Iako u medicini važi poslovica “primum non nocere” (prvo nemojte da naudite), lista eksperimenata od kojih se normalnom čoveku „diže kosa na glavi“ tokom istorije je veoma dugačka.

  Zatvorenici, invalidi, fizički i mentalno bolesni, siromašni sve su to grupe koje su se nekada smatrale dostupnim za korišćenje kao subjekte u vašim istraživačkim eksperimentima. Ako niste hteli da tražite dozvolu za to, niste morali, pa su mnogi lekari i istraživači sproveli svoje eksperimente na lјudima koji nisu hteli da učestvuju ili su nesvesno učestvovali.

Pre više od 40 godina Kongres SAD je promenio pravila: pristanak je sada obavezan za bilo koju medicinsku studiju koju finansira vlada a koja uklјučuje lјude. Pre 1974. etika uklјučena u korišćenje lјudi u istraživačkim eksperimentima bila je labava, iako je eksploatacija i zlostavlјanje lјudi često bila alarmantna. Našu listu počinjemo sa jednim od najpoznatijih slučajeva eksploatacije, studijom koja je na kraju pomogla da se promeni stav javnosti o nedostatku saglasnosti u ime naučnog napretka.

Studija o sifilisu Taskgi

Sifilis je bio veliki javnozdravstveni problem 1920-ih, a 1928. Fond Julijusa Rozenvalda, dobrotvorna organizacija, pokrenula je projekat javne zdravstvene zaštite za crnce na američkom ruralnom jugu. Tako je bilo sve dok Velika depresija nije potresla SAD 1929. godine i projekat izgubio svoje finansiranje. Došlo je do izmena u programu i, umesto da leče zdravstvene probleme u nedovolјno opskrblјenim oblastima, 1932. siromašni crnci koji su živeli u okrugu Mejkon u Alabami, su umesto toga bili uklјučeni u program lečenja za šta im je rečeno da je u pitanju njihova „loša krv“ (izraz koji se u to vreme koristio u odnosu na sve od anemije preko umora do sifilisa). Za učešće u studiji dobili su besplatnu medicinsku negu, kao i hranu i druge pogodnosti kao što je osiguranje za sahranu. Ali nisu znali da je sve laž. Muškarcima u studiji nije rečeno da su regrutovani za program jer zapravo boluju od seksualno prenosive bolesti sifilisa, niti im je rečeno da učestvuju u vladinom eksperimentu proučavanja nelečenog sifilisa, „Taskgi studija nelečenog sifilisa kod muškarca crnca.”

Uprkos tome što su mislili da dobijaju medicinsku negu, subjekti nikada nisu bili pravilno lečeni od ove bolesti. Ovo se nastavilo čak i nakon što je penicilin izašao na scenu i postao glavni tretman za infekciju 1945. godine, i nakon što su centri za brzi tretman osnovani 1947. Uprkos zabrinutostima oko etike studije o sifilisu još 1936. godine, studija nije zapravo završena sve do 1972. godine, nakon što su mediji izveštavali o višedecenijskom eksperimentu i tek nakon toga je došlo do negodovanja javnosti i zabrane studije.

Nacistički medicinski eksperimenti

Tokom Drugog svetskog rata, nacisti su izvodili medicinske eksperimente nad odraslima i decom zatvorenim u koncentracionim logorima Dahau, Aušvic, Buhenvald i Zaksenhauzen. Izveštaji o zlostavlјanju, sakaćenju, gladovanju i mučenju čitaju se kao jeziva kompilacija svih devet krugova pakla. Zatvorenici u ovim logorima smrti bili su podvrgnuti gnusnim zločinima pod maskom vojnog, medicinskog i farmaceutskog napretka, kao i rasnog i populacijskog napretka.

Jevreji su bili podvrgnuti eksperimentima namenjenim vojsci, uklјučujući studije hipotermije gde su zatvorenici bili uronjeni u ledenu vodu u pokušaju da se utvrdi koliko dugo oboreni pilot može da preživi u sličnim uslovima. Nekim žrtvama je dozvolјena samo morska voda, studija o tome koliko dugo piloti mogu da prežive na moru. Ovi subjekti, što nije iznenađujuće, umrli su od dehidracije. Žrtve su takođe bile izložene velikoj visini u dekompresijskim komorama, često praćenom disekcijom mozga živih, da bi se proučavala visinska bolest i kako će promene atmosferskog pritiska uticati na pilote.

Efikasno lečenje ratnih povreda je takođe bila briga za naciste, a farmaceutska testiranja su se odvijala u ovim logorima. Sulfanilamid je testiran kao novi tretman za ratne rane. Žrtvama su nanošene rane koje su potom namerno inficirane. Infekcije i trovanja su takođe proučavani na lјudima. Tuberkuloza je ubrizgana zatvorenicima u pokušaju da bolјe razumeju kako da se imunizuju protiv infekcije. Eksperimenti sa otrovom, kako bi se utvrdilo koliko brzo će ispitanici umreti, takođe su bili na dnevnom redu.

Nacisti su takođe vršili genetske i rasno motivisane sterilizacije, veštačke oplodnje, a takođe su sprovodili eksperimente na blizancima i lјudima niskog rasta.

Votsonov eksperiment “Mali Albert”

Godine 1920. Džon Votson, zajedno sa diplomiranom studentkinjom Rozali Rejner, sproveo je eksperiment emocionalnog uslovlјavanja na devetomesečnoj bebi kojoj su dali nadimak “Albert B” na Univerzitetu Džon Hopkins u pokušaju da dokažu svoju teoriju da smo svi rođeni kao prazne ploče koje se mogu oblikovati. Detetova majka, medicinska sestra koja je radila u bolnici, dobila je jedan dolar jer je dozvolila svom sinu da učestvuje.

Eksperiment „Mali Albert” je tekao ovako: Istraživači su bebu prvo upoznali sa malim, krznenim belim pacovima, kojih se u početku nije plašio. (Prema izveštajima, uopšte nije pokazao veliko interesovanje). Zatim su ga ponovo upoznali sa pacovima dok se začuo glasan zvuk. Iznova i iznova, “Albert” je bio izložen pacovima i zapanjujućim zvukovima sve dok se nije uplašio svaki put kada bi video bilo koju malu, krznenu životinju (pacove, svakako, ali i pse i majmune) bez obzira na buku.

Ko je tačno “Albert” ostalo je nepoznato do 2010. godine, kada je otkriven njegov identitet, Daglas Merit. Ispostavilo se da Merit nije bio zdrav subjekt: pokazivao je znake poremećaja u ponašanju i neuroloških poremećaja, nikada nije naučio da govori ili hoda, i doživeo je samo šest godina, umro od hidrocefalusa (voda na mozgu). Takođe je patio od bakterijske infekcije meningitisa koju je možda slučajno dobio tokom lečenja hidrocefalusa, ili, kako neki teoretišu, možda je, užasavajuće, namerno zaražen kao deo drugog eksperimenta.

Na kraju, Merit nikada nije bio dekondicioniran, a pošto je umro u tako mladoj dobi, niko ne zna da li je nastavio da se plaši malih krznenih stvari nakon eksperimenta.

Studija malarije u zatvoru Stejtvil

Muškarci zatvoreni u zatvoru Stejtvil su se dobrovolјno prijavili za program malarije u nadi da će im biti smanjene kazne. Procenjuje se da je između 60 do 65 odsto američkih vojnika stacioniranih u južnom Pacifiku tokom Drugog svetskog rata patilo od malarijske infekcije u nekom trenutku tokom služenja. Za neke jedinice se pokazalo da je infekcija smrtonosnija nego što su bile neprijatelјske snage, tako da je pronalaženje efikasnog lečenja bio veliki prioritet, a bezbedni lekovi protiv malarije klјučni za pobedu u ratu.

Počevši od 1944. i tokom dve godine, više od 400 zatvorenika u zatvoru Stejtvil u Ilinoisu bili su subjekti eksperimenta čiji je cilј bio pronalaženje efikasnog leka protiv malarije. Zatvorenici koji su učestvovali u eksperimentu bili su zaraženi malarijom, a zatim lečeni eksperimentalnim antimalarijskim tretmanima. Eksperiment nije imao skrivenu agendu, a izgleda da njegova neetička metodologija nije uznemirila američku javnost, koja je bila ujedinjena u pobedi u Drugom svetskom ratu i želјna da vrati trupe kući bezbedne i zdrave. Namera eksperimenata nije bila skrivena od subjekata, koji su u to vreme bili hvalјeni zbog svog patriotizma i u mnogim slučajevima dobijali kraće zatvorske kazne u zamenu za svoje učešće.

Eksperimenti sa Milgramovim šokom

Isterivač duhova Piter Venkman, koji se vidi u izmišlјenom filmu kako sprovodi ESP/elektro-šok eksperimente na studentima, verovatno je inspirisan čuvenom serijom šok eksperimenata socijalnog psihologa Stenlija Milgrama, sprovedenih ranih 1960-ih. Tokom Milgramovih eksperimenata, „učitelјima“, Amerikancima regrutovanim za studiju na Jejlu za koju su mislili da se odnosi na pamćenje i učenje, je rečeno da „učenicima“ (glumcima, iako nastavnici to nisu znali) čitaju liste reči. Svaka osoba u ulozi nastavnika dobila je instrukcije da pritisne polugu koja bi izazvala šok za njihovog „učenika“ svaki put kada bi napravio grešku u kvizovima o podudaranju reči. Nastavnici su verovali da se napon šokova povećava sa svakom greškom i kretao se od 15 do 450 mogućih volti. Otprilike dve trećine nastavnika šokiralo je učenike do najvećeg napona, nastavlјajući da izaziva potrese po uputstvima eksperimentatora. U stvarnosti, ovo nije bio eksperiment o pamćenju i učenju, nego se radilo o tome koliko smo poslušni autoritetu. I, u stvari, šokovi nisu davani.

Danas su Milgramovi šok eksperimenti i dalјe kontroverzni, dok su kritikovani zbog nedostatka realizma, drugi ističu da su rezultati važni za to kako se lјudi ponašaju kada su pod prinudom. Godine 2010. rezultati Milgramove studije su ponovlјeni sa oko 70 procenata nastavnika koji su svojim učenicima poslušno davali ono što su verovali da predstavlјa najviši napon.

CIA eksperimenti kontrole uma (Projekat MK-Ultra)

Ako ste gledali „Mandžurijskog kandidata“, onda znate: postojao je period u istoriji CIA-e kada su izvodili prikrivene eksperimente kontrole uma, a ako ste mislili da je film fikcija, treba naglasiti da nije. Naime, tokom Hladnog rata, CIA je počela da istražuje načine na koje bi Amerikance mogli da pretvore u „superagente“ koje kontroliše CIA, lјude koji su mogli da izvrše atentate i na koje neprijatelјska ispitivanja neće uticati. U okviru onoga što je bilo poznato kao projekat MK-ULTRA, istraživači CIA-e su eksperimentisali na američkim i kanadskim građanima tako što su im dodavali psihodelične lekove, uklјučujući LSD, PCP i barbiturate, kao i dodatne, ilegalne, metode kao što su hipnoza i, sasvim moguće, hemijski, biološki i radiološki agensi. Univerziteti su učestvovali, uglavnom kao sistem isporuke, takođe bez njihovog znanja. Američko Ministarstvo za pitanja veterana procenjuje da je 7.000 vojnika takođe bilo uklјučeno u istraživanje, bez njihovog pristanka.

Projekat je trajao više od 20 godina, tokom kojih je agencija potrošila oko 20 miliona dolara. Desio se i jedan smrtni slučaj vezan za projekat, iako se sumnjalo na više. Ne zna se puna priča o eksperimentima MK-Ultra, jer je CIA 1973. sve zapise uništila.

Japanska jedinica 731

Korišćenje biološkog ratovanja je zabranjeno Ženevskim protokolom 1925. godine, ali je Japan odbacio tu zabranu. Ako je rat protiv klica bio dovolјno efikasan da bude zabranjen, mora da funkcioniše, verovali su japanski vojni lideri. Jedinica 731, tajna jedinica u tajnom objektu, javno poznatom kao Jedinica za prevenciju epidemija i vodosnabdevanje, osnovana je u Mandžuriji pod kontrolom Japana, gde je sredinom 1930-ih Japan počeo da eksperimentiše sa patogenim i hemijskim pružjem i testiranjem na lјudima. Tamo su vojni lekari i oficiri namerno izlagali žrtve zaraznim bolestima uklјučujući antraks, kugu, koleru, sifilis, tifus i druge patogene, u nastojanju da shvate kako utiču na telo i kako se mogu koristiti u bombama i napadima u Drugom svetskom ratu.

Pored rada sa patogenima, Jedinica 731 je sprovodila eksperimente na lјudima, uklјučujući, ali svakako ne ograničavajući se na, disekcije i vivisekcije na živim lјudima, sve bez anestezije (eksperimentatori su verovali da bi upotreba ove metode iskrivila rezultate istraživanja).

Mnogi od subjekata bili su kineski civili i ratni zaroblјenici, ali su među ostalima uklјučivali i ruske i američke žrtve, u suštini, svako ko nije bio Japanac bio je potencijalni subjekt. Danas se procenjuje da je više od 100.000 lјudi bilo žrtve u objektu, ali kada se uračunaju eksperimenti na polјu borbe protiv bakterija (kao što su izveštaji o japanskim avionima koji bacaju buve zaražene kugom iznad kineskih sela i truju bunare kolerom), broj mrtvih se penje na procene bliže do 250.000, možda i više.

Verovali ili ne, nakon Drugog svetskog rata, SAD su dale imunitet onima koji su umešani u ove ratne zločine počinjene u Jedinici 731 kao deo sporazuma o razmeni informacija, a sve do 1980-ih, japanska vlada je odbijala da prizna da se bilo šta od ovoga uopšte dogodilo.

Herofilove vivisekcije ljudi

Drevni lekar Herofil se smatra ocem anatomije. I dok je tokom svoje prakse napravio značajna otkrića, način na koji je naučio o unutrašnjem radu lјudskog tela ga je svrstao na ovu listu. Herofil se bavio medicinom u Aleksandriji, u Egiptu, i tokom vladavine prva dva faraona Ptolemaja bilo je dozvolјeno, najmanje oko 30 do 40 godina, da seciraju lјudska tela, što je radio, javno, zajedno sa savremenim grčkim lekarom i anatomom Erazistratom. Pod Ptolomejem I i Ptolomejem II, zločinci su mogli biti osuđeni na seciranje i vivisekciju kao kaznu, a kaže se da je otac anatomije ne samo secirao mrtve, već je i izvršio vivisekciju na oko 600 živih zatvorenika.

Herofil je napravio velike korake u proučavanju lјudske anatomije, posebno mozga, očiju, jetre, cirkulatornog, nervnog i reproduktivnog sistema, tokom perioda u istoriji kada se seciranje lјudskih leševa smatralo činom skrnavlјenja tela. Tada nije bilo obdukcije mrtvih, iako je mumifikacija bila popularna u Egiptu. I, kao i danas, vršenje vivisekcije na živim telima smatralo se klanjem.

Ove užasne priče dokazuju da će ljudi učiniti sve da unaprede svoje ambicije. Jedan od ključnih detalja je da su istraživači sve ove nabrojane zločine ostvarili uz zvaničnu podršku i finansiranje vlada pojedinih zemalja. Napredak medicinskih nauka doprineo je izlečenju od mnogih bolesti i znatno produžio život ljudi. Sasvim sigurno da njen razvoj nisu morale da prate tolike žrtve i mučenja pri istraživanju, kršenjem devize „prvo nemojte da naudite“.

Mr. D. Tovarišić