Potpuno moderna razmišlјanja nobelovca Ivana Petroviča Pavlova zapisana su u dokumentima starim skoro 90 godina, napisanih samo godinu dana pre njegove smrti. U njemu se obraća mladim naučnicima, čineći svojevrsni manifest. Ili testament, ako tako želite.

Ivan Petrovič Pavlov (14. septembar 1849 — 27. februar 1936) bio je ruski lekar i naučnik, osnivač Instituta za eksperimentalnu medicinu, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1904. godine. Nјegova teorija o uslovnim refleksima snažno je uticala na mnoge naučne discipline, posebno na psihologiju, psihijatriju i medicinu. Od detinjstva je pokazivao svoju sjajnu inteligenciju, zajedno sa neobičnom energijom koju je nazivao “instinkt za istraživanjem”. Pavlov je napustio versku karijeru i 1870. godine upisao fiziku i matematiku na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, a po završetku studija posvetio život nauci i proučavanju fiziologije. Došao je do nekoliko zapaženih otkrića i ideja koje su prenošene iz generacije u generaciju. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu 1904. godine, čime je postao prvi ruski nobelovac. Njegov manifest mladim studentima glasi:

„Šta bih poželeo omladini svoje otadžbine, koja se posvetila nauci?

Pre svega, žrtvovanje. O ovom najvažnijem uslovu plodnog naučnog rada nikada neću moći da govorim bez emocija. Redosled, redosled i redosled. Od samog početka svog rada navikavajte se na strogi redosled u akumulaciji znanja.

Naučite osnove nauke pre nego što pokušate da se popnete na vrh. Nikada ne preuzimajte sledeće bez savladavanja prethodnog. Nikada ne pokušavajte da prikrijete nedostatke svog znanja, čak ni najsmelijim nagađanjima i hipotezama. Koliko god ovaj mehur od sapunice zabavlјao vaš pogled svojim modulacijama, on će neminovno puknuti, a za vas neće ostati ništa osim sramote. Naviknite se na uzdržanost i strplјenje. Naučite da radite težak posao u nauci. Proučavajte, upoređujte, akumulirajte činjenice. Koliko god perfektno bilo krilo ptice, ona nikada ne bi mogla da ga podigne, a da se ne osloni na vazduh. Činjenice su naučnikov vazduh. Bez njih nikada nećete moći da letite. Bez njih su vaše “teorije” prazni pokušaji.

Ali dok proučavate, eksperimentišete, posmatrate, pokušajte da ne ostanete na površini činjenica. Nemojte postati arhivisti činjenica. Pokušajte da proniknete u misteriju njihovog porekla. Uporno tražite zakone koji njima upravlјaju.

Drugi je skromnost. Nikad nemojte misliti da već sve znate. I koliko god da ste visoko ocenjeni, uvek imajte hrabrosti da kažete sebi: ja sam neznalica. Ne dozvolite da vas ponos obuzme. Zbog toga ćete istrajati tamo gde treba da se dogovorite, zbog toga ćete odbiti korisne savete i prijatelјsku pomoć, zbog toga ćete izgubiti meru objektivnosti. U timu kojim moram da upravlјam sve čini atmosfera. Svi smo upregnuti u jednu zajedničku stvar, i svako je pokreće najbolјe što može. Često ne razaznajemo šta je „moje“, a šta „tvoje“, ali naša zajednička stvar od toga samo koristi.

Treća je strast. Zapamtite da nauka od čoveka zahteva ceo život. A da imaš dva života, onda ti ni oni ne bi bili dovolјni. Nauka od čoveka zahteva veliku napetost i veliku strast. Budite strastveni u svom poslu i u svojim aktivnostima.

Naša domovina otvara velike otvorene prostore za naučnike i moramo odati priznanje – nauka se velikodušno uvodi u život u našoj zemlјi. Velikodušan do poslednjeg stepena.

Šta možemo reći o položaju mladog naučnika u našoj zemlјi? Ovde je jasno i tako. Mnogo mu je dato, ali se od njega mnogo očekuje. I za mlade lјude, kao i za nas, stvar časti je opravdati velike nade koje naša otadžbina polaže u nauku“.

Mr. D. Tovarišić