Možda ne poznajete čoveka, ali njegovo prezime je definitivno poznata reč. Rudolf Dizel, pronalazač dizel motora, živeo je životom velikih inovacija i inspiracije, ali malo ko danas zna bilo šta o tom čoveku, a najmanje (nimalo) o njegovoj smrti, ili nestanku, pre više od 110 godina.

Njegov pronalazak je napravio revoluciju u transportu i industriji, a njegov rad nastavlja da utiče na naš svet danas. Međutim, poslednje poglavlje njegove priče obavijeno je velom misterije i nagađanja, pošto se Dizelov život okončao prerano i misteriozno.

Uprkos njegovim neverovatnim dostignućima, okolnosti oko njegove smrti ostavile su mnoga pitanja bez odgovora i podstakle bezbroj teorija. Šta se dogodilo Rudolfu Dizelu?

Veliki pronalazač

Rudolf Dizel (Pariz, 18. mart 1858. — Lamanš, 29. septembar 1913.) je bio nemački izumitelj, svetski poznat po izumu motora s unutrašnjim sagorevanjem, to jest dizel-motora. Rođen je kao drugo od troje dece Elise (rođene Strobel) i Teodora Dizela. Njegovi roditelji su bili bavarski imigranti koji su živeli u Parizu. Teodor Dizel, po zanimanju knjigovezac, napustio je rodni grad Augzburg  u Bavarskoj 1848. godine. U Parizu je 1855. upoznao svoju ženu, ćerku nirnberškog trgovca i tamo postao proizvođač kožne galanterije.

Ubrzo nakon njegovog rođenja, Rudolf Dizel je dat farmerskoj porodici u Vensenu, gde je proveo svojih prvih devet meseci. Kada je vraćen porodici, uselili su se u novi stan. U to vreme, porodica Dizel je bila u finansijskim poteškoćama, pa je mladi Rudolf Dizel morao da radi u očevoj radionici i da mušterijama isporučuje kožnu galanteriju. Pohađao je protestantsko-francusku školu i ubrzo se zainteresovao za društvena pitanja i tehnologiju. Pošto je bio veoma dobar učenik, 12-godišnji Dizel je dobio bronzanu medalju Društva za osnovnu nastavu i planirao je da pohađa Višu osnovnu školu 1870. godine.

Međutim, za vreme Francusko-pruskog rata 1870. g., cela je porodica deportovana u London. Kasnije se Dizel vratio u očev rodni grad Augzburg gde je pohađao srednju školu i gde je dobio stipendiju za Tehnički fakultet u Minhenu. Na fakultetu je bio izvanredan student, gde ga je kao mentor podržavao nemački inžinjer, pronalazač, industrijalac i profesor  Karl fon Linde, koji je konstruisao prvi rashladni sistem s amonijakom i sistem za pretvaranje gasova u tečno agregatno stanje. Po završetku studija, Dizel je radio u Švajcarskoj i u Parizu, a laboratorijski rad na svom motoru je nastavio u Berlinu.

Nakon što je nekoliko godina radio na rashladnim uređajima, Dizel je počeo da radi na parnim mašinama 1890.god. Ubrzo je postao opsednut i termičkom efikasnošću i efikasnošću goriva. Bio je stručnjak za termodinamiku i zasmetalo mu je što se čak 90% energije dostupne u gorivu gubi u parnoj mašini, a samo 10% je korisno.

Njegov prvi pokušaj da napravi ekonomičniji motor bio je da napravi motor koji koristi ugljenu prašinu ili biljno ulje, kasnije pare amonijaka, da bi se na kraju odomaćilo dizel gorivo kao jeftinija frakcija sirove nafte. Prototip je izgrađen u fabrici MAN. Nakon primene svog motora, Rudolf Dizel je postao milioner.

Međutim, prvi prototip je prošao loše, jer je tokom testova motor eksplodirao, umalo odnevši Dizela sa sobom. Proveo je narednih nekoliko meseci u bolnici i od tog trenutka pa nadalje su ga mučili zdravstveni problemi i problemi sa vidom. Kao i kod drugih briljantnih umova, i kod Dizela se kasnije manifestovala bliskost s ludilom, te je doživeo nekoliko živčanih slomova, a bio je i paranoičan.

Dizel je ipak bio odlučan. Znao je da je na pravom tragu i tokom narednih nekoliko godina nastavio je da radi na svojoj konstrukciji. Godine 1892. odlučio je da je njegova teorija spremna za primenu i dobio je nemački patent DRP 67207. Sledeće godine je objavio Teoriju i konstrukciju racionalnog toplotnog motora za zamenu parne mašine i danas poznatih motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Kasnije, te iste godine, shvatio je da je napravio grešku i morao je da podnese još jednu prijavu za drugi patent. Ovaj drugi patent je bio za prvi pravi dizel-motor kao efikasniju alternativu ranije izgrađenom benzinskom, jer koristi komprimovani vazduh za paljenje goriva, a ne varnicu od svećice. To znači da je u stanju da izvuče više energije iz iste količine goriva, što ga čini efikasnijim i ekonomičnijim za rad.

Od 1893. do 1897. Rudolf je radio na konstrukciji svojih dizel motora, uz pomoć Hajnriha fon Buza, direktora Maschinenfabrik Augsburg. Rudolfov prvi kompletan dizel motor, poznat kao Motor 250/400, testiran je i ocenjen kao uspešan 1897.god.

Tokom narednih nekoliko godina, nastavio je da radi na svom pronalasku. Osnovao je kompaniju za dizel motore 1898. godine i počeo da proizvodi dizel-motore za niz industrijskih i pomorskih primena.

Takođe je bio plodan pisac i govornik, koristeći svoju stručnost u inženjerstvu i nauci da se založi za široko usvajanje svog motora. Napisao je nekoliko knjiga i članaka o dizel-motoru i održao brojna predavanja i prezentacije kako bi promovisao njegovu upotrebu.

Dizelova smrt

Dakle, šta se desilo sa Rudolfom Dizelom? Zašto nije postao Henri Ford, pre njega? Pa, uveče 29. septembra 1913. nestao je pod misterioznim okolnostima i verovalo se da je mrtav.

Tog dana se ukrcao na brod SS Drezden sa planovima da otputuje iz Antverpena u Belgiji do Harviča u Engleskoj. Tada je imao 55 godina.

Večerao je na brodu i povukao se u svoju kabinu oko 22 sata. Kada je stjuard došao da ga probudi sledećeg jutra (kao što je Dizel tražio), nije bilo ni traga od njega.

Nije bilo znakova da je Dizel koristio svoj krevet, njegova pidžama je još uvek bila uredno složena, a njegov sat na noćnom ormariću. Napolju, ispod ograde na palubi, posada je pronašla Dizelov šešir i kaput, uredno složene.

Ubrzo nakon njegovog nestanka, Dizelova supruga je otvorila torbu koju joj je ostavio neposredno pre puta. Rekao joj je da ne otvara nedelju dana. Unutra je bilo 20.000 nemačkih maraka (oko 120.000 dolara danas) zajedno sa nekim izvodima iz banke.

Izjave su pokazale da je Dizel, veliki pronalazač, govornik i javna ličnost, potpuno švorc. Kada je pregledan Dizelov dnevnik, ustanovljeno je da je pored dana nestanka stavio i krstić.

Deset dana nakon Dizelovog nestanka, posada Koertsena izvukla je teško raspadnuto telo iz istočne Šelde. Telo je bilo toliko raspadnuto da je posada smatrala da ga nije moguće identifikovati. Nakon što su od tela izvukli sve lične stvari, vratili su ga u njegov vodeni grob.

Predmeti su 13. oktobra isporučeni Dizelovom sinu, Judžinu Dizelu, koji ih je identifikovao da pripadaju njegovom ocu. Oznaka u dnevniku, finansijski problemi i opšta neobičnost oko Dizelovog nestanka naveli su mnoge da poveruju da je Dizel izvršio samoubistvo.

Samoubistvo ili nešto još zlokobnije?

Međutim, nisu svi u to uvereni. Od Dizelove smrti, teorije zavere o tome šta se zaista dogodilo okružuju njegovu smrt.

Neki su tvrdili da je Dizel lažirao svoju smrt da bi izbegao svoje finansijske probleme. Dizel je bio bolji pronalazač nego investitor i sumnjalo se da je pobegao da započne život iznova.

Na kraju krajeva, telo nikada nije identifikovano, samo ono što je pronađeno na njemu. Godinu dana nakon njegove smrti, Nju Jork Tajms je objavio naslov: „DR. DIZEL ŽIVI U KANADI: Minhenski žurnal proglasio pronalazača, navodno utopljenim, on počeo život iznova.”

Ova teorija je možda malo fantastična, i zaista je prihvaćena teorija o njegovom radu nakon tog izdanja. Dok je Dizel bio u finansijskim problemima, u vreme njegove smrti stvari su krenule na bolje. Njegov motor je počeo da radi dobro, i postajao je važna zamena za parnu mašinu u mnogim primenama.

Ovo je dovelo do uobičajenije teorije zavere, Dizel je ubijen da spreči da njegov izum padne u ruke podlih Britanaca. Dizel je putovao u Englesku da se sastane sa predstavnicima britanske kraljevske mornarice koji su želeli da istraže ideju korišćenja Dizelovih motora za pogon svojih podmornica.

Ovo je razbesnelo nemačke snage, kojima je Dizel odbio da da ekskluzivna prava na svoj motor. Zapamtite, ovo je bilo uoči Prvog svetskog rata i masovne trke u naoružanju koja mu je prethodila. Ali, nema čvrstih dokaza da je Dizel ubijen. Možda je postojao motiv, ali to nije dokaz, što znači da je njegovo ubistvo i dalje čisto spekulativno.

Pa kako je Dizel umro? Da li je to bila nesreća? Možda je umorni Dizel upravo odlučio da se prošeta u ponoć po palubi i prevrnuo se preko ograde. Godinama su ga mučili zdravstveni problemi. Možda ga je srčani udar ili moždani udar naterao da padne u dubinu.

Možda je ubijen. Dizel ne bi bio prva osoba koju je ubila njegova vlastita vlada, a motiv svakako ima određeni stepen smisla. Kome su potrebni dokazi kada teorija zavere zvuči tako sočno?

Ili je možda bilo samoubistvo? Finansijske beleške i beleške u njegovom dnevniku su sigurno pogubne. A ponekad je najjednostavniji odgovor pravi. A opet, zašto bi spremao svoju odeću za spavanje? I zašto bi se ubio kada je najveća svetska mornarica tražila da kupi njegov motor? Tragična činjenica je da ne znamo uvek zašto ljudi odlučuju da se ubiju.

Verovatno da nikada nećemo saznati istinu. Ali, umesto da se fiksiramo na njegovu preranu smrt, trebalo bi da se fokusiramo na pozitivno. Uprkos svom tragičnom kraju, Dizelov pronalazak dizel-motora imao je dubok uticaj na svet i oblikovao tok savremenog transporta i industrije.

Mr. D. Tovarišić