Saznajte više o najvećem kamenom oltaru do sada otkrivenom u Evropi, koga naučnici zbog dimenzija nazivaju piramida-oltar, staroj 3.000 godina, kao i o Parku čudovišta u njegoj neposrednoj blizini.

Bomarco je opskurni gradić u provinciji Viterbo u Italiji. Oblast Bomarco je nekada bila deo veće oblasti Etrurije, kojom su misteriozni Etrušćani dominirali od oko 700.god. pre nove ere do 400. godine pre nove ere. Za to vreme, izgradili su zanimljivu strukturu od vulkanske stene u gustom šumovitom području Bomarco u obližnjoj dolini. Danas je ljudi zovu Etrurska piramida Bomarco. Strme stepenice, brojne platforme, pravougaone kabine i kanali koji se kreću pod neparnim uglovima ukrašavaju prednji zid. Stručnjaci sugerišu da je sagrađen oko 7. veka pre nove ere kao žrtveni hramski oltar. Ako je tako, ovo je bio najveći kameni oltar do sada otkriven u Evropi.

Otkriće Bomarcove piramide

Etrurska piramida u Bomarcu je relativno novo otkriće. Dva lokalna arheologa po imenu Đovani Lamorata i Đuzepe Majorano naišli su na nju u proleće 1991. Ali vesti o njenom otkriću nisu naišle na pompe i ostala je nepoznata svetu. Zatim je 2008.  Salvatore Foši, lokalni stanovnik Bomarca sa strašću za lokalnu istoriju, odlučio da će otkriti etrušćansku piramidu. Kada je Fošijev deda služio kao neka vrsta čuvara ove šume, nazvali su je Sasso del Predicatore („Kamen propovednika“) ili jednostavno „Kamen sa stepenicama“. Priče koje su njegov deda i otac pričali o kamenu inspirisale su Salvatorea da ga pronađe i očisti korenje i vegetaciju. Na taj način je taj neverovatan deo njihove istorije učinio dostupnim svetu.

Kako izgleda etrurska piramida?

Na prvi utisak, kosi etrurski kameni spomenik podseća na artefakte Maja iz džungle Belizea i Meksika. Iako njegovo ime sugeriše oblik piramide, poput onih u Egiptu, tehnički nije piramida. Stena je obrnuto triangulisana samo sa jedne strane, dok ostatak oltara prikazuje kvaziprave uglove.

Etrurski graditelji isklesali su misteriozni megalit od ogromne sive stene od vulkanskog tufa ili „peperina“. Dugačak je oko 16 metara, 8 metara na najširoj tački i visok 10 metara. Tri strma stepeništa pokrivaju prednju stranu. Na donjem stepeništu ima 20 stepenica koje vode do dva manja oltara. Druga dva stepeništa počinju više na strukturi i imaju devet, odnosno deset stepenica. Oni vode do glavnog oltara na vrhu stene. Duž ugaone ivice nalazi se i izrazit kanal koji se deli na dva kanala. Oni putuju do dna stene. Kubici razbacani po prednjem i bočnom licu možda su držali stubove ograde ili prefmete za držanje zaveta.

Ko su bili Etrurci?

Poreklo Etruraca još uvek nije u potpunosti rasvetljeno. Smatra se da su Viljanovi prethodili Etrurcima i bili osnivači etrurske kulture. Od oko 1000. godine pre nove ere izgleda da su razvili istaknuto prisustvo na Apeninskom poluostrvu. Ova grupa je više volela visoke vrhove brda za svoja sela, a mnoga od tih sela su kasnije postala jaki etrurski gradovi.

Etrurci su uživali u obilju trgovine oko Sredozemnog mora kao rezultat svojih pomorskih veština. Bili su vešti i žestoki ratnici, a čak su i Rimljani usvojili neke od etrurskih borbenih formacija. Pored toga, prelepa umetnost, grnčarija, arhitektura i veoma napredni metalski radovi bili su zaštitni znaci etrurske kulture. Osvojili su veliki deo italijanskog poluostrva od severno-centralne do južne Italije do Salerna. Međutim, njihovo bogatstvo neće potrajati. Na kraju, otprilike u 1. veku pre nove ere, Rimljani su osvojili i apsorbovali Etrurce i skoro sve tragove njihove kulture.

Svrha etrurske piramide Bomarco

Bomarcova piramida je tokom vremena možda imala različite funkcije. Tačna svrha nije jasna. Međutim, mnogi stručnjaci veruju da je megalit služio kao oltar za paganske verske obrede. Iz tog razloga, mesto nosi nadimak „Kamen propovednika“.

Mark Kartrajt iz Enciklopedije antičke istorije objašnjava u svom zapisu o etrurskoj civilizaciji da su se svi aspekti života vrteli oko velikog panteona bogova. Među njima je bio bog podzemnog sveta, bog Sunca i bog vegetacije. Glavni bog je bio Tin, dok je bog koji je izronio iz zemlje i doneo im njihov verski tekst, Etruska disciplina  (sada izgubljena), bio Tages.

Sa takvim mnoštvom bogova, poštovanje i verske ceremonije bili su posao sa punim radnim vremenom. Život Etruraca bio je ispunjen ritualima kao što su žrtvovanje životinja i ljudi, čitanje predznaka o vremenu ili pticama i predviđanje budućnosti gledanjem u unutrašnjost ili unutrašnje organe.

Verski rituali

Iako možda nikada nećemo biti sigurni u ono što se događalo u piramidi Bomarco, žrtvovanje ljudi i/ili životinja radi poštovanja ili umirenja božanstava bila je uobičajena praksa širom drevnog sveta. Krv je bila veoma moćan element tokom etrurskih verskih obreda i mogla je dati besmrtnost mrtvim dušama. U etrurskim grobnicama postoji niz žrtvenih prikaza.

Jedan od veoma poštovanih svetskih autoriteta o drevnim Etrurcima, Nensi de Grumond, ukazuje da, iako su „naučnici nerado verovali da su Etrurci praktikovali ljudske žrtve. . . nedavna iskopavanja u monumentalnom svetom području na Pian di Civita u Tarkviniji od strane Univerziteta u Milanu (u organizaciji M. Bongi Jovino i G. Banjasko Đani) su jednom za svagda dokazala da su Etrurci zaista praktikovali ljudske žrtve, kroz otkriće brojnih sahrana u ovom ne-pogrebnom kontekstu, odojčadi, dece i odraslih“ (de Grumond, AIA).

Odvodnjavanje tečnosti u hramovima

Za Etrurce je bila odgovornost živih da obezbede mrtvima „prehranu“ neophodnu za besmrtnost. U jednoj neobičnoj grobnici u Tarkviniji, dete je inhumirano, a ne kremirano. Deformiteti njegove lobanje su ukazivali na to da je verovatno patio od epilepsije, koja je bila „božanska bolest“. Stoga su njegovi napadi bili božanske poruke direktno od bogova. U blizini deteta nalazio se oltar sa kanalom za žrtvene tečnosti koji je oticao direktno u udubljenje u zemlji. Ovo aludira na kultnu ritualnu ceremoniju verovatno u ime Tagesa, dečačkog božanstva koje je izniklo iz zemlje da bi obezbedilo verske spise. (Hajmbuher).

Etrurska piramida Bomarco takođe sadrži kanale koji su mogli da obezbede efikasnu drenažu tečnosti tokom ritualnih žrtvovanja.

Takve ceremonije kao što su žrtvovanje životinja, izlivanje krvi u zemlju, muzika i ples obično su se odvijali ispred hramova izgrađenih u čast određenih bogova.

Druge teorije

Etrurci bi sigurno smatrali oltar svetim. Piramida leži u pravcu severozapada. Ovde su Etrurci verovali da žive bogovi podzemnog sveta. Etrurski Bog Satre takođe živi u „mračnom i negativnom severozapadnom regionu“. Satre bi uneo paniku među stanovništvo bacajući munje duboko u Zemlju.

Finestracija (Ružni prozor)

Dok se krećete prema piramidi, na levoj strani staze leži upečatljiva kamena struktura. Stručnjaci veruju da je nekada služila kao etrurska grobnica koja je kasnije postala stan. Tačna starost ove grobnice nije poznata, međutim, možda datira oko 7. veka pre nove ere, poput piramide. Možda je dobila nadimak Ružni prozor zbog netačnih proporcija otvora i vrata grobnice. Pored toga, rupa u gornjem levom uglu grobnice može ali ne mora biti prirodna karakteristika.

Finestracija je prvobitno imala dva sprata. Na donjem spratu nalazila se grobnica i sarkofag. Gornji nivo se sastojao od stambenih prostorija ili ostave.

Poseta piramidi

Posetioci koji traže piramidu mogu imati poteškoća. To je delom i zato što lokalni turistički vodiči koji traže posao redovno uklanjaju oznake koje vode ka piramidi. Međutim, postoji veliki broj YouTube video zapisa i veb lokacija koje pružaju uputstva. Vredi posetiti ako se nađete u tom području.

Takođe treba spomenuti i Park čudovišta. Park u Bomarcu, Sveta šuma (ital. Sacro Bosco), nazivan i Park čudovišta, je maniristički kompleks sačinjen od skulptura i nekoliko objekata. Nalazi se u dolini okruženoj šumom podno tvrđave Orsini.

Park je kreiran tokom XVI stoleća po želji Pijera Frančeska Orsinija, italijanskog konditora i mecene. Kada mu je supruga Đulija Farneze preminula, on je otpočeo gradnju kako bi se nosio sa svojom tugom. Dizajn kompleksa se pripisuje Piru Logoriju, a skulpture vajaru Simone Moskinu.

Tokom XIX i u većem delu XX stoleća, park se nalazio u zapuštenom stanju. Nakon posete slikara Salvadaora Dalija, koji je snimio kratki film o parku i naslikao seriju slika na osnovu motiva parka tokom pedesetih godina, porodica Betini je otpočela proces restauracije parka koji je trajao do sedamdesetih godina.

Kompleks je danas u privatnom vlasništvu i predstavlja značajnu turističku atrakciju ovog dela Italije.

Mr. D. Tovarišić