Iako se lekovi primenjivani pre više vekova danas čine neefikasnim, najnovija istraživanja pokazuju da je itekako bilo osnova za njihovu primenu.

Daleke 1928. godine, škotski naučnik po imenu Aleksandar Fleming proveravao je petrijeve posude koje su sadržavale kulture bakterije Stafilokokus, kada je otkrio nešto što ga je iznenadilo. Jedno jelo je bilo kontaminirano plesni, koje je lučilo nešto što je zaustavilo rast kolonija bakterija oko njega. Drugi naučnici su uzeli Flemingovo otkriće i na kraju ga pretvorili u lek nazvan penicilin, koji je postao prvi efikasan lek za bolesti kao što su upala pluća, gonoreja i reumatska groznica.

Penicilin je bio jedan od prvih antibiotika na svetu, klasa lekova koji se bore protiv infekcija tako što ubijaju bakterije ili ih sprečavaju da se razmnožavaju. Otkako su uvedeni 1940-ih, antibiotici su spasili milione života širom planete i postali jedan od lekova za zarazne bolesti na koje se medicina najviše oslanja. Nažalost, efikasnost antibiotika je dovela do toga da se oni masovno prepisuju i zloupotreblјavaju. Polovina antibiotika koji se daju lјudima, prepisana je za virusne bolesti kao što su prehlada i grip, koji ne reaguju na njih. I godinama se daju domaćim životinjama da podstaknu rast. Kao rezultat toga, doktori sada otkrivaju da mnoge uobičajene bakterijske bolesti, kao što su infekcije urinarnog trakta i pneumonija, sve više ne reaguju na antibiotike koji su ih nekada efikasno kontrolisali.

Da stvar bude gora, farmaceutske kompanije ne razvijaju dovolјno brzo nove antibiotike da zamene one koji postaju neefikasni. Kao rezultat toga, možda nećemo imati drugog izbora nego da iznova pogledamo starije metode koje su lekari koristili za lečenje infekcija u vekovima pre nego što su antibiotici razvijeni. Evo mekih pre-antibiotskih tretmana i koliko su dobro funkcionisali.

Med

Med, bilјni nektar koji modifikuje pčela (Apis mellifera), dugo je cenjen ne samo kao hrana već i kao lek. Stari Egipćani su ga pominjali najmanje 500 puta u svojoj medicinskoj literaturi i koristili ga u više od 900 svojih lekova za razne bolesti. Kada su egipatski vojnici bili ranjeni u borbi mačevima ili drugim oružjem, lekari su obično nanosili med na njihove rane kako bi podstakli zarastanje i sprečili infekcije. Asirci, Kinezi, Grci i Rimlјani su se na sličan način oslanjali na pčelinje proizvode.

Iako bi korišćenje slatke stvari za negu rana moglo zvučati glupo, savremeni naučnici su otkrili da su drevni lјudi zapravo bili u pravu. Eksperimenti pokazuju da med zapravo ima tako moćne antimikrobne sposobnosti da može da ubije bakterije iz rane u proseku za manje od dva dana, a u nekim slučajevima i za 10 sati nakon primene, što su performanse koje su konkurentne savremenim antibioticima. Med crpi vodu iz bakterijskih ćelija, zbog čega one umiru bez razmnožavanja, a takođe sadrži glukozu oksidazu, enzim koji luče pčele, a koji je moćno prirodno dezinfekciono sredstvo i blagi antibiotik.

Nedavna nemačka studija pokazala je da je med toliko efikasan u prevenciji infekcija kod pacijenata sa rakom kod dece da je autor studije preporučio lekarima da razmotre da ga koriste na ranama koje teško zarastaju. Takođe, pčelinji otrov se koristi za borbu protiv multiple skleroze, a polen za loše varenje.

Puštanje krvi

Kada med nije uspeo, stari Egipćani su koristili puštanje krvi za lečenje pacijenata sa opasnim infekcijama. Tretman je izrastao iz medicinske teorije da telo sadrži četiri tečnosti, ili “humora”, koji uklјučuju krv, sluz, crnu žuč i žutu žuč. Verovalo se da da bi čovek bio zdrav, te četiri tečnosti moraju da budu u ravnoteži i da infekcije nisu posledica mikroba, koji su tada bili nepoznati, nego od viška krvi.

Ponekad bi lekari krvarili pacijenta tako što bi napravili rez na veni ili arteriji. Takođe su koristili tehniku zvanu kaping, u kojoj su zagrejane staklene čaše stavlјane na kožu. To je stvorilo vakuum i razbilo brojne male krvne sudove, tako da je pacijent krvario na većoj površini ispod kože. Ponekad su se pijavice koristile za puštanje krvi.

Iako danas izgleda opasno i jezivo, puštanje krvi je možda imalo određenu efikasnost protiv određenih vrsta bakterija, barem u ranim fazama infekcije. Mikrobima je potrebno gvožđe da bi se sami reprodukovali, a lišavanje crvenih krvnih zrnaca koje nose gvožđe moglo bi otežati mapadačima da izdrže infekciju.

Gliste

Kod ovog tretmana, rana pacijenta je prekrivena glistama da pojedu bakterije iz rane. I gliste i pijavice su odobrene od strane FDA za medicinsku upotrebu 2004.

Tokom Napoleonovih ratova, hirurg je primetio neobičan fenomen: činilo se da su vojnici i rane koje su bivale zaražene glistama, tj. larvama zelene muve, bolјe zarastale od onih čije nisu. Koliko god ta ideja izgledala odvratno, doktori su kasnije počeli namerno da inficiraju svoje pacijente kao odbranu od infekcije. Ali terapija uklanjanja glista, ili MDT, kako je poznato, brzo je pala u nemilost nakon što su antibiotici ušli u upotrebu tokom Drugog svetskog rata.

Sada kada antibiotici postaju manje efikasni, lekari ponovo razmatraju gliste, koristeći sterilne larve koje se ne razmnožavaju niti se hrane živim tkivom. Mala stvorenja u osnovi jedu bakterije u rani, a zatim razgrađuju mikrobe u svom digestivnom traktu. Osim toga, luče enzim koji je prirodno dezinfekciono sredstvo, rastvara mrtvo tkivo i stimuliše zarastanje.

Istraživanja pokazuju da su gliste posebno efikasne u borbi protiv MRSA (Staphilococcus aureus otpornog na meticilin), mikroba otpornog na lekove koji predstavlјa smrtonosnu pretnju u bolnicama, kao i protiv drugih mikroorganizama otpornih na lekove. Jedna studija pokazuje da su gliste u teško zaraženim udovima uspele da ubiju mikrobe i eliminišu potrebu za amputacijom u 40 do 50 odsto slučajeva. Oni su sada zvanično priznati kao medicinski preparati od strane nekih državmij uprava za hranu i lekove, a terapiju glistama nadoknađuje Zdravstvena organizacija.

Živa

Živa je jedini metal koji je tečan na standardnoj sobnoj temperaturi i pritisku. Od davnina, lјudi su bili fascinirani živom, zbog blistave srebrne boje metala i njegovog tečnog stanja na sobnoj temperaturi. Drevni Kinezi su mislili da crveni živin sulfid, jedinjenje žive, ima sposobnost da poveća dugovečnost i snagu, a srednjovekovni Arapi su ga koristili u mastima za lečenje kožnih bolesti.

Živa je postala tretman kada je sifilis počeo da se širi Evropom kasnih 1400-ih. Simptomi bolesti, rane na genitalnim organima, praćene prlјavim apscesima, čirevi koji mogu da nagrizu kosti i unište crte lica, jak bol i na kraju smrt, sifilis su učinili jednom od bolesti koje se najviše plaše. Lekari su nanosili živu na kožu pacijenata; ubrizgali u njihova tela ili ih naterali da je progutaju ili se okupaju u njenim isparenjima.

Živa je zaista imala određenu efikasnost kao tretman, jer ubija bakteriju spirohetu koja izaziva bolest. Međutim, možda je pacijentima nanela više štete nego koristi, jer je metal snažan toksin koji oštećuje bubrege, uzrokuje oštećenje mozga i može dovesti do smrti.

Srebro

Srebro je hilјadama godina cenjeno kao sredstvo za pročišćavanje i lek. Drevni grčki istoričar Herodot je pisao da bi persijski kralјevi pili samo vodu koja se transportovala u srebrnim posudama koje su je održavale svežom. U 1500-im godinama švajcarski lekar Paracelzus počeo je da ga primenjuje na rane i daje pacijentima oralno. Drugi lekari su sledili njegov primer. Tokom 1880-ih, nemački akušer Karl Zigmund Franc Krede počeo je da leči novorođenčad kapima za oči koje sadrže rastvor srebra kako bi ih zaštitio od osleplјenja zbog gonorejske oftalmije. Sledeće decenije, hirurg po imenu B.C. Kred je počeo da koristi koloidno srebro, vodu sa srebrnim česticama suspendovanim u njoj, da spreči inficiranje rana.

Upotreba srebra kao antimikrobnog agensa nastavila se i tokom 1900-ih. Hirurzi su koristili srebrnu foliju za zavoje rana, a često su rezove zatvarali srebrnim šavovima.

Dok je pojava antibiotika umanjila ulogu srebra, metal je zapravo efikasan ubica bakterija. Joni srebra, otkrivaju moderna istraživanja, napadaju membrane mikroba, probijaju rupe u njima i stvaraju još više pustošenja iznutra vezujući se za bitne ćelijske komponente kao što je DNK. U jednom testu, srebro je ubilo više od 99,99 procenata mikroba u uzorku. Dok je srebro generalno bezbedno, može izazvati stomačne tegobe, konvulzije ili čak smrt u visokim dozama.

Kora kinina

Bilјe se vekovima koristilo za borbu protiv bolesti. Jedna takva bilјka bila je kora drveta cinchona, koje je poreklom iz Južne Amerike. Još 1600-ih, jezuitski misionari su opisali kako se kora može osušiti, samleti u prah, a zatim pomešati sa vodom da bi se napravilo piće za lečenje lјudi koji pate od groznice. Misionari su verovatno saznali za lečenje od domorodaca, koji su ga dugo koristili.

Ovaj lek nije bio samo narodni lek. Kora cinchone postala je izvor leka, kinina, koji je do ranih 1900-ih bio jedini efikasan lek za malariju. Kinin je alkaloid koji ometa rast i reprodukciju malarijskih parazita koji preuzimaju crvena krvna zrnca žrtve. Ipak, lјudi koji su koristili kinin, često su se ponovo razboleli nekoliko nedelјa kasnije.

Tokom Drugog svetskog rata razvijeni su bolјi, proizvedeni tretmani, kao što je hlorokin. Međutim, kako je malarijski parazit koji prenosi bolest postao otporan na ove sintetičke lekove, kinin se vraća, a parazit je i dalјe osetlјiv na njega.

Beli luk

Ova bilјka iz Azije se koristi kao lek hilјadama godina. U drevnoj Kini, beli luk je bio jedan od najpopularnijih lekova još 2700. godine p.n.e., a lekari su ga koristili kao lek za depresiju. U Indiji je bio propisan za lečenje kašlјa, kožnih obolјenja, reumatizma, pa čak i hemoroida.

Srednjovekovni Evroplјani su mešali beli luk sa medom u čajeve i tinkture i koristili ga u borbi protiv zaraznih bolesti koje su izazivale groznicu i bakterije. Stanovnicima Marseja davan je beli luk kao lek tokom izbijanja bubonske kuge 1700-ih.

Početkom 1900-ih, lekari su davali lјudima beli luk tokom izbijanja gripa kao zaštitni lek. Verovanje u moć belog luka bilo je toliko snažno da su tokom epidemija gripa 1917. i 1918. u SAD, neki lјudi nosili ogrlice od belog luka oko vrata kada su izlazili u javnost. Tokom Drugog svetskog rata, Sovjetska armija ga je koristila umesto penicilina, pa nije ni čudo što su beli luk zvali „ruski penicilin“.

Iako beli luk nije baš čudesni lek kakav su lјudi želeli da bude, on sadrži alicin, supstancu koja može da ubije širok spektar bakterija, uklјučujući sojeve E. coli otporne na više lekova.

Serumska terapija

U Centralnom parku u Nјujorku nalazi se statua u čast Baltoa, sibirskog haskija koji se borio protiv stihije da donese lek za spasavanje stanovnicima Noma, na Alјasci, tokom epidemije difterije 1925. godine. Ali ono što je Balto rizikovao da izvuče nisu bili antibiotici. Umesto toga, pouzdani pas je sa sobom doneo gomilu seruma, proizvoda napravlјenog od krvi životinja kao što su konji, a koji je sadržao antitela koja su razvili nakon izlaganja bolesti. Ideja je bila da kada se serum ubrizgava u lјudska tela, ponovo se bori protiv bakterijskih osvajača.

Serumska terapija protiv difterije je izmišlјena 1890-ih, a jedan od njenih otkrivača, Emil von Behring, zajedno sa francuskim lekarom i imunologom Pjer Pol Emilom Ruom je  dobio Nobelovu nagradu za svoj rad.

Serumsku terapiju su uglavnom zamenili antibiotici, difterija, na primer, sada se leči penicilinom i eritromicinom. Ali koncept nije potpuno nestao. Kada je epidemija ebole besnela zapadnom Afrikom 2014. godine, Svetska zdravstvena organizacija je razmatrala da žrtvama da serum napravlјen od krvi lјudi koji su se oporavili od infekcije.

Bakteriofagi

Život u starom Sovjetskom Savezu imao je mnogo loših strana, ali potencijalno fatalna je bila nedostatak pristupa antibioticima koje su zapadne farmaceutske kompanije razvijale. Da bi kompenzovao taj problem, Sovjetski Savez se umesto toga fokusirao na razvoj upotrebe bakteriofaga, tj. virusa koji ubijaju bakterije.

Ideju da se virusi koriste kao ubice bakterija zapravo je prvi predložio britanski bakteriolog Ernest Hankin, koji je 1896. godine izneo teoriju da neka vrsta mikroba u vodama reka Gang i Jumna u Indiji ograničava širenje kolere. Kanadski mikrobiolog, Feliks d’Herel, pokazao je 1915. da je virus sposoban da zaposedne bakteriju i živi od nje kao parazit. Međutim, francuski i američki napori da razviju lekove zasnovane na tom otkriću, izgubili su pažnju kada su antibiotici postali rašireni. Ali, u Sovjetskom Savezu i komunističkoj istočnoj Evropi, tretmani su postali alternativa njima nedostupnim antibioticima.

Nedavno su američki naučnici počeli iznova da razmatraju terapiju bakteriofagom kao mogući način da se izbore sa rastućom rezistencijom na antibiotike. Za razliku od antibiotika, koji ubijaju sve bakterije na svom putu (i dobre i loše), fagi ubijaju samo jedan soj bakterija. Ako bakterija postane otporna na taj fag, još jedna se dodaje u mešavinu virusa koju pacijent može da dobije.

Gvajakum

Ovo je još jedan lek protiv infekcije koji uklјučuje koru drveta. Još 1500-ih, kada je sifilis besneo Evropom, očajni oboleli, ili barem oni koji još nisu bili otrovani živom, probali su ekstrakt koji se zove gvajakum, ili sveto drvo. Došlo je od drveta koje potiče sa Kariba i Amerike. Deo privlačnosti tretmana bio je taj što je došao iz Novog sveta, gde su Evroplјani pretpostavili da su se istraživači zarazili bolešću i doneli je preko okeana.

Tadašnja teorija je bila da će gvajakum otpušiti sistem za izlučivanje tela i pore, omogućavajući prečišćavanje zaražene krv. Pacijentima sa sifilisom je davan ekstrakt kore u toplom napitku, a zatim su podvrgnuti „lečenju znojenjem“. Gvajakum je postao toliko popularan da se razvila teorija zavere da ga lekari nisu prepisivali jer bi mogao da izleči pacijente i smanji prihode lekara. Postao je još skuplјi jer je car Svetog rimskog carstva Karlo V. dodelio monopol na uvoz bankarskoj kući Fuger. Ali do 1540-ih, potražnja je opala, jer su lјudi počeli da sumnjaju da to ne funkcioniše. Nastavili su da koriste živu do 1910. godine, kada je arsen ušao u modu kao lek za sifilis.

Ovim se spisak ne završava. Prikazani su samo neki od onih za koje je nedavno dokazana njihova lekovitost. Izgleda da su stari lekari mnogo više znali od onog koliko danas znamo o njima.

Dragan Tovarišić