Brutalno pogubljenje Perpetue i Felisiti jedna je od najpoznatijih priča iz prvih nekoliko vekova ranohrišćanskog mučeništva. Ove dve žene, jedna mlada plemkinja, a druga robinja, delile su vezu zasnovanu na nepokolebljivoj privrženosti njihovim verskim uverenjima. Način na koji su se suočili sa svojom brutalnom smrću nadahnuo je bezbrojne generacije vernika. Ono što ovu priču čini tako jedinstvenom je to što je Perpetua dokumentovala njihovo zatvaranje i suđenja u dnevnik, koji je jedan od najranijih poznatih spisa jedne hrišćanke.

Progoni hrišćana u Rimu u III veku

Perpetua i Felisiti živele su u vreme intenzivnog progona hrišćana u ranom 3. veku nove ere. Rimsko carstvo, u vreme pod vlašću cara Septimija Severa, donelo je niz oštrih mera protiv hrišćana u pokušaju da očuva tradicionalne rimske verske prakse. Rimske vlasti su na hrišćanstvo gledale kao na pretnju stabilnosti i jedinstvu carstva. Bottom of Form

Hrišćani su često bili žrtveno jagnje za razne društvene probleme, uključujući prirodne katastrofe i ekonomske poteškoće. 

Pošto su odbijali da učestvuju u paganskim ritualima, hrišćani su bili optuženi za ateizam i neprijateljstvo prema rimskim tradicijama. Ovo otuđenje podstaklo je dalje negodovanje i sumnju među opštom populacijom. Godine 202. godine, Sever je izdao edikt koji je zabranio prelazak na hrišćanstvo i judaizam pod pretnjom teške kazne ili čak javnog pogubljenja. U stvari, javna pogubljenja su bila sve češća jer se smatralo da će obeshrabriti druge da prihvate hrišćansku veru. Ranije je progon bio sporadičan, ali je mogao biti izuzetno brutalan kada se sprovodi.

Lokalni guverneri su imali značajnu autonomiju u postupanju sa hrišćanima. U nekim regionima hrišćani su bili relativno mirni, dok su se u drugim suočavali sa intenzivnim nadzorom i nasiljem. 

Ko su bili Perpetua i Felisiti?

Perpetua je bila mlada plemkinja rođena u uglednoj i poštovanoj porodici u Kartagini. Kao rezultat toga, njena porodica je uživala u udobnom i privilegovanom životu, ali njen otac je bio paganin. Dakle, kada je Perpetua odlučila da pređe na hrišćanstvo, ta odluka je stvorila napetost u njenoj kući. Njen otac se snažno protivio njenoj novoj veri jer se plašio posledica njenog prkosa rimskim verskim očekivanjima. Iako su izvori ograničeni, izgleda da se udala i da je rodila dete. 

Za poređenje, Felisiti je bila mlada robinja koja je takođe živela u Kartagini. Kao još jedan preobraćenik u hrišćanstvo, suočila se sa značajnim rizicima, i kao hrišćanka i kao robinja. Njen status ropstva učinio ju je posebno ranjivom na mnogo oštriji tretman. Poput Perpetue, Felisiti je prešla na hrišćanstvo uprkos opasnostima koje je to predstavljalo. Pored toga, bila je trudna sa svojim prvim detetom.

Pre hapšenja, Perpetua i Felisiti su prisustvovali tajnim skupovima male, ali odane grupe hrišćana u Kartagini. Ovi sastanci su se često održavali u privatnim kućama, daleko od radoznalih očiju rimskih vlasti. Na ovim skupovima su se klanjali, molili i proučavali Hristovu nauku.  

Dramatično hapšenje kartaginjanskih hrišćana

Oko 203. godine nove ere, tokom perioda pojačanog progona hrišćana pod carem Septimijem Severom, Perpetua, Felisiti i njihovi saputnici bili su katihumeni. To su bili pojedinci koji su prolazili pouku u hrišćanskoj veri u pripremi za krštenje. 

Tokom jednog od njihovih večernjih okupljanja, rimski vojnici su otkrili grupu.  Očigledno su ih obavestili doušnici koji su bili željni da steknu naklonost vlasti. Dakle, vojnici su upali u kuću u kojoj su se hrišćani sastajali, gde su našli Perpetuu, Felisiti i još tri katihumena, uključujući Revokata, Saturnina i Sekundula. Brzo su uhapsili grupu, grubo se prema njima ponašali dok su ih odvlačili iz bogomolje. 

Njihovo okrutno zatvaranje čeka suđenje

Perpetua i njeni saputnici odvedeni su u lokalni zatvor gde su uslovi bili teški i žalosni, koji je očigledno bio osmišljen da slomi njihov duh i natera ih da se odreknu vere. Jedan od najtežih delova Perpetuinog zatvora bila je činjenica da je bila odvojena od svoje bebe. Međutim, na kraju joj je dozvoljeno da beba bude sa njom u zatvoru, što joj je pružilo izvesnu utehu. 

Perpetua se suočila sa ogromnim pritiskom svoje porodice, posebno oca, da se odrekne svoje vere zarad svog deteta. Otac ju je često posećivao, moleći je da razmišlja o budućnosti svog sina i da napusti hrišćanstvo da bi se spasla. Za vernike je postojala očigledna tenzija između porodične lojalnosti i verskog ubeđenja. Ipak, uprkos njegovim molbama i rastućem pritisku, Perpetua je ostala nepokolebljiva u svojoj posvećenosti hrišćanstvu. 

U međuvremenu, Felisiti se suočila sa dodatnim izazovima zbog svoje trudnoće. Rimski zakon je zabranjivao pogubljenje trudnica, pa se brinula da će biti odvojena od svojih pratilaca kada budu suočeni sa mučeništvom. Njena zabrinutost je ublažena kada se još u zatvoru porodila pre vremena. To joj je omogućilo da se suoči sa svojom sudbinom zajedno sa Perpetuom i ostalima.  

Srećom, dok su bile u zatvoru, ostatak hrišćanske zajednice u Kartagini je pružao svu podršku koju je mogao, posećujući zatvor da ponudi hranu, utehu i molitve.  

Šta se desilo na njihovom suđenju?

Perpetui i Felisiti je zatim suđeno na javnom forumu u Kartagini, kojim je predsedavao rimski guverner Hilarijan. Rimske vlasti su u potpunosti nameravale da postanu primer drugima, nadajući se da će druge odvratiti od hrišćanstva. 

Perpetua je mirno stajala pred guvernerom i odbila je da se povuče. Hilarijan je ispitivao Perpetuu o njenim verovanjima, zahtevajući od nje da prinese žrtvu rimskim bogovima. Ona je to odbila, potvrđujući svoju vernost Hristu sa nepokolebljivim ubeđenjem. Perpetuino odbijanje naljutilo je guvernera, koji je njen prkos smatrao pretnjom rimskoj vlasti. Još jednom, njen otac je očajnički pokušavao da je ubedi da se odrekne vere, ali bezuspešno. 

Felisiti se suočila sa istim optužbama zajedno sa Perpetuom i njihovim kolegama katihumenima. Ostala je jednako nepokolebljiva u svojoj veri, odbijajući da se povinuje zahtevima guvernera.

Zbog njihovog nepokolebljivog stava, guverner je osudio svo petoro zatvorenika na smrt u amfiteatru. Osuđeni hrišćani su potom vraćeni u svoje zatvorske ćelije da čekaju pogubljenje. Za to vreme njihova vera i prijateljstvo su samo ojačali. 

Perpetuine moćne religiozne vizije

Dok je bila u zatvoru, Perpetua je doživela niz vizija koje su joj pomogle da ojača veru u pripremi za smrt. Ove vizije, koje je dokumentovala, uključivale su snažne slike njenog budućeg trijumfa nad smrću.

U jednoj viziji, ona se popela na opasne merdevine koje vode do prelepe bašte, koja je, kako je verovala, simbolizovala njen predstojeći uspon na nebo. U podnožju merdevina nalazio se zmaj ili zmija, što je predstavljalo bolnu smrt kroz koju je morala da prođe da bi započela svoje uzdizanje.  

Ova vizija, plus druge koje je imala, bile su toliko moćne da je Perpetua odlučila da ih zapiše za potomstvo, i takođe ih podeli sa svojim kolegama zatvorenicima. Ostalo četvoro su rekli da je to našlo veliku utehu u njima, jer im je dalo nadu da će dobiti veliku nagradu uprkos neizmernoj patnji koju su čekali da dožive. 

Dan njihovog brutalnog pogubljenja

Zatvorenici su se suočili sa pogubljenjem 7. marta 203. godine u amfiteatru Kartagine. To je trebalo da bude veoma javan događaj, da pokaže drugim Rimljanima šta bi se desilo ako bi i oni postali hrišćani. Obični ljudi su takve događaje tretirali kao vid zabave i velika gomila se okupljala da gleda.

Na dan pogubljenja, zatvorenici su odvedeni u arenu i podvrgnuti nizu jezivih iskušenja. Osuđene su prvo napale divlje zveri. Konkretno, Perpetua i Felisiti su se suočile sa divljom kravom, posebno brutalnim oblikom pogubljenja koji je osmišljen da maksimizira njihovu patnju. Životinja ih je izbola i zgazila, nanevši im teške povrede. Uprkos strašnom bolu, kaže se da su Perpetua i Felisiti zadržale svoje smireno držanje, čak i tešile jedna drugu tokom iskušenja. Njihova hrabrost i solidarnost pred takvim nasiljem počele su duboko da dodiruju neke od posmatrača. 

Posle napada zveri, preživelim mučenicima je naređeno da budu pogubljeni mačem. Perpetua, oslabljena ali odlučna, stajala je uz Felisiti i njihove pratioce dok su čekali svoje poslednje trenutke. Vojnici koji su bili zaduženi za egzekucije u početku su oklevali, jer su bili pogođeni spokojnom hrabrošću mučenika. Međutim, Perpetua je stavila mač do sopstvenog grla u konačnom činu prkosa i kontrole nad svojom sudbinom. Pored nje, Felisiti i ostali dočekali su svoju smrt sa sličnom hrabrošću. 

Zašto su Perpetua i Felisiti poznate hrišćanske mučenice?

Mučeništvo Perpetue i Felisiti imalo je dubok uticaj na rano hrišćanstvo. Njihova hrabrost i vera pod progonom postali su izvor inspiracije za mnoge vernike. Izveštaj o njihovoj mučenici bio je naširoko rasprostranjen. Bila je poznata kao Stradanje Perpetue i Felisiti, a imala je dva dela. Prvi je dnevnik same Perpetue iz prve ruke. Počinje izveštajem o njenom hapšenju i zatvaranju, pre nego što opisuje njenu agoniju odvajanja od porodice i nizom vizija. U svojoj zatvorskoj ćeliji doživela je vizije koje su joj učvrstile veru i dale joj hrabrost.

Drugi deo je izveštaj očevidaca o njenoj smrti, koji je napisao neimenovani posmatrač. Zbog njihovih dokumentovanih iskustava, Perpetuina i Felisitina priča postala je vitalni deo hrišćanskog učenja i tradicije. 

U raznim krajevima, hrišćani su čitali i poštovali ovaj izveštaj. Tokom vekova, njihova priča je uticala na hrišćansku umetnost i književnost.

Mr. D. Tovarišić