Dvojica zaljubljenika u arheologiju pre 70 godina pronašli su petroglife i piktografe koji još uvek izazivaju znatiželju i diskusiju među stručnjacima. Bez obzira šta bude konačni zaključak, zapisi u kamenu pokazuju da je svet oko nas, ljudima pre hiljadu godina, vredeo da se ureže u kamen i ostavi informacija za budućnost.

Godine 1953, dvojica astrofizičara sa sporednom strašću za arheologiju odvezli su pohabani džip preko pustinje severne Arizone do vrha Bele Mese, istorijskog naselja Pueblo koje se sada nalazi u Navaho zemlji. Bela Mesa stoji kao ploča Australije koju je neko slučajno spustio na američki jugozapad. Turisti se retko penju na samu visoravan, koja je poslednji put bila naseljena oko 11. veka. Umesto toga, oni odlaze na manje opasno hodočašće do luka Bele Mese, kamenog udubljenja na ivici planine koja omogućava spektakularne fotografije.

 Ali nakon što su svoje iscrpljeno vozilo gurnuli uz pahuljasti teren do vrha visoravni, Bil Miler i Helmut Abt otkrili su neiskopanu gomilu artefakata iz kasnog srednjeg veka Pueblo. Tokom tri nedelje mučenja od mesta iskopavanja do džipa i nazad, njih dvojica su pronašli stotine piktografa, petroglifa i fragmenata gline. Većina je bila od arheološkog interesa, ali sa malo toga što se može dodati postojećem korpusu znanja o kasnom srednjem veku Pueblo.

Misteriozni objekat pored polumeseca

Miler i Abt, koji nisu očekivali da će se promeniti njihova profesija, zurili su u čudu. Naslikan na steni u pozadini duboke pećine, piktograf je prikazivao krug koji se naslanja na polumesec. Polumesec, složila su se dva astronoma, jasno predstavlja novi mesec. Predmet pored njega mora da je bio nešto veoma veliko ili svetlo na nebu. Ali šta je to bilo?

Fascinirani, Miler i Abt su ponovo krenuli godinu dana kasnije, ovog puta uz donaciju Muzeja Severne Arizone i vodiča iz Navaho zemlje. I tada su pronašli drugi primer astronomske kamene umetnosti u kanjonu Bine Eteni, oko 16 km severno od Bele Mese. Fotografija koju je Miler napravio pokazuje još jedan veliki krug pored polumeseca, svaki uklesan u sam kamen.

 Šta je srednjovekovni Pueblo video na nebu što ih je pokrenulo da slikaju i urezuju slike u kamenje? Miler je mislio da zna: supernova. Kada masivne zvezde ostanu bez goriva, njihovi spoljni slojevi se urušavaju pod silom sopstvene gravitacije i odbijaju se od tvrdog gvozdenog jezgra, stvarajući iznenadnu eksploziju materije i svetlosti vidljive iz udaljenih galaksija.

Supernova iz 1054

U kasnom srednjem veku je zabeležena upadljiva koncentracija obližnjih supernova, ali je Miler imao jednog posebnog kandidata. Supernova 1054 — poznata kao SN 1054 — bila je toliko sjajna da je kineski zapisi opisuju kao vidljivu tokom dana tokom tri nedelje. Njegovi ostaci su postali Rakova maglina, narandžasto-zeleno gnezdo materije koja hvata prazan prostor i jedan od najpopularnijih objekata za amaterska astronomska posmatranja.

Lako je razumeti zašto je Milerova hipoteza bila moćna. Postoji emocionalna privlačnost u pomisli da su umetnici 11. veka uspešno komunicirali kroz milenijume tokom kojih su bili svedoci stvaranja magline kojoj se i danas čudimo. Njegova teorija je postala popularna u narednim decenijama, pošto su istraživači identifikovali desetine sličnih astronomskih petroglifa i piktografa širom jugozapada, na lokacijama od Kalifornije do Teksasa i Jute do Meksika.

Najpoznatiji – piktograf u kanjonu Čako u Novom Meksiku – prikazuje ruku, mesec i kružni objekat koji pršti zracima. Danas je teorija supernove široko rasprostranjena, opstaje na plakatima na lokacijama, na zvaničnim turističkim veb stranicama i na časovima astronomije na fakultetima.

Ali, da li takozvani prikazi supernove zaista prikazuju SN 1054?

Teorija supernove kritikovana

Čak i kada su japanski i abasidski zapisi o SN 1054 izašli na videlo krajem 20. veka, naučnici iz astronomije i arheologije počeli su da sumnjaju u ideju da svi ovi delovi kamene umetnosti predstavljaju SN 1054.

Do 2010-ih, skoro svaki kandidat za supernovu rock art je razmatran i odbačen, neki više puta, iz mnogo različitih razloga. Na primer, supernova ne bi bila vidljiva sa lokacije Milerovog originalnog piktograma Bele Mese. Takođe, njegova fotografija petroglifa Bine Eteni je isečena kako bi se isključila dva kruga koja se nisu uklapala sa objašnjenjem supernove. Datiranje ugljenika na mnogim drugim lokacijama nije u skladu sa godinom eksplozije.

Ova racionalna pobijanja ostavljaju značajnu rupu u američkoj arheoastronomiji. Iako su neki naučnici iz Puebla tvrdili da je verovatnije da je piktogram kanjona Čako Venera ili svetište sunca nego SN 1054, većina astronomskih kamenih umetničkih dela – ako im je oduzet status supernove – ne uživaju u alternativnim teorijama koje bi mogle pomoći da ih se smisleno preradi na načine koji govore savremenoj publici. Može se činiti da neverovanje u teoriju supernove znači prepuštanje niza ljudima koji su živeli pre hiljadu godina.

Ali samo zato što savremeni gledaoci ne znaju tačno šta predstavlja neko delo astronomske kamene umetnosti ne znači da gubi svoju relevantnost za nebo iznad nas danas. Bilo da je piktogram u kanjonu Čako SN 1054 ili Venera ili svetilište Sunca, on prikazuje nešto što je još uvek deo našeg sveta, kao i sve druge ilustracije. Ovi petroglifi pokazuju da je svet oko nas, ljudima pre hiljadu godina, vredeo da se ureže u kamen i ostavi informacija za budućnost.

Mr. D. Tovarišić