Libanski građanski rat karakterisala su složena pitanja i još složeniji politički i verski pejzaž. Libanski građanski rat (1975.-1990.) bio je složen sukob koji je privukao široku pažnju i akcije zemalja širom sveta. Ono što je počelo kao politička i verska neslaganja među frakcijama pretvorilo se u krvavi građanski rat koji je odneo živote do 150.000 ljudi. I, 1990.god. nastao je kakav-takav mir. Sve do pre nekoliko dana od kada je Liban ponovo u centru svetske javnosti. Da li će se istorija ponoviti!?

Dok se u Libanu politika često menjala, a grupe menjale odanost, spoljni uticaj je Liban pretvorio u posredni rat između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država jer su koristili zemlju da se međusobno sukobe i testiraju moć svojih ideologija preko Libanskog stanovništva, koje je već potresalo nasilje.

Pozadina

Libanski građanski rat bio je kulminacija etno-religijskih tenzija koje su započele više od jednog veka pre. Godine 1860, kada je ovim područjem vladalo Otomansko carstvo, izbio je rat između hrišćanskih i druzijskih frakcija. Dogodili su se masakri, posebno nad hrišćanima, a sukob se prelio u Siriju, što je dovelo do intervencije koju su predvodili Francuzi da bi se ugušilo nasilje.

Porazom Osmanlija u Prvom svetskom ratu, Francuzi su preuzeli kontrolu nad ovim područjem i dali političku podršku hrišćanskim maronitskim frakcijama. Godine 1926. uspostavljena je Libanska Republika i usvojen je ustav u kojem se zemljom upravljalo demokratski kroz parlamentarni sistem. Uprkos tome, zemlja nije bila potpuno nezavisna i postojala je kao deo mandata koji je kontrolisala Francuska.

Tokom Drugog svetskog rata, Liban je bio okupiran od strane savezničkih snaga i proglasio punu nezavisnost 1943. godine. Kada su Francuzi otišli 1946.god. Maroniti su preuzeli vlast, ali je određena kvota poslaničkih mesta bila rezervisana za muslimane u pokušaju da se smire bilo kakve verske tenzije. Po zakonu, predsedništvo je trebalo da vodi hrišćanin, premijer je trebalo da bude sunitski musliman, a predsednik parlamenta je trebalo da bude šiitski musliman.

Međutim, demografska dinamika se drastično promenila u narednih nekoliko godina kako je mandat za stvaranje Izraela bio realizovan, a Palestinci su pobegli na sever u Liban, povećavajući muslimansko stanovništvo u zemlji.

Ovaj razvoj događaja stvorio je animozitet među verskim grupama, zajedno sa pokušajem pobune 1958. godine kada je muslimansko stanovništvo u zemlji pokušalo da primora Liban da se pridruži Ujedinjenoj Arapskoj Republici, državi koja se sastoji od Egipta i Sirije. Predsednik Kamil Šamun zatražio je pomoć od Sjedinjenih Država, tvrdeći da komunisti pokušavaju da preuzmu vlast.

Uz podršku (hrišćanske) falange milicije, ćorsokak je prekinut. Uklanjajući postavljene blokade na putevima, milicija Falange je obezbedila Šamunov autoritet, kao i više političke moći za sebe.

Rat je izbegnut, ali je ova pobeda maronitskih hrišćana izazvala dalje tenzije koje će kasnije prerasti u građanski rat koji je počeo 1975. godine.

Šamun je uspostavio bezbednosni aparat kako bi učvrstio svoju kontrolu, ali se pokazalo da je korumpiran i sve brutalniji, povećavajući verovatnoću novog sukoba. Da stvar bude gora, gerilci Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) su delovali iz kampova unutar Libana, što je privuklo pažnju Izraelaca koji su vodili racije na južni Liban. Godine 1968. izraelske snage su predvodile raciju na aerodrom u Bejrutu, što je privuklo međunarodnu pažnju.

1970. Šamun je izgubio vlast, a za novog predsednika izabran je ekstremistički maronit hrišćanin, Sulejman Franjieh. Ovakvim razvojem događaja, frakcije unutar Libana su katapultirane na nove visine militarizma dok su narednih nekoliko godina provele naoružavajući se i pripremajući se za neizbežni sukob.

Frakcije

Libanski građanski rat bio je složena mreža međufrakcijskih borbi u kojoj su se različite grupe udruživale sa drugim grupama istomišljenika kako bi ostvarile pobedu.

Jednu stranu karakterisao je nacionalistički hrišćanski fundamentalizam. Ova grupa se sastojala od Libanskog fronta, skupa snaga uključujući Falange. U savezu sa njima bili su Vojska Južnog Libana, Izrael i Vojska Slobodnog Libana, pri čemu je ova druga bila otcepljena frakcija zvanične libanske vojske pod kontrolom vlade.

Nacionalna liberalna partija, koju je osnovao Kamil Šamun, takođe je imala svoje vojno krilo od samo 500 vojnika, miliciju Tigrova, koja je učestvovala u ratu na strani Libanskog fronta do 1980. godine.

Suprotstavljajući se nacionalistima bio je panarapski muslimanski pokret koji je takođe predstavljao levo krilo i primao međunarodnu pomoć od Irana i Severne Koreje. Srž ovog pokreta bio je Libanski nacionalni pokret (LNM), labava koalicija levičarskih i proarapskih partija i organizacija. Na njenom čelu je bio vođa Druza Kamal Jumblat do njegovog ubistva 1977. Rukovodstvo je potom prešlo na njegovog sina Valida Jumblata.

Godine 1982, Libanski nacionalni pokret je raspušten i zamenjen podzemnom milicijom poznatom kao Džamul.

Sirija se takođe uključila da bi suzbila PLO. Dakle, Sirija je počela da podržava maronitske milicije, kao i Palestinski front nacionalnog spasa, odvojenu grupu PLO koja je optužila PLO za „izdaju“. Ovoj grupi zaraćenih strana pridružio se pokret Amal, uglavnom šiitska organizacija koja je osnovana da se bori za prava šiitskih muslimana u Libanu.

U međuvremenu, libanske oružane snage, zvanična vojska Libana, pokušale su da povrate kontrolu i povremeno su ih podržavale Ujedinjene nacije i mirovne snage iz Sjedinjenih Država, Francuske i Italije, kao i Arapske snage za odvraćanje, koje su bile mirovne snage sastavljene od arapskih država.

Borba počinje

U proleće 1975. izbili su okršaji između LNM i Falange. Polako se pojačavajući, glavna varnica koja je izbila u rat došla je 13. aprila kada su neidentifikovani naoružani ljudi otvorili vatru u hrišćanskom maronitskom području u Bejrutu, ubivši četiri osobe, uključujući dva člana falange. Za nekoliko sati, falangisti su odgovorili, ubivši 30 Palestinaca koji su putovali autobusom. Ovo je izazvalo sukobe širom Bejruta i smatra se početkom Libanskog građanskog rata.

Vatra iz malokalibarskog oružja treštala je okruzima Bejruta, isprekidana snajperskom i artiljerijskom vatrom. Dana 6. decembra, dan kasnije poznat kao Crni petak, falangisti su postavili blokade na putevima širom Bejruta i proveravali identifikaciju ljudi na versku pripadnost. Mnogi Palestinci i muslimani su pogubljeni na licu mesta.

Početkom 1976. masakri na obe strane doveli su do masovnog egzodusa i muslimana i hrišćana koji su se sklonili u oblastima pod kontrolom hrišćana, odnosno muslimana.

Sirijci su 22. januara posredovali u mirovnom sporazumu u pokušaju da vrate PLO pod kontrolu i pokušaju da kontrolišu sektaško nasilje. Uprkos tome, nasilje je nastavilo da eskalira, a Sirijci su poslali svoje trupe.

U početku su Sirijci napali LNM i palestinske snage i delovali su na istoj strani kao i maronitske snage u savezu sa Izraelom. U avgustu se dogodio još jedan masakr. Uz podršku Sirije, Maroniti su poklali preko 1.000 civila u izbegličkom kampu Tel al-Zatar u Bejrutu.

U septembru, PLO je napala i preuzela kontrolu nad gradom Ašija i primorala hrišćanske stanovnike da pobegnu. Istog meseca stvorene su Arapske snage za odvraćanje, koje su Siriji dale mandat da zadrži 40.000 vojnika u Libanu, sa zadatkom da uspostave mir u zemlji.

Kako su se borbe nastavile u Bejrutu, pojavila se „zelena linija“, koja je odvajala hrišćane na istoku od muslimana na zapadu. Nazvana je tako jer je to bila statična linija fronta u kojoj niko nije mogao da živi, i kao takva, priroda je preuzela vlast, a biljke su počele da rastu u izobilju, postajući zelena linija fronta.

S obzirom da je njihov primarni cilj bila država Izrael, PLO u Libanu je pokrenuo sve veći broj prekograničnih racija na sever zemlje. Pošto je Sirija podržavala hrišćanske milicije protiv PLO-a, Izrael se osećao dovoljno bezbednim da pokrene sopstvenu invaziju u pokušaju da suzbije prisustvo PLO-a u Libanu.

Ovo je izazvalo stvaranje i raspoređivanje Privremenih snaga UN u Libanu (UNIFIL) kako bi izvršili pritisak na Izraelce da se povuku i da ponovo uspostave vladinu kontrolu nad južnim Libanom.

1982-1990.

Jedna od najznačajnijih i najnasilnijih epizoda Libanskog građanskog rata bila je izraelska invazija na Liban 1982. Iako je navedeni cilj operacije bio uklanjanje baza PLO, Izraelci su prekoračili svoje prvobitne planove i otišli čak na sever do Bejruta, opsedajući grad. Akcija je navela mirovne snage da posreduju u dogovoru između različitih frakcija. S obzirom da je PLO pod strašnom pretnjom u Libanu, dogovoreno je uklanjanje PLO milicija iz Libana, zajedno sa premeštanjem sedišta PLO u Tunis. Sirijske snage su takođe pristale na povlačenje. Uprkos ovakvom razvoju događaja, mnoge snage PLO-a su ostale u Libanu i nastavile borbu.

Međutim, ovo nije bio kraj rata, pošto je vakuum moći stvorio prostor da militantne grupe zauzmu svoje mesto. Najistaknutija od ovih grupa je islamistička šiitska organizacija Hezbolah, koja je narasla do monumentalnih razmera.

U libanskoj vladi, Bašir Gemajel, vođa libanske milicije Kataeba, hrišćanskog militantnog političkog subjekta, izabran je za predsednika Libana 23. avgusta 1982. Ubijen je 14. septembra i ponovo je ojačani talas nasilja zahvatio zemlju.

Od 16. do 18. septembra, u izbegličkom kampu Šatila i susednoj oblasti Sabra, falangisti su, uz podršku Izraelskih odbrambenih snaga, masakrirali hiljade Palestinaca.

Uprkos nasilnoj prirodi izraelskog prisustva, prisustvo trupa IDF-a stvorilo je tampon zonu između nekoliko militantnih grupa koje su međusobno zaraćene, pa kada je ID povukao svoje snage iz oblasti Šouf južno od Bejruta, milicije Druza su se uselile i koristile priliku da napadnu maronitsku miliciju u onome što je postalo poznato kao Planinski rat.

U zapadnim medijima, sukob se fokusirao na samoubilačke napade i bombaške napade koji će se desiti 1983. i 1984. protiv američkih i zapadnih interesa. Smrt stotina američkih i francuskih vojnika dovela je do povlačenja snaga obe zemlje 1984. godine.

Do 1985. godine, izraelske snage su se potpuno povukle. Sa potpunim kolapsom kontrole libanske vlade, zemljom su zavladale frakcije milicija koje su vršile kontrolu nad oblastima u kojima su bile prisutne.

Do 1988. godine, sama vlada je zapala u haos i pojavile su se dve suprotstavljene vlade, od kojih svaka tvrdi da je zvanična vlada Libana.

Godine 1989, Maroko, Alžir i Saudijska Arabija su uspeli da posreduju u sporazumu o prekidu vatre. Ovo bi se razvilo u trajni kraj rata, pošto su se članovi parlamenta izabrani 1972. sastali da bi postigli dogovor o sastavu nove vlade. Novi sporazum je napravljen da bi odražavao i predstavljao etničku i versku demografiju zemlje u onome što je postalo poznato kao Taʾif sporazum. Sirijske snage bi ostale u zemlji dve godine kako bi osigurale nesmetanu tranziciju vlasti i mir na terenu.

Poslednji tragovi nasilja nastali su po hiru Mišela Auna, generala libanske vojske koji je otpušten u novembru 1988. On je uspeo da zadrži značajnu lojalnost od onog što je preostalo od vladinih snaga i pokrenuo je sopstveni rat protiv rivalskih Libanaca.

Aunovi pokušaji da uspostavi kontrolu okončani su u oktobru 1990. kada su sirijske snage pokrenule značajan kopneni i vazdušni napad na njegove trupe. Aun je bio primoran da ode u izgnanstvo.

Nova vlada, koju je predvodio hrišćanin Maronit Elias Hravi, sastojala se od vođa milicija iz različitih frakcija. Ovo je osiguralo da svi politički stavovi budu zastupljeni u zemlji.

Kada je vlada sastavljena, Hravi se upustio u težak zadatak proširenja vladine kontrole širom Libana i postizanja tačaka pomirenja sa suprotstavljenim frakcijama.

Libanski građanski rat trajao je 15 godina i odneo je živote između 120.000 i 150.000 ljudi. Uprkos ogromnoj složenosti nasilja i naizgled beskrajnim faktorima koji su bačeni u vrtlog, mir je postignut zajedničkim naporima i podržan od strane susednih zemalja koje su želele da vide kraj nasilja. Sve do prethodnih nekoliko dana.

Mr. D. Tovarišić