De Rebus Bellicis je fascinantno delo iz kasnog Rimskog carstva, napisano oko 4. ili 5. veka nove ere. Ovaj tekst, koji je napisao misteriozni autor, predlaže niz vojnih inovacija namenjenih jačanju rimske vojske, a koji su bile daleko ispred svog vremena.

Tekst je napisan u periodu tokom kojeg je Rimsko carstvo doživljavalo veći pritisak nego ikada ranije, kako od stalnih invazija, tako i od unutrašnjih previranja. Carstvu su bili potrebni novi načini da se odbrani i zadrži svoju dominaciju, a autor ovog teksta smatrao je da ima rešenje. „De Rebus Bellicis“ nudi jedinstven uvid u inventivne vojne strategije i tehnološke aspiracije tog doba, odražavajući domišljatost i prilagodljivost rimskih vojnih mislilaca.

De Rebus Bellicis – inovativna rešenja za ozbiljne probleme

Istoričari nisu sigurni kada je tačno napisan De Rebus Bellicis (O stvarima u ratu), niti ko ga je napisao. Najverovatnije je napisan tokom kasnog Rimskog carstva, perioda značajnih preokreta i transformacije u Rimu. Uglavnom je prihvaćeno da je delo napisano u 4. ili 5. veku nove ere.

Jasno je da je napisana nakon smrti Konstantina I 337. godine, jer pominje njegovu smrt, što je od pomoći za datiranje. Takođe znamo da je napisan pre pada Zapadnog rimskog carstva 476. jer je to bukvalno ono što je autor teksta pokušavao da izbegne. 

Neki veruju da je tekst napisan posle 378. jer se čini da se odnosi na bitku kod Adrijanopolja i ozbiljnu pretnju koju su predstavljala varvarska plemena. Takođe koristi množinu reči „princeps“ koja je bila careva titula. Ovo nagoveštava da je tekst napisan nakon smrti Teodosija I 395. godine nove ere i rascepa carstva između Honorija i Arkadija.

A ko je to napisao? To je još manje jasno. Veruje se da je autor bio visoki vojni zvaničnik ili inženjer, s obzirom na tehničku prirodu teksta i razumevanje vojne doktrine. Međutim, čini se čudnim da takva figura ne bi vezala svoje ime za takvo delo. Neki od fantastičnijih unosa u knjizi takođe dovode u pitanje ovu teoriju.

Napisan je kao odgovor na strašne vojne prilike tog vremena. Zapadno rimsko carstvo je bilo posebno ranjivo, sa svojim granicama pod stalnom pretnjom naroda kao što su Goti, Vandali i Huni. U ovom periodu došlo je i do značajnog unutrašnjeg propadanja, sa političkom korupcijom i borbom za vlast koji su dodatno oslabili sposobnost imperije da se brani.

De Rebus Bellicis je najverovatnije bio očajnički, ali kreativan pokušaj da se oživi bogatstvo nekada velike rimske vojske. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, a predložene inovacije su imale za cilj da odgovore na hitne odbrambene potrebe imperije i vrate donekle njenu nekadašnju slavu. Ipak, čini se da je u to vreme naširoko ignorisano.

Divlje mašine De Rebus Bellicis

De Rebus Bellicis je uglavnom poznat po svojim detaljnim opisima različitih potencijalnih vojnih mašina i uređaja. Oni ističu inventivni duh nekih rimskih inženjera, čak i ako su neki od dizajna sami po sebi maštoviti. Tekst uključuje niz inovativnih predloga dizajniranih da poboljšaju efikasnost i mobilnost rimske vojske.

1. Oklopni ratni brodovi: Jedan od najupečatljivijih predloga je onaj o oklopnim ratnim brodovima. Ovi brodovi su dizajnirani sa zaštitnim pokrivačima da ih štite od neprijateljskih projektila, nudeći značajnu prednost u pomorskim bitkama. Ova inovacija je imala za cilj da zaštiti posadu i održi operativnu sposobnost broda čak i pod jakom vatrom.
2. Poboljšani katapulti i baliste: Rimljani su dugo koristili impresivne katapilte i baliste tokom opsada, ali autor predlaže poboljšanja tradicionalnih mašina za opsadu. Većina njih sugerisala je hipotetičke načine za povećanje dometa i snage takvog oružja, omogućavajući rimskim snagama da nanesu veću štetu neprijateljskim utvrđenjima sa bezbedne udaljenosti.
3. Uređaji na pogon životinja: Deo ovih poboljšanja bila je ideja da se životinje koriste za pogon rimskih ratnih mašina. To sugeriše da bi se Oken mogao koristiti za crtanje mobilnije verzije baliste, mobilnih opsadnih tornjeva i ovnova. Postojao je čak i predlog čamca za veslanje na volovsku snagu koji je bio daleko ispred svog vremena.
4. Prenosivi mostovi: Tekst opisuje prenosive mostove koji se mogu brzo sastaviti i rastaviti. Ovo bi omogućilo brze prelaze reka, što bi omogućilo trupama da se brzo kreću i upadaju u zasedu nesuđenim neprijateljima. Ova mobilnost je bila ključna za nadmudrivanje protivnika i obezbeđivanje strateških prednosti. To je verovatno razlog zašto su takvi mostovi decenijama bili glavni deo modernog ratovanja.
5. Oklopni vagoni: Na kraju, autor predlaže upotrebu oklopnih vagona. Ova mobilna utvrđenja bi štitila pešadiju i strelce dok bi im omogućavala da napreduju na neprijateljskim pozicijama. Vagoni su takođe mogli da služe kao privremene odbrambene strukture, obezbeđujući zaklon tokom bitaka.

Tehnološki i strateški predlozi

Pored ovih mašina, tekst takođe nudi nekoliko tehnologija i strateških predloga koji imaju za cilj povećanje ukupne efikasnosti rimske vojske. Slično kao i mašine, ove se kreću od fantastičnih i nemogućih za to vreme do stvarno korisnih.

1. Poboljšana utvrđenja: Autor je očigledno zagovornik većih i boljih utvrđenja. Tvrdi se da je postojeća rimska utvrđenja trebalo da se povećaju dok je trebalo izgraditi nova. Deblji zidovi, dublji opkopi i napredne strukture poput kula opremljenih balistama i katapultima se pojavljuju. Ove nadogradnje su imale za cilj da rimske tvrđave učine otpornijim na opsade i napade, posebno protiv plemena poput varvara.
2. Zaštitna oprema za vojnike: Autor takođe ističe važnost bezbednosti vojnika. U tekstu se preporučuje da vojnici budu opremljeni boljom zaštitnom opremom. Ovo uključuje poboljšane kacige, oklope i štitove dizajnirane da pruže veću zaštitu bez ugrožavanja mobilnosti. Poboljšana oprema ne samo da bi zaštitila vojnike od neprijateljskih projektila, već bi i povećala njihovo samopouzdanje i efikasnost u borbi.
3. Mobilne odbrambene jedinice: Koncept mobilnih odbrambenih jedinica je još jedan strateški predlog. Ove jedinice, opremljene pomenutim oklopnim vagonima i prenosivim mostovima, mogle su brzo da odgovore na pretnje, obezbeđujući brzo pojačanje na ranjivim pozicijama. Sposobnost brzog raspoređivanja odbrambenih jedinica pomogla bi u suprotstavljanju iznenadnim napadima i održavanju kontrole nad kritičnim područjima.
4. Efikasne linije snabdevanja: Autor naglašava važnost održavanja efikasnih linija snabdevanja kako bi se osiguralo da trupe budu dobro opremljene. Preporuke uključuju izgradnju sigurnih depoa za snabdevanje i korišćenje brzih, pouzdanih metoda transporta za premeštanje zaliha. Efikasna logistika bi bila ključna za održavanje dugih kampanja i osiguranje da rimske snage ostanu operativne čak i na neprijateljskim teritorijama.
5. Upotreba psihološkog ratovanja: Možda je najimpresivnije to što se tekst dotiče upotrebe psihološkog ratovanja za demoralisanje neprijatelja. Ovo bi moglo uključivati stratešku upotrebu zastrašujućih ratnih mašina, glasnih borbenih povika i obmanjujućih taktika za stvaranje konfuzije i straha među suprotstavljenim snagama.

Najveći zaključak iz autorovih sugestija je to što su verovali da se rimska vojska treba promeniti. Vekovima je bila moćna sila, ali joj je bilo dozvoljeno da raste samozadovoljno i oslabljeno zbog posrnule ekonomije Rima. Autor je nastojao da stvori otporniju i prilagodljiviju rimsku vojsku sposobnu da odgovori na različite izazove tog vremena.

Zaključak

Istorijski značaj De Rebusa Bellicisa zapravo ne leži u mašinama koje predlaže. Većina njih je bila na ivici fantastičnog. Naravno, autorova vizija je nagovestila kasniji vojni razvoj; na primer, ideja o oklopnim vagonima i prenosivim mostovima može se posmatrati kao preteča mobilnih utvrđenja i inženjerskih korpusa korišćenih u srednjovekovnom ratovanju. Naglasak na poboljšanoj zaštitnoj opremi za vojnike takođe je postavio temelje za napredak ličnog oklopa kroz istoriju. Ovo je impresivno, naravno, ali tekst je malo pomogao Rimu u to vreme.

Umesto toga, njegova vrednost kao istorijskog teksta leži u tome kako prikazuje Rim u vreme pisanja. Nudi dragocen uvid u način razmišljanja rimskih vojnih vođa tokom perioda opadanja. Ističe njihovu spremnost da istraže nova rešenja i prilagode se promenljivim okolnostima. Ova prilagodljivost i pristup naprednom razmišljanju su ključni faktori koji su doprineli dugovečnosti Rimskog carstva, čak i u njegovim kasnijim fazama. Na kraju, „De Rebus Bellicis“ ilustruje važnost inovacija i prilagođavanja, tema koje su i danas relevantne u različitim oblastima.

Mr. D. Tovarišić