Iako se savremeni zapadni naučnici klone istraživanja, pa čak i negiraju postojanje, postoje i oni koji vrše eksperimente koja ukazuju na postojanje Boga. Iskustva bliske smrti ukazuju na postojanje i prirodu Boga, a istorija ovih iskustava datiraju još od najranijih dana ljudske civilizacije.

Iskustva bliske smrti (engl. NDE – Near-death experiences) i druga transpersonalna iskustva — ona koja prevazilaze uobičajene lične iskustvene granice prostora i/ili vremena — ukazuju na postojanje i prirodu Boga i stalnu ličnu svest nakon fizičke smrti. Istorija ovih iskustava počinje još od najranijih dana ljudske civilizacije, ali kako nauka onakva kakvu danas podrazumevamo potiče tek od sredine 19. veka paralela iz naslova može tek od tog perioda da se povlači. Na osnovu brojnih istraživanja može se zaključiti da:

• Veliki procenat populacije iskusio je NDE i druga transpersonalna iskustva,
• Ogromna većina ovih osoba sa iskustvom je mentalno zdrava,
• Ova iskustva menjaju živote lјudi na bolјe. Iako NDE i druga transpersonalna iskustva ne mogu dokazati postojanje ličnog Boga i zagrobnog života, oni definitivno ukazuju na njih.

Transpersonalna iskustva

Transpersonalna iskustva uklјučuju percepcije koje prevazilaze uobičajene lične granice prostora i/ili vremena. Takođe poznata kao „mistična iskustva“, „religiozna iskustva“ ili „duhovna iskustva“, transpersonalna iskustva uklјučuju: direktnu komunikaciju lјudi sa Bogom ili drugim božanskim bićima; iskustva bliske smrti (NDE); vizije na samrtnoj postelјi (DBV – deathbed visions); i komunikacije posle smrti (ADC –  after-death communications). Pojedinci koji svoje proučavanje transpersonalnih iskustava ograničavaju na NDE ponekad druga transpersonalna iskustva nazivaju „iskustvima nalik na smrt“ ili, što je još nespretno, „iskustvu bliske smrti u kojem osoba nije umrla“. Za razliku od parapsihologa, koji pokušavaju da objasne paranormalne pojave, transpersonalni psiholozi se fokusiraju na anomalna iskustva nepsihotičnih pojedinaca i efekte ovih iskustava na njih.

Po svojoj prirodi, mnoga transpersonalna iskustva ukazuju na postojanje i prirodu i Boga i zagrobni život kontinuirane lične svesti iza fizičke smrti. Naučno proučavanje „transpersonalnih iskustava” razvilo se između druge polovine 19. veka i danas. Dok je Vilijam Džejms skovao termin „transpersonalno iskustvo“, Abraham Maslov je u velikoj meri proširio ozbilјno proučavanje transpersonalnih iskustava smatrajući transpersonalnu psihologiju „četvrtom silom“ u psihologiji posle psihoanalize, bihejviorizma i humanizma.

Transpersonalna iskustva pre 1850. godine

Cela lјudska istorija je svedočanstvo o lјudskom iskustvu transpersonalnog. Pre istraživanja transpersonalnih iskustava od strane biomedicinskih istraživača i društvenih naučnika, ovi izveštaji su često bili anegdotski i često „mnogo pričane priče“. U 4. veku pre nove ere Platon je zabeležio NDE u svojoj Republici. Izveštaji iz prve ruke iz verodostojnih izvora u drevnom svetu su retki. Zaratustra je komponovao pesmu koja je dokumentovala njegovo direktno iskustvo Boga. Sveti Pavle je takođe u svojim spisima ispričao o svom Isusovom ADC koji je promenio život (1. Korinćanima 15:5-8). Pored toga, sveti Pavle je ispričao o svom vantelesnom iskustvu u kojem je bio prenet na treći nivo neba (2. Korinćanima 12:2-5). U 6. veku, Sveti Grigorije Veliki je u 4. knjizi svojih Dijaloga pružio riznicu transpersonalnih iskustava uklјučujući NDE, ADC, DBV i živopisne snove. Ovi i drugi primeri iz antičke i srednjovekovne književnosti imaju izvesnu vrednost po samoj činjenici da zvuče tako slično modernim transpersonalnim izveštajima; međutim, u gotovo svim slučajevima jednostavno nema dovolјno u drevnim zapisima da bi se doneo sud o istinitosti priče.

U svojoj analizi srednjovekovnih i modernih izveštaja o putovanjima u druge svetove, Kerol Zaleski (1987) je primetila: „Ne možemo jednostavno odlepiti književni omot i staviti ruku na neulepšani događaj, čak i kada se vizija zaista dogodila, verovatno je prerađena mnogo puta pre nego što je zapisana”. Ona je sugerisala, na primer, da bi Crkva bila želјna da osigura da zabeleženi izveštaji nisu u suprotnosti sa „Istinom“ kako je definisana crkvenom doktrinom. Ipak, u srednjevekovnom svetu, priče o transpersonalnim iskustvima iz prve ruke postale su češće izveštavane u životima svetaca. Moderna interdisciplinarna saradnja između istoričara i psihijatra u srednjovekovnim transpersonalnim iskustvima otkrila je da su vizije bile povezane sa mentalnom bolešću u samo 4 od 134 slučaja koje su autori proučavali.

Prvi period naučnog istraživanja transpersonalnih iskustava (1850-1920)

Sredinom 19. veka medicina postaje nauka. Lekari su brzo učili o lјudskom telu, otkrivajući da su mnogi od njihovih dugo poštovanih tretmana i lekova bili neefikasni i/ili toksični. Društvene nauke su postale realnost velikim delom zahvalјujući pronalasku moderne statistike. Istovremeno, komparativna religija se pojavila kao tema proučavanja po prvi put na Zapadu od klasičnog perioda. Ovaj period je bio svedok objavlјivanja Svetih knjiga Istoka Maksa Milera (1897) koje su unapredile znanje Zapada o istočnoj religiji. Istovremeno, arheologija se iz „lova na blago“ za avanturistima menjala u metodičku nauku.

Sredinom 19. veka, lekari su počeli da prijavlјuju DBV i ređe NDE u svojim medicinskim časopisima. Uz pomoć društvenih naučnika, studije slučaja i zapažanja transpersonalnih iskustava počele su da se verifikuju. Osamdesetih godina 19. veka u Engleskoj je formirano Društvo za psihička istraživanja, a ubrzo nakon toga osnovano je i Američko društvo za psihička istraživanja. Članstvo u ovim telima uglavnom su činili lekari, profesori i propovednici. Nјegovi članovi su bili zainteresovani za intervjuisanje subjekata i procenu kredibiliteta studija slučaja koje uklјučuju transpersonalna iskustva.

Revolucionarne studije koje je proizvela ova nova grupa psiholoških istraživača uklјučuju Ljudsku ličnost Frederika Majersa i njen opstanak telesne smrti (1903) i Vizije na samrtnoj postelјi ser Vilijama Bareta (1926). Sledeći verodostojni izveštaj uzet iz Majersovog klasičnog rada dokumentuje retke fenomene fizičkog kontakta sa vizijom. Reč je o tome da se baronu Vasiliju Fredoroviču fon Drajzenu pojavio njegov mrtvi tast sa kojim nije bio u dobrim odnosima. Svrha tasta ADC je bila pomirenje. Vasilij je izvestio da se rukovao sa ukazanjem, što je opisao kao „dugo i hladno iskustvo“, nakon čega je vizija nestala. Sutradan posle bogosluženja sveštenik Vasiliju i njegovoj ženi reče: „Ove noći u 3:00 pojavio mi se Nikolaj Ivanovič Ponomarev, fon Drajzenov tast, i molio me da ga pomirim sa vama. Tako su iste noći zet i sveštenik, na različitim mestima, videli viziju istog mrtvaca.

Druga važna studija u 19. veku bio je Izveštaj Henrija Sidžvika o popisu halucinacija. Britanska studija obuhvatila je preko 15.000 nepsihotičnih lјudi i otkrila je da je otprilike 10% učesnika prijavilo ukazanja, uklјučujući ADC i verske vizije. Ovo je takođe bio slučaj u replikaciji studije iz 1990-ih na reprezentativnom uzorku od preko 18.000 učesnika. Iako osobe sa šizofrenijom mogu i prijavlјuju mistična iskustva zajedno sa svojom psihozom, češće nego osobe bez mentalnih bolesti koje prijavlјuju da vide religiozne ličnosti, dok osobe sa šizofrenijom navode da su same religiozne ličnosti.

Džejms Hislop je napisao mnoge knjige o transpersonalnim iskustvima. Zanimlјiva su njegova Psihološka istraživanja i vaskrsenje (1908). Ona uklјučuje ne samo verodostojne primere ADC-a i DBV-a, već i raspravu o vaskrsenju kao ADC-u u kojoj je Hislop izjavio da: „Postojanje istinitih priviđenja potkrepilo bi sve što je korisno u priči o vaskrsenju i učinilo bi lјudskim iskustvom u svim vremenima srodnim“.

Isti pristup, ističući da je Isusovo vaskrslo telo (citirajući Svetog Pavla) „duhovno“ telo (Hislop, 1908.), sredinom veka zauzeo je anglikanski kanonik Majkl Peri, koji je napisao Uskršnju Enigmu, esej o vaskrsenju sa posebnim osvrtom na podatke psihičkih istraživanja (1959). Ovu tezu je krajem 20. veka ponovo pokrenuo Filip Vibe koji je napisao Visions of Jesus (Vizije Isusa, 1997). Ovi i drugi savremeni autori su tvrdili da su pojave Isusa posle vaskrsenja vizionarska iskustva koja se ne razlikuju od izveštaja ADC kroz istoriju.

Prva publikacija prvog perioda istraživanja transpersonalnih iskustava bila je Vilijama Džejmsa The Varieties of Religious Experience (Raznolikosti religioznih iskustava)  objavlјena 1902. U njoj je on smelo izjavio: U jednom smislu, lična religija, koja se trenutno naziva transpersonalna ili duhovna, će se pokazati fundamentalnijom nego bogoslovlјe ili crkvenost. Crkve, kada su jednom uspostavlјene, žive iz druge ruke na osnovu tradicije; ali su osnivači svake crkve svoju moć prvobitno dugovali činjenici svoje neposredne lične komunikacije sa Božanskim. U ovom slučaju nisu bili samo nadlјudski osnivači, Hrist, Buda, Muhamed, već svi začetnici hrišćanskih sekti, tako da bi lična religija i dalјe trebalo da izgleda kao iskonska stvar, čak i onima koji je i dalјe smatraju nepotpunom (Džejms, 1902/1994.). Dalјe je naveo da bi razlika u prirodnoj „činjenici“ koju bi većina nas pripisala kao prvu razliku koju bi postojanje Boga trebalo da učini, bila, pretpostavlјa se, lična besmrtnost. Religija, u stvari, za veliku većinu naše rase znači besmrtnost, i ništa drugo (James 1902/1994.). Dalјa potvrda tvrdnje Vilijama Džejmsa da su osnivači svake religije stekli duhovno znanje iz direktnih transpersonalnih iskustava Boga može se naći kod Kristofera Partridža i knjizi Nove Religije. Partridž je naveo preko 200 religija koje su osnovane ili došle do izražaja u prošlom veku; praktično svi njihovi osnivači bili su transformisani i inspirisani transpersonalnim iskustvom kao što je glas, vizija ili drugo mistično iskustvo Boga, ili ADC od religiozne ličnosti.

Tokom 1920-ih, istraživanje transpersonalnih iskustava počelo je da jenjava. Mogući razlozi za to uklјučuju smrt osnivača istraživanja transpersonalnog iskustva, uspon ateizma i marksizma u kulturi, te frojdizam i biheviorizam u društvenim i biomedicinskim naukama. Karl Gustav Jung postao je usamlјeni „glas u divlјini“ u pogledu važnosti religioznog i duhovnog iskustva u zdravom lјudskom funkcionisanju.

Naučna istraživanja transpersonalnih iskustava u XX veku

Nakon zatišja u istraživanju transpersonalnih iskustava dvadesetih godina prošlog veka nastupa period kada su naučnici počeli da koriste elektroencefalogram (EEG) za proučavanje meditacije i drugih izmenjenih stanja svesti, pokazujući da su meditativna stanja fiziološki različita od obične svesti, a ne samo od „mišlјenja želјa“ vernika. Istovremeno, olakšavanje religioznog iskustva upotrebom psihodeličnih droga postalo je predmet naučnog proučavanja. Kao otac humanističke psihologije, profesor psihologije na Kolimbija univerzitetu Abraham Maslov je napravio revoluciju u proučavanju psihologije naglašavajući zdravu ličnost, a ne psihopatologiju. Pred kraj svog života otišao je dalјe od ove inovacije tako što je vaskrsao termin Vilijama Džejmsa „transpersonalno” i osnovao polјe transpersonalne psihologije.

Istraživanje delovanja LSD-a

Timoti Liri je bio ugledni profesor psihologije na Harvardu i jedan od najistaknutijih svetskih istraživača ličnosti u vreme kada je počeo da eksperimentiše sa LSD-om i drugim psihodeličnim lekovima. Učinio je to u najbolјem društvu, sa Hjustonom Smitom, metodističkim sveštenikom, teologom i istraživačem komparativne religije, i Oldousom Hakslijem, autorom Hrabrog novog sveta i Vrata percepcije. Jedan od ranih istraživačkih projekata Timotija Lirija na Harvardu dobio je nadimak „Zatvorenici prorocima”. U ovoj studiji, on je nadgledao davanje LSD-a zatvorenicima koji su potom praćeni nakon puštanja iz zatvora. U početku, LSD grupa je imala nižu stopu recidivizma od onih u kontrolnoj grupi koji nisu primali psihodelične lekove. Međutim, kasnije su ovi rezultati dovedeni u pitanje i sugerisano je da bi se njihov uspeh mogao bolјe pripisati interakciji studenata sa zatvorenicima, pomažući im da se prilagode društvu i pomažući im da pronađu posao. U stvari, 34-godišnje praćenje pokazalo je da je recidivizam nešto veći kod LSD grupe.

Liri je iskreno mislio da je otkrio nešto korisno za društvo; prečica koja bi svima omogućila da postanu mistik. Tako je neko vreme bio šampion psihodeličnih droga. On i njegovi sofisticirani prijatelјi nisu imali negativna iskustva sa LSD-om, a neki su stekli uvide pod njegovim uticajem. Liri je mislio da je mistično iskustvo izazvano drogom; nažalost, pokazalo se da uzročnost i dinamika takvih iskustava nisu tako jednostavni. Kako navodi jedan od studenata psihologije u vreme kada je ovo početno istraživanje sprovedeno, jednog dana jedan od profesora je došao u razred i objavio da radi na istraživanju LSD-a, i želeo je da svi uzmu lek kao deo njegovog eksperimenta. To je bilo u danima pre strogih smernica za etičko istraživanje lјudskih subjekata, i nije bilo neuobičajeno da profesori među zahteve kursa uklјuče da studenti učestvuju u svojim eksperimentima. „Laknulo mi je kada je moj profesor rekao da ako imamo posao, nismo obavezni da učestvujemo. Zatim nam je rekao da su ove stvari toliko dobre da bi nam dao nešto ako dođemo u njegovu kancelariju posle časa! Upozorio je da ako ga uzmemo sami, moramo obećati da ćemo ga uzeti sa prijatelјem, jer je bilo nekoliko lјudi koji su imali „neobične nuspojave“. Nekoliko godina kasnije, nakon što je veliki broj lјudi iskusio ono što je postalo poznato kao „loši izleti“, savezna vlada je učinila psihodelike ilegalnim. Jasno je da iskustvo Boga nije bilo u drogama, kao što se Liri nadao“.

Otprilike u isto vreme, istraživač sa Harvarda po imenu Valter Panke sproveo je kontrolisani eksperiment tokom seminara u kojem je podelio seminariste u dve grupe: jednu kojoj su dati psihodelici i drugu kojoj je dat placebo. Zatim je obe grupe stavio na Uskršnju službu od 2½ sata. Rezultat je bio da je značajan broj onih koji su uzimali psilocibin prijavio mistična iskustva u poređenju sa kontrolnom grupom. Ono što je Panke uradio je ono što su šamani radili vekovima: koristili su drogu da bi svoje podanike „izvukli iz centra“. Psihodelični lekovi izazivaju perceptivne distorzije i teraju subjekta iz nečijeg normalnog načina razmišlјanja, ali šaman – ili, u slučaju Pankeovog eksperimenta, hrišćanski propovednici – igra klјučnu ulogu u vođenju onoga koji doživlјava. U slučaju indijanskih šamana, okruženje je hogan u kojem je učesnik okružen sabratama, vatrom i pevanjem. U hrišćanskoj uskršnjoj službi, „hrišćanski šamani“ su pružili kontekst muzike, liturgije i molitve. Potpuno duhovno okruženje je „okidač“ mističnog iskustva; droge pomažu samo u onoj meri u kojoj omogućavaju iskusnom licu da iskorači iz obične stvarnosti. Kao što je sufijski mistik Abu Said rekao: „Put do Boga je samo jedan korak, korak van sebe.”

Transpersonalna iskustva i psihoze

Pored odnosa između transpersonalnih iskustava i psihodeličnih droga, postoji i izvesno preklapanje između transpersonalnih iskustava i psihoze. Ovo je bio fokus nedavne knjige pod naslovom, Psihoza i duhovnost (Klark, 2001). Misticizam se može razlikovati od psihoze kroz psihološku procenu. Ralf Hud je razvio dve skale za merenje dubinske prirode religioznog mističnog iskustva: Meru epizode ​​religijskog iskustva (REEM) i Skalu misticizma (M-skala). Ovi instrumenti razdvajaju mistike od ne-mistika, ali ne razlikuju jasno mistike od psihotičara. Da bi postigao ovo drugo, dijagnostičar takođe treba da koristi instrument koji razlikuje lјude sa i bez psihoze. Korišćenje više od jednog testa za diferencijalnu dijagnozu je uobičajeno u psihologiji.

Iako je moguće biti i mistik i psihotičan, savremena istraživanja su otkrila mnogo više lјudi koji imaju mistična iskustva nego psihoze. Ove razlike su dodatno istaknute u studiji koja koristi analizu reči kako bi se razlikovali verbalni opisi mistika, korisnika psihodeličnih droga, psihotičara i lјudi koji nisu uklјučeni ni u jednu od tih grupa. Istraživači su otkrili da se opisi različitih iskustava ne poklapaju. Uopšteno govoreći, studije o misticizmu i mentalnom zdravlјu su dosledno pokazale da je ogromna većina mistika mentalno „normalna“ ili „zdrava“.

Istraživanje religioznog iskustva Ser Alistera Hardija

Godine 1969. Ser Alister Hardi, biolog, osnovao je Jedinicu za istraživanje religijskog iskustva na Oksfordskom univerzitetu, sada Centar za istraživanje religijskog iskustva na Univerzitetu Velsa, Lampeter. Ovaj poduhvat označio je početak velikih istraživanja mističnih iskustava. Da bi istražio mistično religiozno iskustvo u opštoj populaciji, Hardi je uputio apel široj javnosti putem novina i pamfleta sa pitanjem: „Da li ste ikada bili svesni ili pod uticajem prisustva ili moći, bez obzira da li to nazivate ‘Bogom’ ili ne, koja se razlikuje od vašeg svakodnevnog ja?“ Pozvao je čitaoce da pošalјu svoje odgovore. Deset godina kasnije, Hardi (1979.) je objavio knjigu zasnovanu na prvih 3000 odgovora koje je dobio na ovo pitanje o mističnim iskustvima.

Kasnije, prelazeći dalјe od metodologije uzorka koji su sami odabrali, istraživači su preduzeli istraživanje velikih razmera. Godine 1977., Dejvid Hej i En Morizi postavili su isto pitanje britanskom nacionalnom uzorku od 1865 osoba: 35% je odgovorilo sa „da“. Između vremena kada je apel objavlјen u britanskim novinama i objektivnog istraživanja stanovništva velikih razmera, Endrju Grili (1974.) i njegove kolege u Nacionalnom centru za istraživanje javnog mnjenja na Univerzitetu u Čikagu počeli su da postavlјaju veoma slično pitanje: „Da li ste se ikada osećali kao da ste veoma bliski moćnoj duhovnoj sili koja vas je izvukla iz vas samih?“ Uzorak od 1.467 Amerikanaca pokazao je da je 39% odgovorilo sa „da“. Tokom godina, ponovlјeni nacionalni uzorci su pokazali da se broj lјudi koji su potvrdno odgovorili na ovo pitanje kretao od 35%-50%. Kada su ispitanici bili intervjuisani, a ne anketirani, broj se povećao na preko 60%. Verovatno zato što se više Amerikanaca oseća sigurnije u svoju duhovnost, ili možda zato što je pitanje drugačije formulisano, kada su nedavno pitani: „Uopšteno govoreći, koliko često biste rekli da ste iskusili Božje prisustvo ili duhovnu silu koja vam je bila veoma bliska?“ 86% Amerikanaca je prijavilo jedno ili više transpersonalnih iskustava.

U prvih 3 000 slučajeva mističnih iskustava koje su Hardi i njegove kolege prikupili, jedan od „okidača“ mističnog iskustva „bila je mogućnost smrti“. Nedavno je Mark Fok (2003.) analizirao ova „krizna iskustva“ (CE) i uporedio ih sa drugim nekriznim mističnim iskustvima (ne-CE). Dok su većina ovih CE bili NDE, bilo je teško reći iz dobrovolјnih izveštaja da li su ove osobe umrle ili, u nekim slučajevima, samo blizu smrti. Uprkos ovom ograničenju, Foks je sproveo studiju jer su se ovi CE/NDE pojavili pre popularizacije NDE. Otkrio je izuzetnu sličnost između ove dve grupe. Drugim rečima, jedan od načina da doživite mistično iskustvo je umiranje! Ova veza između NDE i drugih mističnih iskustava je uobičajeni nalaz, što potvrđuje više naučnih istraživanja.

Nedavno su Ksindžong Jao i Pol Badam iz Istraživačkog centra Alister Hardi objavili veliki istraživački projekat pod naslovom Religijsko iskustvo u savremenoj Kini (2007). Jao i Badham su anketirali 3.196 Kineza. Religija je u Kini potisnuta i ne bi trebalo da bude iznenađenje da je nekoliko ispitanika navelo versku pripadnost, ali je 56,7% prijavilo religiozna/duhovna iskustva. Koristeći budizam kao primer, samo 2,3% Kineza je izjavilo da su budisti, ali 27,4% je reklo da je obožavalo Budu u proteklih godinu dana, a 18,2% je reklo da je religiozno iskustvo uklјučivalo Budu ili bodisatve u nekom trenutku tokom svog života.

Osis i Haraldsonovo istraživanje transpersonalnog iskustva

Još jedna velika međukulturalna studija o transpersonalnim iskustvima objavlјena je u knjizi Osisa i Haraldsona At the Hour of Death (U času smrti,1977) koja dokumentuje 1.708 slučajeva vizija na samrti koje su zabeležili lekari i medicinske sestre u Sjedinjenim Državama i Indiji. Ovi istraživači su upoređivali pacijente sa vizijama na samrti sa pacijentima čija bi dijagnoza dovela do psihotičnih halucinacija kao što su moždana bolest, uremija i groznica. Takođe su uzeli u obzir efekte lekova. Ukazanja umirućih u SAD i Indiji uklјučivala su mrtve rođake i verske ličnosti; i u američkoj pilot studiji i u međukulturalnoj studiji, vizije na samrti su bile slične, iako su postojale neke razlike. Jedna desetina Amerikanaca i jedna trećina Indijanaca izrazili su negativne emocije kada su se pojavile verske ličnosti. Indijanci su bili više zabrinuti zbog umiranja, verovatno zato što hinduistička religija uči Sudu. Međutim, kada je iskustvo umiranja počelo, gotovo je uvek bilo prijatno i za Indijance i za Amerikance. Jedini izveštaj o odlasku osobe u pakao bio je izveštaj jedne italijanske Amerikanke. Najupečatlјivija razlika između iskustava na samrtnoj postelјi u SAD i Indiji je ona koja se mogla predvideti: religiozne ličnosti koje su došle da odvedu osobu u zagrobni život odgovarale su religiji osobe. Hrišćani su videli Boga, Isusa, anđele i Mariju. Hindusi su videli ličnosti kao što su Iamaraj, hinduistički bog smrti, kao i Krišna, Rama i Durga.

Nusprodukt studije Osisa i Haraldsona bio je da je uklјučivala 120 lјudi koji su bili bliski smrti (NDE). Poput vizionara na samrti, NDER-ovi u Indiji i SAD imali su slična iskustva. Jedini izuzetak je bio da su u SAD lјudi prijavili da im je rečeno da se vrate ili da „imaju posla“. U Indiji su im rekli da njihovo ime „nije na listi“. Jednom hinduu je navodno hinduistički glasnik smrti rekao da su doveli pogrešnu osobu. Zanimlјivo je da je ovaj izveštaj uklјučivao izveštaj u kojem je još jedan muškarac istog imena bio u istoj bolnici, a kada je prvobitni pacijent došao svesti, u tom trenutku drugi čovek sa istim imenom je preminuo.

Takođe, sedamdesetih godina prošlog veka, sprovedeno je istraživanje o objektivizaciji psihijatrijske dijagnoze. Rezultati ovog istraživanja kulminirali su u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje III (DSM-III) 1980. DSM-III je uklonio frojdovsku mitologiju iz dijagnostičke nomenklature i zabranio dijagnostičaru da pređe na dijagnozu zasnovanu na jednom simptomu kao što su halucinacije. Što je još važnije, ona je priznala da religiozno iskustvo nije samo po sebi patološko, drugim rečima, sada je bilo u redu da Bog razgovara sa vama!

Početak istraživanja iskustava bliske smrti

Godine 1975. Rejmond Mudi je objavio život posle života i skovao termin „iskustvo bliske smrti“. Odmah nakon ove publikacije počela su ozbilјna istraživanja NDE. Međunarodnu asocijaciju za studije bliske smrti (IANDS) osnovali su u novembru 1977. Rejmond Mudi, Kenet Ring, Brus Grejson, Majkl Sabom, Džon Odet i nekoliko drugih. Istraživanje NDE je brzo privuklo pažnju javnosti, zasenivši sva druga transpersonalna iskustva, o čemu svedoči sam obim NDE istraživanja. Najznačajniji događaji ozbilјnog istraživanja NDE uklјučuju Ringovu prvu objektivnu analizu karakteristika NDE (1980). Ubrzo nakon toga, Sabom (1982) je sproveo prvu prospektivnu studiju o NDE. Ring i Šeron Kuper su nedavno istraživali šta slepi „vide” kada imaju NDE. U skorije vreme, Džefri Long i Pol Peri (2010) objavili su analizu 613 slučajeva sa veb stranice Fondacije za istraživanje bliskih iskustava Džefa i Džodi Longa (NDERF). Jedna plodna oblast istraživanja odnosila se na posledice NDE-a i drugih transpersonalnih iskustava. Ukratko, efekti su u velikoj meri pozitivni i menjaju život, i što je još važnije ne blede tokom vremena.

Kako su se postavlјala pitanja u vezi sa NDE i njegovim karakteristikama, naučna istraživanja su pokušala da se bave njima. Na primer, kada je štampa dosledno tvrdila da su svi NDE prijatna iskustva u kojima dominiraju osećanja kao što su mir, lјubav i radost, Grejson i Nensi Evans Buš (1992), u svom članku „Uznemirujuća iskustva blizu smrti“, suprotstavili su se svojom analizom iskustva kojima dominiraju osećanja kao što su izolacija, mučenje ili krivica. Kada je astronom Karl Sagan, koji je delovao kao psihoanalitičar iz fotelјe, izneo tvrdnju da su NDE samo lјudi koji ponovo prožive svoja iskustva rođenja, njegova „teorija“ je ubrzo opovrgnuta (1982.) u članku Karla Bekera koji je uklјučivao podatke ne samo o fiziologiji novorođenčeta, već i o nedostatku sličnosti između karakteristika NDE i rođenja. U studiji Suzan Blekmor (1983) pod nazivom „Rođenje i OBE“, ona nije našla nikakvu razliku u izveštajima o prolasku kroz tunel kao prelasku u drugu stvarnost za osobe rođene carskim rezom ili vaginalno porođene. Konačno, iako je većina NDE-a prijatna, proces rađanja je široko priznat kao traumatičan. U celoj zabeleženoj istoriji, samo se jedna osoba (Zaratustra) smejala umesto da je plakala pri rođenju. Sagan nije bio jedini skeptik NDE-a, ali njegov slučaj ilustruje da kada se postavlјaju pitanja, sledi naučna istraga. „Modeli objašnjenja za iskustva bliske smrti“ Grejsona, Kelija i Kelija (2009.) pružaju odličan pregled istraživanja koja podržavaju i pobijaju tvrdnje o poreklu NDE.

Majkl Persindžer je ponudio više od teorija o NDE i drugim transpersonalnim fenomenima. Koristeći elektromagnetnu stimulaciju, pokušao je da stvori fenomene tipa NDE u laboratoriji, a neki od njegovih subjekata su prijavili delove fenomena sličnih NDE i drugim transpersonalnim iskustvima, kao i vanjske fenomene kao što su vrtoglavica i peckanje. Međutim, nedavna skandinavska studija nije uspela da ponovi njegove nalaze. Na osnovu Persindžerovog istraživanja, njegov učenik, Tod Marfi, 2006. godine počeo je da plasira elektronske uređaje kako bi pobolјšao meditativno iskustvo sa ciljem da ispita da li bi se transpersonalna iskustva mogla bezbedno indukovati u laboratoriji pomoću električne stimulacije, a da ova sposobnost ispuni vekovni san o pružanju mističnog iskustva svima i promeni lјude na bolјe i donese „novo doba“. Sa druge strane, Persindžer je izrazio uverenje da njegovo istraživanje pokazuje da se NDE i druga transpersonalna iskustva nalaze u mozgu. Međutim, moždana stimulacija se može tumačiti kao „čišćenje vrata percepcije“ i dovođenje do prosvetlјenja.

Od davnina, lјudi su pokušavali da izazovu transpersonalna iskustva. U starom svetu lјudi su koristili inicijaciju u „misterije“. Što se tiče uvođenja u Misterije Izide, Apulej je dao izveštaj koji je po svoj prilici autobiografski: „Približio sam se granicama smrti. Pregazio sam prag Prosperine: i rođen kroz elemente vratio sam se. U ponoć sam video kako sunce sija u svom sjaju. Približio sam se bogovima dole i bogovima iznad, i stajao sam pored njih, i… obožavao sam ih”. Dalјe je izjavio da ne može da otkrije više jer je to misterija! Istoričari nisu utvrdili koliki je procenat lјudi bio u stanju da doživi indukovano transpersonalno iskustvo u antičkom svetu. Metode drevnih lјudi takođe nisu poznate, ali ideja da su oni imali takvo znanje i dalјe je intrigantna.

U jednom pokušaju indukcije, Mudi je izmislio psihomanteum da olakša ADC na nenametlјiv način. Koristeći blago nagnuto ogledalo, slabo osvetlјenje, mekanu stolicu i mračnu sobu, Mudi je uspeo da stvori uslove da oko polovine svojih ispitanika doživi posete svojih mrtvih volјenih. Ovaj eksperiment je repliciran nekoliko puta. Mnogi naučnici smatraju da ova savremena nekromantija nije bez rizika. Ako su ove vizije zaista stvarne, kao što je primetio Mudi, lјudi koji se pojave možda nisu oni kojima se nada; ako su priviđenja proizvod nesvesnog uma subjekta, verovatno je najbolјe ostaviti ih neometanim.

Ovo dalje vodi do drugog aspekta NDE istraživanja: religije i NDE. Foks je video zaglušujuću tišinu među teolozima, koji se uglavnom nisu bavili tom temom. Čini se da ovaj propust važi za teologe u hrišćanstvu kao i u drugim religijama. Međutim, Džudit Kresi (1994), sveštenik i doktorski obučeni pastoralni savetnik, napisala je povezujući zajedničke stvari između NDE i misticizma. Liberalni hrišćanski teolog Markus Borg podržava validnost transpersonalnih iskustava; on je takođe izrazio privremeni optimizam u pogledu valјanosti NDE. Džon Hik, najistaknutiji svetski univerzalistički/pluralistički hrišćanski teolog, entuzijastično podržava transpersonalna iskustva i uslovno se nada istinitosti NDE. Kanadski teolog Tom Harpur se takođe osvrnuo na to kako se višestruki aspekti NDE-a odnose na hrišćanstvo uopšte, na specifične hrišćanske sekte i svetsku religiju. Svoju knjigu Život posle smrti (1991.) zaklјučio je snažnom izjavom koja se odnosi na NDE i hrišćansku univerzalističku teologiju.

Izvan hrišćanstva, potvrda značaja NDE-a za religiju je retka. Pre nekoliko godina, u televizijskom programu u kojem su Dalaj Lamu pitali kako NDE utiču na njegovo verovanje u reinkarnaciju, on je odgovorio da NDE odražavaju stanje „Bardo“ — u budističkoj teologiji, srednje stanje između smrti i ponovnog rođenja. Nedavno je zoroastrijski sveštenik Kersi Antija (2005.) pisao o zoroastrizmu, NDE i drugim transpersonalnim iskustvima. Pisci o komparativnoj religiji su takođe pisali o NDE. Zaleskijeva knjiga “Druga svetska putovanja: Izveštaji o iskustvu bliske smrti u srednjem i modernom vremenu” (1987), Farnaz Masumijanova “Život posle smrti: Studija posle smrti u svetskim religijama” (1995) i Gracia Fai Elvudova “Najveća dubina” (2001)  su dobri primeri knjiga o NDE i komparativnoj religiji. Nedavno je Gregori Šušan (2009) ispitao pet drevnih i kulturno nezavisnih civilizacija i zaklјučio da su osnovni elementi njihovih zagrobnih verovanja slični onima u NDE. On je naveo: „Na kraju, ova studija ukazuje na tip jedinstvene iskustvene ’stvarnosti’, koja može, ali i ne mora da ukazuje na jednu transcendentalnu stvarnost“.

Voren Džeferson je 2008. god. pisao o NDE severnoameričkih Indijanaca i dokumentovao da mnogi od njihovih zagrobnih izveštaja uklјučuju iskustva reinkarnacije. Konačno, Mariane Rankin je 2008. napisala odličan pregled transpersonalnih iskustava, uklјučujući NDE, pod naslovom “Uvod u religiozno i duhovno iskustvo”. Ovo delo pokriva iskustva svetskih religija, drevnih i modernih, Istoka i Zapada.

Već je spomenuto divno poređenje Osisa i Haraldsona (1977) između Amerikanaca koji su prvenstveno bili hrišćani i istočnih Indijanaca koji su prvenstveno bili hinduisti, ali oba autora su bili psiholozi a ne teolozi. Neki istraživači NDE ne plaše se da povežu nalaze iz NDE istraživanja sa svojim verskim uverenjima. Ovi autori su konzervativni hrišćani Moris Rolings (1978) i Majkl Sabom (1998), mormonski Kristijan Krejg Lundal (1981) i hrišćani univerzalisti Ken Vincent (2003, 2005) i Kevin Vilijams (2002).

Naučna istraživanja ukazuju na postojanje Boga

Potraga za Bogom i zagrobnim životom u doba nauke ističe zanemareni aspekt takozvanog sukoba između religije i nauke. Tokom proteklih 150 godina, naučnici društvenih i biomedicinskih nauka su istraživali samu prirodu same religije koristeći sva sredstva koja su dostupna modernoj nauci. NDE i druga transpersonalna iskustva se mogu i istražuju na isti način na koji se istražuju svi drugi psihološki fenomeni. Valјanost ovih iskustava zasniva se na nekoliko izvora podataka, uklјučujući:

• Studije slučaja transpersonalnog iskustva
• Sociološka istraživanja koja otkrivaju ko i koji procenat populacije ima NDE i druga transpersonalna iskustva
• Psihološke instrumente procene koji mere ne samo mentalno zdravlјe pojedinca, već i procenjuju dubinu mističnih iskustava
• Biomedicinsko i neuronaučno testiranje, uklјučujući EEG, PET skeniranje i funkcionalnu magnetnu rezonancu, kako bi se, u nekim slučajevima, dokumentovalo istinsko izmenjena stanja svesti i pokazalo da transpersonalna iskustva nisu samo želјe, kao i EKG koji omogućavaju dokumentovanje procesa umiranja kod NDE koji se javlјaju u bolnicama.
• Sociološka i psihološka istraživanja koja procenjuju posledice ovih iskustava na lјude
• Kontrolisana eksperimentalna istraživanja kao što je eksperiment Voltera Pankea o efektima psihodelika

Na osnovu svih naučnih istraživanja može se reći da iako NDE i druga transpersonalna iskustva ne dokazuju postojanje ličnog Boga i zagrobnog života, oni definitivno ukazuju na to. Dosadašnja istraživanja dokumentuju činjenicu da je:

• Veliki procenat populacije iskusio NDE i druga transpersonalna iskustva
• Ogromna većina onih koji imaju NDE i druga transpersonalna iskustva su mentalno zdravi i nisu psihotični
• NDE i druga transpersonalna iskustva menjaju živote lјudi na bolјe. Takođe se čini da NDE i druga transpersonalna iskustva predstavlјaju fenomenološke realnosti u poreklu gotovo svih glavnih svetskih religija.

Dragan Tovarišić