Severozapadni deo Severne Amerike ostao je prazna tačka na mapi sveta sve do prve polovine 18. veka, kada su ga otkrili i istražili Rusi. Upravo su oni počeli da razvijaju ovu oštru i negostoljubivu zemlju, a jedna od ruskih tvrđava nalazila se na kalifornijskoj obali nekoliko desetina kilometara od San Franciska. Na kraju, kada je priliv novca presahnuo, prodali su Aljasku, ali, da li su ikada dobili novac za nju. Otkrivamo vam pojedinosti oko svega toga.

Lov na morske vidre

Pre svega, Aljaska i Aleutska ostrva privukli su Evropljane, zbog svog bogatog izvora krzna – vredne kože krznenih životinja – “mekog zlata” tog doba. Region je obilovao raznovrsnim divljim životinjama, ali pravo blago za ruske ribare bile su morske vidre, koje su tada zvali „morski dabrovi“. Ove životinje su bile poznate po izuzetnoj gustini krzna.

U početku, Rusi nisu uspostavili stalne baze na Aleutskim ostrvima ili na obali Aljaske. Ili su gradili privremene nastambe ili su se naseljavali kod domorodaca – Aleuta i kodijačkih Eskima, koje su, kao vrsne lovce na vidre, privlačili u lov.

Između ribara i lokalnog stanovništva nisu se uvek stvarali dobri odnosi poverenja. Godine 1763. na Foks grebenu Aleutskog arhipelaga izbio je ustanak, izazvan okrutnošću kolonista. Tokom borbi koje su trajale nekoliko godina, Rusi su izgubili četiri broda i više od stotinu ljudi. Gubici Aleuta su iznosili nekoliko hiljada.

Prvo stalno rusko trgovačko naselje u budućoj Ruskoj Americi pojavilo se na ostrvu Unalaska 1772. godine i od tog trenutka je broj takvih naselja počeo da skače kao pečurke. Sam region se pretvorio u arenu borbe i rivalstva između desetina privatnih trgovačkih kompanija koje se bave trgovinom krznom.

Rusko-američka kompanija

Ruska država se dugo nije mešala u poslove privatnih trgovaca, ali je pojava britanskih brodova kapetana Džejmsa Kuka u blizini Aleutskih ostrva 1778. godine naterala vlasti da izbliza sagledaju situaciju u regionu.

Krajem 18. veka Sankt Peterburg je odlučio da stavi tačku na trgovinske ratove na Aljasci. Godine 1797. Komercijalni kolegijum (državna institucija koja se bavi poslovima trgovine) predstavio je Pavlu I izveštaj pod naslovom: „O štetnosti mnogih kompanija u Americi“.

Dve godine kasnije, carskim ukazom je osnovana Rusko-američka kompanija, kojom je monopolizovano celokupno vađenje krzna i trgovina u severozapadnoj Americi. I, uprkos imenu, u njemu nije bilo državljana SAD-a.

Kompanija je postala glavni državni instrument za kolonizaciju Aljaske i susednih ostrva. Tako je njen prvi poglavar Aleksandar Baranov istovremeno bio i glavni vladar (guverner) Ruske Amerike.

Fort Ross

Rusija je stalno širila svoje prisustvo u severozapadnoj Americi, što je ponekad izazivalo otpor lokalnog stanovništva. Prvu polovinu 19. veka obeležili su brojni oružani sukobi između kolonista i Indijanaca Tlingita.

Ipak, ekspanzija se nastavila. Fort Ros je 1812. osnovan na kalifornijskoj obali, 80 kilometara od San Franciska. Španci su polagali pravo na ove zemlje, ali nikada nije došlo do otvorenog sukoba između dve države.

U međuvremenu, troškovi održavanja tvrđave bili su višestruko veći od prihoda od nje. „Jug nije tako povoljan“, pisao je Leontije Hagemajster, novi glavni guverner Ruske Amerike, 1818. „U Rosu nema dabrova i postoje samo male količine bilo kakvog ribolova…“ 

Propadanje Ruske Amerike

Od 1820-ih, rusko prisustvo u Americi počelo je da doživljava stalni pritisak drugih sila: sa juga – Sjedinjenih Država, sa severoistoka – Velike Britanije. Više nije bilo govora o nastavku širenja na jug, dok je razvoj same Aljaske postajao izuzetno težak.

Pre svega, katastrofalno je nedostajalo doseljenika iz metropole. „Naša naselja nemaju više od 2 hiljade stanovnika, uključujući i do 500 Rusa, raštrkanih na prostoru od nekoliko hiljada milja“, izvestio je glavni odbor Rusko-američke kompanije ministru finansija Jegoru Kankrinu 1824. godine.

Rusko-američka kompanija je 1839. zatražila od Ministarstva finansija peticiju za ukidanje kalifornijske kolonije, koja je postala teret. Dve godine kasnije, kupio ga je američki zemljoposednik Džon Sater.

Godine 1867. na red je došla sva ruska imovina u Severnoj Americi, uključujući Aljasku i Aleutska ostrva. Među razlozima za njihovu prodaju SAD bili su niski prihodi uz visoke troškove, nemogućnost odbrane regiona u slučaju velikog rata sa bilo kojom od velikih sila, neuspeh „čvrstog uspostavljanja ruskog elementa“ i potrebe trezora za finansijama.

Da li je Rusija ikada bila plaćena za Aljasku?

Prema popularnoj teoriji zavere, pravo zlato koje su Sjedinjene Države platile Rusiji za Aljasku potonulo je na Baltiku, a ništa nije stiglo u Sankt Peterburg. Jedina tačna stvar u ovoj konkretnoj priči je da Rusija nije primila nijednu pošiljku zlata.

Legenda kaže da je nakon zaključenja ugovora o prodaji ruskih teritorija na Aljasci SAD-u, Rusija dobila 7 miliona dolara. Milion i po otišlo je u banku, koja se nalazi u Londonu, za konverziju, preostalih 5,5 miliona u obliku zlatnih poluga je navodno poslato iz Londona u Sankt Peterburg. Početkom jula 1868. godine, zlato je utovareno na brod po imenu ‘Orkni’ 16. jula 1868. Orkni je potonuo pre nego što je stigao do Sankt Peterburga. A, osiguravajuća kuća, da ne bi platila odštetu za vredan nestali tovar, brzo je oglasila bankrot. Dakle, Rusija nije dobila nikakav novac – kaže legenda.

Pre svega, iako je postojao brod koji se zvao ‘Orkni’ 1868. godine, on je te godine bio na putu za Južnu Ameriku, saznala je američka spisateljica Boni Lošbo. Posle 1868. godine brod je nastavio plovidbu, pominje se u registru iz 1871. i tako dalje. Dakle, cela priča je najverovatnije samo izmišljena.

Istina je, međutim, da Rusija nikada nije dobila ovoliku količinu zlata. Štaviše, bilo bi logistički veoma teško i opasno to učiniti. Godine 1867. 7,2 miliona dolara bilo je više od 11 miliona rubalja (dok je, na primer, godišnji budžet Ministarstva mornarice Rusije u to vreme iznosio oko 15 miliona rubalja). Dakle, umesto da isporučuje zlato iz SAD ili od negde drugde, Rusija je odlučila da potroši novac u inostranstvu – očajnički joj je bila potrebna američka mašinerija za nove železničke pruge u nastajanju.

U Ruskom državnom istorijskom arhivu istraživač Aleksandar Petrov pronašao je dokument iz druge polovine 1868. godine . Dokument dokazuje da je zaista većina novca plaćenog za Aljasku otišla za finansiranje železnice. „Od severnoameričkih država primljeno je 11.362.481 rublji i 94 kopejke za ruske posede koje su ustupljene u Severnoj Americi. Od 11.362.481 rublji i 94 kopejke – 10.972.238 rubalja i 4 kopejke potrošeno je u inostranstvu na kupovinu opreme za železnice: Kursk-Kijev, Rjazanj-Kozlov, Moskva-Rjazanj itd. Preostalih 390.243 rubalja i 90 kopejki je dobijeno u gotovini. ”

Dakle, na kraju je Ruska imperija dobila nešto gotovine, ali 390 hiljada rubalja je bila suma koja se lako mogla prevesti u prtljagu, bez ikakvih određenih brodova – osim, ​​naravno, onih brodova koji su kasnije dovezli železničku mehanizaciju u Rusiju.

Na taj način je okončana kolonizacija dela Severne Amerike od strane carske Rusije. Tek mnogo decenija posle toga pronađene su ogromne rezerve nafte na Aljasci i priča kako su je Rusi budzašto prodali. Iz današnje vizure možda i jeste tako, ali u ono vreme bila je to pristojna transakcija. Kada bismo znali šta će sutra da se desi, možda bismo taj dan i prespavali!?

Mr. D. Tovarišić