjast, čovek i slab.

U stvari, to je čovečanstvo ono što je najviše smetalo. Isus nije bio ni dobro ni loše dete u ovom jevanđelju, već samo dete koje raste i uči o ispravnom i lošem. On je svakako imao nestašnu stranu, ali njegovi postupci ne pokazuju direktno zlobu.

U jednom trenutku udahne život glinenim pticama, u sledećem ubije drugo dete i oslepi svoje roditelje. Jevanđelje ovde ne pokušava da sugeriše da je Isus zao, već da je on samo dete i tek treba da nauči kakav uticaj njegove moći mogu da imaju.

Ovo je iznenađujuće sofisticiran i ljudski portret. A nudeći domaći narativ o borbama ljudske porodice koja odgaja Sina Božijeg, ima čak i mršavog humora.

Josif je prikazan kao umoran od Isusovog lošeg ponašanja, koji mu se odbacuje, a Isus je u suprotnosti sa svojim potpuno ljudskim bratom, Jakovom. Isus je pronađen kako uči u hramu tek nakon što ga Josif izgubi iz vida u gomili, samo još jedno dete odvojeno od svojih roditelja.

Sud naučnika

Većina naučnika odbacuje Tomino jevanđelje iz detinjstva, smatrajući ga senzacionalnim i grubim. Takođe ga smatraju „kasnim“ u formiranju narativa o Hristovom životu, verujući da je nastao na grčkom jeziku krajem 2. ili 3. veka.

Ovo očigledno otvara probleme u pogledu autentičnosti bilo kog dela Jevanđelja u vezi sa Isusovim vaspitanjem. U kombinaciji sa fantastičnim delima koje je izveo dete Hristos, savremeni čitalac laik je na sličan način sklon da tekst odbaci kao kasniju fikciju, kuriozitet, ali ništa više.

Tekst je svakako bio popularan u ranim hrišćanskim zajednicama, preveden na različite jezike, uključujući arapski, sirijski, staroslovenski, irski i etiopski. Imajući u vidu greške prepisivača i druge varijacije u rukopisima, bilo je poteškoća u određivanju njihovog originalnog oblika. 

Ovo je takođe dovelo do nedostatka jasnoće u pogledu pravog porekla Jevanđelja po Tomi iz detinjstva. Ron Kameron u svojoj knjizi Druga jevanđelja  sugeriše da je Tomino jevanđelje iz detinjstva moglo biti napisano u istočnoj Siriji, mestu povezanom sa tradicijama koje se nalaze u tekstu.

Ali Kameron takođe navodi da se autorsko pripisivanje Tomi čini kao sekundarni i kasni razvoj. To je bila uobičajena karakteristika takvih spisa, koji su se ozbiljnije shvatali ako su za autora imali ranohrišćanskog vođu. Kao i skoro svi novozavetni spisi, osim Pavlovih pisama, pravi autor je nepoznat.

Takođe postoje paralele između Jevanđelja od detinjstva po Tomi i ranohrišćanskih gnostičkih učenja, kasnije proglašenih za jeres. Jevanđelje po Tomi, drugi apokrifni tekst povezan sa Tomom, svakako je bio gnostički, a gnostici su takođe mogli uključiti Jevanđelje od detinjstva po Tomi u potrazi za „gnozom“ ili božanskim znanjem.

Ali, zbog svoje grube kompozicije, kasnog autorstva i čudnog narativa, mejnstrim uglavnom odbacuje Jevanđelje iz Isusovog detinjstva.

Zaključak

Sve optužbe koje su savremeni naučnici izneli na Jevanđelje po Tomi iz detinjstva su tačne. Ali možda je površno pretpostaviti da tekst nema nikakvu vrednost zbog ovih nedostataka, a naučnici možda izbacuju bebu sa vodom za kupanje.

U svom domaćinstvu i svojim borbama u podizanju deteta, tekst seže kroz milenijume i nudi vezu između roditelja bilo koje epohe. Koliko se majki suočilo sa izazovom pokušaja da nauče dete ispravnom i lošem i da nađu pravičan način da ga kazne za nešto za šta nisu shvatile da je loše?

Koliko očeva je upoznalo paniku zbog gubitka deteta na javnom mestu ili je moralo da nauči iz prve ruke kako da ostavi dete da se igra sa drugom decom bez mešanja? Da, Mariji i Josifu je bilo teže od većine, ali u njihovim borbama roditelji svih uzrasta prepoznaće svoj odjek.

Na kraju Tominog jevanđelja o detinjstvu, Isusova majka ga je pitala zašto se tako ponaša, izražavajući svoju tugu i uznemirenost. On ne nudi nikakav odgovor u tekstu, zbunjen sopstvenim izborima kao i svako dete.

Ali njena nagrada nije telesna. Književnici i fariseji prilaze Mariji i pitaju je da li je ona majka ovog deteta. Kada je rekla da jeste, rečeno joj je: „Blago tebi jer je Gospod Bog blagoslovio plod utrobe tvoje. Jer takvu sadašnju mudrost i slavu vrline nikada nismo ni videli ni čuli.”

Mr. D. Tovarišić