Višakanje su bile navodno otrovne mlade žene koje su delovale kao dželati u drevnoj Indiji. Svaki kontakt sa ovim toksičnim damama bi značio smrt.

Negde oko 300. godine pre Hrista, konjanik donosi vesti kralјu u severnoj Indiji. Sa istočnog fronta njegov general je poslao poruku o odlučujućoj pobedi. Na vest o trijumfu, srećni monarh nagrađuje glasnika i deli dobru vest sa svojim dvorjanima, a zatim ih otpušta. Vladar se povlači u svoje privatne odaje. Planira da provede noć u društvu prelepe devojke koju mu je poklonio trgovac. Stidlјiva je dok mu pruža pehar s vinom. Kralј posegne za peharom i otpije gutlјaj. Polјubi ženu pre nego što otpije još jedan gutlјaj. Ubrzo mu grlo ispuni osećaj davlјenja. Nјegove usne postaju plave. Nјegove zenice se šire i spremne su da izbiju iz očnih duplji. Ruši se na pod, dahćući pre nego što je uspeo da pozove pomoć.

Stražari nisu svesni da njihov gospodar umire u agoniji. Žena vidi priliku i beži. Ona nije bila obična žena; bila je najamni atentator sa otrovnim usnama. Žena je bila Višakanja, što u prevodu znači „otrovna devojka“. 

Nakon toga, legende o otrovnim ženama ubicama iz Indije zaokupile su popularnu maštu antičkog sveta, a i folklor govori da je sam dodir Višakanje bio fatalan. Višakanje se često pojavlјuju u sanskritskoj literaturi kao žene koje su od detinjstva unosile otrov u organizam i nakon određenog vremena korišćene kao ubice.

Ali koliko su ove priče pouzdane? Da li je moguće da osoba preživi nakon uzimanja otrova?

Ko su bile Višakanje?

Glavni izvor informacija o Višakanjama je Arthašastra, drevna indijska rasprava o državnom upravlјanju, koju je napisao Čanakja. Čanakja je bio široko obrazovan i stajao je iza uspona Čandragupte Maurije (324. pre nove ere do 297. pre nove ere), prvog indijskog cara i osnivača Maurijanskog carstva. Za njega se može reći da je bio Makijaveli antičkog sveta.

Inače, Maurijansko carstvo bilo je geografski obimna istorijska sila iz gvozdenog doba na indijskom potkontinentu sa sedištem u Magadi. Osnovao ga je upravo Čandragupta Maurija 322. godine pre nove ere, a postojao je na labav način do 185. pre nove ere. Carstvo Maurije je centralizovano osvajanjem Indo-Gangske nizije, a njegov glavni grad se nalazio u Pataliputri, modernoj Patni. Izvan ovog imperijalnog centra, geografski obim carstva zavisio je od lojalnosti vojnih komandanata koji su kontrolisali naoružane gradove koji su ga pritiskali. Tokom Ašokine vladavine (oko 268–232. p.n.e.) carstvo je nakratko kontrolisalo glavna urbana čvorišta i arterije indijskog potkontinenta osim onih na dubokom jugu. Opadao je oko 50 godina nakon Ašokine vladavine, a raspao se 185. pre nove ere ubistvom Brihadrathe od strane Pušiamitre Šunge i osnivanjem Šunga carstva u Magadu.

U Arthašastri se kaže da je korišćenje Višakanji dobar način da se otarasite suparničkih vladara i sprečite rat velikih razmera. Višakanje su imale mentore od malih nogu koji su im davali male doze otrova. Astrolozi bi pogledali horoskop novorođene devojčice i predvideli da li će ona ostati udovica. Kralјevi bi tada birali takve devojke da budu obučene kao Višakanje jer nisu imale pravo na brak.

Već drugog dana nakon rođenja, izabranoj Višakanji lekari su davali sićušnu kap otrova. Ritual bi se nastavljao sve do njenog puberteta, do kada bi stekla toleranciju na otrov.

Možda se pitate, da li je ovo uopšte moguće? Može li se čovek naviknuti na trovanje uzimajući male količine otrova? Ima li takvih primera u istoriji?

Mitridatizam

Postoji više primera poznatih ličnosti koji su uzimali male količine otrova, a praksa mikrodoziranja otrova radi izgradnje tolerancije na njega naziva se mitridatizam. Termin se izvodi od Mitridata VI, kralјa Ponta, najvećeg neprijatelјa Rimskog carstva.

Kralј Mitridat V, otac Mitridata VI, otrovan je na smrt. Majka Mitridata VI je više volela da njegov brat bude sledeći kralј i trovala je hranu Mitridatu VI kako bi ga polako ubila. Kada je zadobio česte bolove u stomaku, pomislio je da će umreti, pa je pobegao iz palate.

Da bi izgradio imunitet, živeo je u divlјini i uzimao manje količine različitih otrova. Neki izvori kažu da je Mitridat VI imao pored sebe indijske agorije i skitske šamane koji su nadgledali njegove doze otrova.

Međutim, Mitridat VI nije bio jedina poznata ličnost koja je uzimala otrov da bi izgradila svoju toleranciju na njega. Jedan od njih je ludi ruski monah Rasputin. Iako se ne zna da li je Rasputin preživeo svoje pokušaje trovanja zbog mitridatizma, zna se da je pio male doze otrova. Dakle, mikrodoziranje pojedinca za uspostavlјanje tolerancije na otrov nije nategnuta ideja.

Modus Operandi

„Ako te dodirne, njen znoj može da te ubije. Ako vodite ljubav sa njom, vaš polni organ otpada kao zrelo voće sa stabljike“ – piše Dalhana, srednjovekovni komentator Sušruta Samahite, drevnog sanksritskog teksta iz oblasti medicine, koji se pripisuje indijskom hirurgu Maharišu Sušruti, osnivaču ajurvedske medicine, sa brojnim inovativnim poglavlјima o operativnim zahvatima u hirurgiji.

I drugi drevni tekstovi na sanskritu kažu da je snošaj sa Višakanjom bio fatalan. Neki tekstovi čak sugerišu da je samo dodir Višakanje mogao da ubije osobu.

Da li dodir Višakanje može biti smrtonosan? Savremeni naučnici smatraju da se način na koji su fatalne žene funkcionisale razlikovao od načina na koji su ih opisivali drevni tekstovi. Višakanje bi očarale moćne lјude i podelile bi sa njima otrovano piće. Atentatorke bi prvo pijuckale vino da bi stekle čovekovo poverenje, a pošto su od detinjstva obučene da izdrže otrov, piće na njih ne bi delovalo. Ali kada bi članovi kralјevske porodice potom pili iz iste čaše, umirali su bolnom smrću. Dakle, možda nisu mogle da ubijaju dodirom, ali su znale kako da izvrše uspešan atentat.

U drevnoj indijskoj drami na sanskritskom jeziku Mudrarakšasa, Rakšasa je zauzimao mesto Amatje (premijera) u dvorovima Nanda i Maurija u Magadi. Prvobitno ministar kralјa Nanda, on beži tokom osvajanja carstva Nanda od strane Čandragupte Maurije, zatim nekoliko puta pokušava da svrgne Čandraguptu, ali svaki put ga nadmudri Čandraguptin savetnik Čanakja. Konačno, on pristaje da odustane od otpora i prihvata mesto amatje na Maurijinom dvoru.

U Mudrarakšasi, Čanakja se oseća uvređenim od strane kralјa Nanda i zbaci ga uz pomoć svog štićenika Čandragupte i još jednog moćnog kralјa Parvatešvare (ili Parvate). Nandin premijer Rakšasa beži iz kralјevske prestonice Pataliputru i nekoliko puta pokušava da zbaci Čandraguptu. Jednom, on šalјe višakanju da ubije Čandraguptu. Čanakja natera ovu devojku da umesto toga ubije Parvatu, a krivica ide na Rakšasu. Parvatin sin Malajaketu saznaje istinu o smrti svog oca i stupa u savez sa Rakšasom.

Da bismo razumeli ovu priču, moramo da znamo nešto o tome zašto su se Nanda i Maurije tukli. Dana Nanda je bio poslednji kralј dinastije Nanda koja je vladala Magadom. Čandragupta je bio rival za presto. Dana Nanda je pobedio i proterao neiskusnog Čandraguptu. Ali Maurijanac nije odustajao i bio je odlučan da osvoji vlast.

Pošto je vojska Maurijana bila mala, Čandragupta je sklopio dogovor sa Parvatakom, vladarom Himalaja. U zamenu, Parvataka je trebalo da dobije polovinu Nandinih poseda. Istoričari veruju da je Parvataka vladao današnjim Nepalom i himalajskim oblastima severne Indije. Kombinovana vojska Čandragupte i Parvatake razbila je Nande, a Dana Nanda je poginuo u sukobu.

Ali Amatia Rakšasa nije pao bez borbe. Zakleo se na osvetu i poslao jednu od Dana Nandinih ćerki da zavede Čandraguptu. Princeza je bila Višakanja.

Čanakja, koji je bio Čandraguptin premijer, imao je duboko razumevanje i politike i astrologije. Iskoristio je svoje znanje iz astrologije da identifikuje pretnju princeze Višakanje. Čanakja je mogao da zatvori ženu ili da je osudi na smrt. Ali, imao je još jednog asa u rukavu. Princeza je privukla Parvatakinu pažnju, koji nije znao da je ona otrovnica. Čanakja je ohrabrio Parvataku i princezu Nanda da se venčaju, dok je Čandragupti zabranio da je juri.

Kako je venčanje bilo raskošno i veselo, vrelina svetog ognja je mladu ženu naterala da se oznoji. Parvataka, koji je dotakao princezinu znojavu ruku, pao je. Kada je Čandragupta video Parvataku u strašnom bolu, naredio je svojim lekarima da mu spasu život, ali je Čanakja to sprečio. Parvataka je umro, ostavlјajući čitavo carstvo u ruke Čandragupte.

Ovo je jedan od najpoznatijih istorijskih primera kako je u drevnoj Indiji korišćena otrovna žena ubica. Iako je priča polulegendarna, postala je popularna u antičkom svetu.

Tajna svih tajni

Prema arapskom tekstu iz 9. veka Tajna svih tajni, zbirci pisama koje je Aristotel napisao svom učeniku Aleksandru Velikom, Aristotel je upozorio Aleksandra na mogućnost napada Višakanja. Arapi su preveli knjigu sa sirijskog, koja je izvedena iz izvornog grčkog izvora. U 12. veku hrišćanski naučnici su preveli tekst na latinski sa arapskog.

Prema Gilemu de Serveri, španskom piscu iz 13. veka, Aristotel je zaustavio atentat na Aleksandrov život tako što je pomoću astrologije identifikovao ubicu kao Višakanju.

Priča zvuči neobično slično Čandraguptinoj priči. Nije pronađen originalni primerak spisa, pa većina stručnjaka veruje da je ovo bio pseudoaristotelovski traktat, jedan od nekoliko koji su kružili tokom srednjeg veka. Prevodioci su dela pripisali Aristotelu, ali nema dokaza da je Aristotel zaista pisao bilo kakva pisma Aleksandru. Otuda je malo verovatno da je Aristotel koristio astrologiju da spase Aleksandrov život. Priča može biti grčki prikaz ranije indijske priče.

Ali pominjanje Višakanja daje zanimlјiv trag. Bez obzira na to ko je napisao knjige, Grci i Rimlјani su bili svesni priča o otrovnim ženama ubicama iz Indije, jer je nakon Aleksandrove neuspele invazije na Indiju došlo do značajne kulturne razmene između Grka i Indijaca. Medicina, astrologija, filozofija i književnost preplavili su zemlјe pod grčkom kontrolom iz Indije i obrnuto. Verovatno je da se legenda o smrtonosnim ženama ubicama proširila zahvalјujući kulturnim interakcijama između Grčke i Indije.

U moderno doba Višakanje su zaokupile maštu pesnika i pisaca i postao tema koja se ponavlјa u književnosti i pop kulturi. Priznati bengalski pisac Sharadindu Bandiopadhiai napisao je Biškanju, koja je usredsređena na devojku poslatu da ubije vladare dinastije Šaišunaga iz Magada. Autor Ešvin Sangi pominje Višakanje u svom romanu Čanakja Šant (Čanakjeva pesma).

Takođe je teško isključiti mogućnost da je Otrovna Ivi (Poison Ivy), izmišlјeni lik koji se pojavlјuje u američkim stripovima, uobičajeno u Betmenovim pričama od juna 1966.god. inspirisana otrovnim dodirom Viša Kanjas.

Rusko-američki pisac Vladimir Nabokov u svom delu “Stvarni život Sebastijana Najta”, takođe crpi inspiraciju iz legendarnih otrovnica.

Međutim, niko sa sigurnošću ne može da kaže gde prestaje istina i počinje mit o istoričnosti ovih otrovnih ubica i nadlјudskoj auri koja ih okružuje. Problem sa svim ovim pričama je što nijedan istorijski izvor ne potvrđuje nijednu od njih i što im nedostaje provera iz drugih istorijskih izvora. Ipak, vremenom je „otrovna devojka“ prešla u folklor i umetnost.

Mr. D. Tovarišić