Odgovore na večita pitanja odakle smo došli i zašto je naš svet ovakav kakav jeste pokušavaju se dati kroz simbole u različitim religijama širom sveta od postanka civilizacije do današnjih dana.

Dobro nam je poznata priča o Adamu i Evi iz Biblije. Ali to je i priča zajednička drugim religijama. Skoro svaka drevna kultura govorila je o svom skupu mitova o stvaranju i oni dele izvanredan broj sličnosti, uklјučujući klјučne elemente priče o Adamu i Evi: lјude napravlјene od gline, figuru varalice koja ruši planove bogova za stvaranje i ženu koja preuzima krivicu za greh i bol.

Čini se da su se drevni autori iz Kine, Egipta, Islanda, Grčke, Mesopotamije i Amerike borili sa istim velikim pitanjima – odakle smo došli i zašto je naš svet ovakav kakav jeste? — i koristili su mit da bi sve to shvatili i objasnili.

„Ljudska bića znaju da su nekako otuđena od božanskog, ali takođe znaju da su deo božanskog i da je božansko deo njih“, kaže Eva Turi, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Drekel i koautor sa Margaret Devini knjige „Uvod u mitologiju: savremeni pristupi klasičnim i svetskim mitovima“. „Sve ove priče izražavaju taj odnos, i on se izražava u smislu onoga što društvo u tom trenutku sprema, bilo da postavlјa žene na njihovo mesto poput Grka ili neguje jedinstvo sa zemlјom kao Indijanci.

Dve biblijske priče o stvaranju — koja je prva?

Pre nego što pogledamo načine na koje priča o Adamu i Evi ima odjeka u drugim tradicijama mitova, vredi napomenuti da priča o Adamu i Evi zapravo ima dve različite verzije o stvaranju u Bibliji. Turi objašnjava da je knjiga Postanja u hebrejskoj Bibliji, hrišćanima poznata kao Stari zavet, uređivana zajedno od različitih autora u razmaku od više vekova.

Prva priča o stvaranju počinje besmrtnom frazom: „U početku stvori Bog nebo i zemlјu…“. U tom izveštaju, koji obuhvata 1. poglavlјe Postanja, Bog radi šest dana da stvori sunce i mesec, zemlјu i more, bilјke i životinje. Poslednjeg dana stvara lјudska bića po svom liku: „stvori muško i žensko“.

Poglavlјe 2 Postanja, koje sadrži priču o Adamu i Evi, izgleda kao nastavak priče o stvaranju iz Poglavlјa 1, ali je zapravo drugačije. U ovoj drugoj priči o stvaranju, Bog formira prvog čoveka pre nego što je stvorio bilo koju drugu životinju, a kada Bog ne nađe odgovarajućeg „pomagača“ za čoveka iz životinjskog carstva, on oblikuje prvu ženu iz jednog od muških rebara.

“Postoje dve priče o stvaranju u Postanku koje se uopšte ne uklapaju”, kaže Turi. „U jednoj od njih su sva lјudska bića stvorena u isto vreme, a u drugoj je prvi muškarac, a druga žena. To verovatno odražava stavove kulture u kojoj su napisani“.

Zanimlјivo je da mnogi naučnici veruju da je priča o Adamu i Evi iz 2. poglavlјa Postanja zapravo prva napisana, oko 950. godine p.n.e. u Palestini, prema Turiju. Verzija „U početku“ iz prvog poglavlјa napisana je 400 godina kasnije, tokom vavilonskog ropstva, kada su Jevreji živeli u izgnanstvu. Sveštenički jevrejski autor prvog poglavlјa napisao je svoj izveštaj kako bi direktno pobio vavilonske mitove o stvaranju, koji su bogovima poput Marduka i Tiamat pripisivali zasluge za stvaranje neba i zemlјe.

Čovečanstvo napravlјeno od gline

Adam se ne zove po imenu sve do skoro kraja 2. poglavlјa (pre toga je on jednostavno „čovek“), a njegovo ime je zapravo pametna igra reči. Adam je stvoren od „praha zemalјskog“ — koji se obično tumači kao zemlјa ili glina — a hebrejska reč za „zemlјu“ je „adamah“. Dakle, Adamovo ime je u osnovi zemlja.

Ovo je uobičajena tema u mitovima o stvaranju širom sveta. U Kini se boginja Nuva prošetala među veličanstvima kreacije, ali je postala usamlјena, pa je zastala duž obala reke i počela da pravi stvorenja od gline. Nakon što je napravila nekoliko životinja, Nuva se dosađivala i, uhvativši svoj prelepi odraz u reci, odlučila je da stvori stvorenja po sopstvenoj slici i nazove ih lјudima.

U Ovidijevoj „Metamorfozi“, napisanoj u Starom Rimu, bogovi su prvo odvojili svetlost od tame, zatim zemlјu od neba, a zatim su stvorili sve životinje pre nego što su odlučili da naprave „životinju sa višim intelektom, plemenitijom, sposobnijom — jednu da vlada ostalima“. Pozajmivši iz starijih mitoloških izvora, Ovidije je Prometeju pripisao zasluge za stvaranje lјudi „mešanjem novonastale zemlјe sa svežom kišnicom; a kada je oblikovao čoveka, njegov kalup je podsećao na gospodare svih stvari, Bogove“.

U jednom egipatskom mitu o stvaranju, bog Amon zapoveda bogu sa glavom ovna Khmunu da stvori lјudska bića „kao grnčara koji liva glinu na grnčarskom točku“. A prema sumerskim mitovima o stvaranju, koji su neki od najstarijih zabeleženih, prvobitna boginja majka Nama stvorila je čovečanstvo da obavlјa poslove za bogove i rodila ih stavlјajući glinu u svoju matericu.

Uđite u Zmiju, klasičnu figuru „prevaranta“

U biblijskoj priči o Adamu i Evi, Bog stavlјa svoje lјudske tvorevine u Rajski vrt i kaže im da mogu slobodno da jedu sa svakog drveta u vrtu osim sa drveta znanja dobra i zla, „jer kada jedete sa njega sigurno ćete umreti“, upozorava Bog. Zatim dolazi zmija, lukavija od drugih životinja i jedina koja, izgleda, ume da govori, i pita Evu šta je Bog rekao o drvetu poznanja dobra i zla. Kada ponovi zabranu da se jede njen plod, zmija se ruga: „Nećete sigurno umreti… Jer Bog zna da će vam se, kada jedete od nje, otvoriti oči, i bićete kao Bog, znajući dobro i zlo“. Tako je Eva, tražeći mudrost, zagrizla zabranjeno voće i dala malo svom mužu Adamu. Kao što je zmija obećala, oni ne umiru i njihove oči su zaista otvorene za postojanje dobra, zla i sramote (bili su goli!). Ali kao kaznu za kršenje Božije zapovesti, oni bivaju proterani iz Rajskog vrta u naš pali svet bola i truda.

Kasniji hrišćanski teolozi postavili su Satanu u ulogu zmije, ali za drevne autore Postanja, zmija je predstavlјala još stariju mitološku figuru: prevaranta. U mitologiji, prevarant je klizava figura koja naselјava i nebesko i zemalјsko carstvo i odbija da igra po bilo čijim pravilima. Loki je zloglasni varalica nordijske mitologije, a Anansi je prevarant mnogih afričkih mitova.

„Prevarant koji je umešan u stvaranje sveta kakvog poznajemo je veoma istaknuta tema“, kaže Turi, navodeći primer Ravena u mitovima o stvaranju Indijanaca na severozapadu Pacifika.

Gavran je istovremeno varalica koji menja oblik i bog stvoritelј, stvara zemlјu ispuštanjem zrna peska u more, a reke isplјuvanjem ukradene vode. Ali njegovi darovi čovečanstvu se postižu prevarom. On donosi svetlost svetu, na primer, pretvarajući se da je tek rođena beba i neprestano plačući sve dok drevni „deda” ne pusti zvezde, sunce i mesec.

U klasičnoj grčkoj mitologiji, Prometej je najveći prevarant. Prometej krade vatru od bogova i poklanja je lјudima koje je napravio od gline, omogućavajući uspon civilizacije. Prometej je kažnjen zbog svoje izdaje, osuđen od Zevsa da mu orao svaki dan zauvek jede jetru.

Jasna je sličnost između Prometeja i zmije u Rajskom vrtu: oboje su prekršili pravila svemoćnih bogova da bi doneli svetlost i znanje čovečanstvu. I oboje su za to kažnjeni. Prometeju je jetra večno gutana, a zmija je bila prokleta da se valјa na stomaku i da je lјudi mrze.

Žena kao večiti krivac

Prometej nije bio jedini kažnjen zbog krađe vatre. Zevs je bio toliko lјut da je naneo krajnju kletvu čovečanstvu: žene. Prema drevnom grčkom pesniku Hesiodu, Zevs je stvorio prvu ženu, Pandoru, i ispunio je „lažima i uverlјivim rečima i lukavim putevima“. On je pustio Pandoru na čovečanstvo naoružano „bačvom“ ili kutijom u kojoj je bilo tamno oružje. „Pre ovog vremena lјudi su živeli na zemlјi odvojeni od tuge i bolnog rada, oslobođeni bolesti, koja dovodi bogove smrti“, napisao je Hesiod u Teogoniji. „Ali sad je žena otvorila bure, i raspršila boli i zlo među lјudima. Unutar tvrdih zidova bureta ostala je jedna stvar, samo Nada, koja nije proletela kroz vrata. Poklopac ju je zaustavio, ali su sve ostale poletele. Hilјade nevolјa luta zemlјom“. Hesiod je pisao u osmom veku p.n.e. kao deo grčke kulture koja „nije mnogo mislila o ženama“, kaže Turi, „pa se na ženu gleda kao na kaznu. Žena je ono što donosi zlo u svet“.

Biblijska priča o Adamu i Evi napisana je vek ranije u kulturi koja nije bila ni približno toliko šovinistička, ali je Eva kriva što je jela zabranjeno voće i što ih je proterala iz raja. Kada Bog pita Evu: “Šta si to uradila?” ona odgovara: “Zmija me prevari, i jedoh.” Eva je kažnjena bolom na porođaju, a takođe i da njome vlada njen muž, što se čini da nudi božansko opravdanje za kruto patrijarhalno društvo. Adam je kažnjen i zato što je slušao svoju ženu i jeo voće. Osuđen je na trud za svoj nasušni hleb.

Ponavljanje izgublјenog raja

U mnogim mitskim tradicijama, prvi lјudi su besmrtni i žive u svetu bez greha, bola, rada ili smrti, ali ta rajska čarolija se brzo razbija. U Ovidijevoj „Metamorfozi“, prvo doba je opisano kao „zlatno doba: „tada nisu bili potrebni zakon i nikakva prinuda; svi su čuvali veru; pravedni put je bio slobodna volјa“. Ali nakon što je Saturn prognan u Tartar, nemilosrdni Jov preuzima vlast (rimska verzija Zevsa) i kreacija prolazi kroz sukcesivno mračnije doba: srebro, bronza i konačno gvožđe. „I ovo, najgore od vekova, odjednom je ustupilo mesto svakoj pokvarenoj bezbožnosti; zemlјa je videla let vere, skromnosti i istine — a na njihovo mesto su došle zamke i prevara“.

To takođe vidimo u afričkom mitu o stvaranju poznatom kao Poreklo smrti, gde je nekada bilo vreme pre smrti i bolesti u kome su „svi bili dobro i srećni“. Onda je iznenada, niotkuda, umro čovek. Ljudi nisu znali šta da rade, pa su rekli jednom crvu da pita bogove kako da odgovori. Nebeski bogovi rekli su crvu da uputi lјude da stave mrtvo telo u račvu drveta i da na njega „bacaju kašu“ dok se ne vrati u život. Posle toga ne bi bilo smrti. Ali ovde se opet umešao varalica. Gušter po imenu Agadžagadža čuo je šta su rekli bogovi neba i potrčao ispred crva da kaže lјudima laž, da treba da umotaju telo i zakopaju ga u zemlјu, što su i uradili. Kada je crv konačno stigao i rekao lјudima da iskopaju telo, „savladala ih je lenjost“ i odbili su. I od tada je smrt tu.

Drveća u Rajskom vrtu odražavaju važnost takozvanog „svetskog drveća“ u drevnom mitu. U nordijskoj mitologiji, Iggdrasil je ogromno drvo (i znanja i života) koje održava nordijski kosmos. A drvo Bodhi (Asvatha) je obrnuto kosmičko drvo hinduističke mitologije čije korenje seže do nebesa i čije grane pokrivaju Zemlјu.

Istorijska drama o postanku ponavlja se na različitim krajevima sveta, a samo se menjaju izvođači i adaptacije. Postavlja se pitanje, ako nije bilo veza širom sveta, kako su sinopsisi toliko slični!?

Dragan Tovarišić