Kazna za pokušaje prevara i podmićivanje na Olimpijskim igrama u Drevnoj Grčkoj mogla je uključivati novčane kazne, javno bičevanje i zabranu takmičenja širom države. I pored tako strogih kazni, nedozvoljena sredstva se nisu mogla iskoreniti.Zašto i kako su se dešavala i sprečavala?

Uprkos optužbama za doping kog sponzoriše država, ruska delegacija nije u potpunosti diskvalifikovana sa Olimpijade ni u Rio de Žaneiru, ni Tokiju, pa ni predstojećoj Olimpijadi u Parizu. Umesto toga, sudbine sportista u pojedinačnim sportovima procenjivale su njihove sportske federacije. Oni bez dokaza o dopingu,  mogu da se takmiče, što je daleko blaži odgovor Međunarodnog olimpijskog komiteta nego što su mnogi očekivali. Štaviše, on je blaži nego što bi ga istorijske parnice MOK-a, starogrčkog olimpijskog saveta, verovatno iznele.

Drevni olimpijci nisu imali na raspolaganju lekove za poboljšanje performansi, ali prema onima koji najbolje poznaju to doba, da su kojim slučajem stari Grci mogli da se dopinguju, određeni broj sportista bi to definitivno uradio. „Znamo samo za mali broj primera varanja, ali je verovatno bilo prilično uobičajeno“, kaže Dejvid Gilman Romano, profesor grčke arheologije na Univerzitetu u Arizoni. Ipak, sportisti su imali suprotstavljene interese. „Zakon, zakletve, pravila, budni zvaničnici, tradicija, strah od bičevanja, religiozno okruženje igara, lični osećaj časti – sve je to doprinelo da grčka atletska takmičenja budu čista“, napisao je Klarens A. Forbs, profesor Klasike na Državnom univerzitetu Ohajo, 1952. „I većina hiljada takmičenja tokom vekova bila je čista.“

Ipak, stari Grci su se pokazali kao kreativni u svojoj konkurentnosti. Neki su pokušali da varaju druge sportiste kako bi sprečili njihov uspeh. Prema Romanu, „table sa prokletstvom mogu se naći u atletskim kontekstima. Na primer, olovne trake su bile ispisane kletvom, zatim presavijene i stavljene u podlogu na kritičnom delu atletskog objekta.“

Sudeći po spisima putnika iz drugog veka nove ere po imenu Pausanije, međutim, većina varanja na drevnim Olimpijskim igrama  bila je povezana  sa podmićivanjem ili prljavom igrom. Nije slučajno, mitološka osnova Olimpijskih igara uključuje oboje, prema Romanovom  pisanju. Ličnost za koju se smatra da je osnovala Olimpijske igre, Pelops, učinio je to kao proslavu svog braka i pobede u kočijama nad bogatim kraljem Oinomaosom, plenom koji je stekao tek pošto je podmitio kraljevog kočijaša da sabotira kraljevsku vožnju. Za prve Igre se kaže da su održane 776. godine pre nove ere, iako arheološki dokazi sugerišu da su možda počele vekovima ranije.

Reference na legendarne slučajeve prevare preživele su vekove. Scena rvača koji pokušava da izbije oči protivniku i ugrize ga istovremeno, sa zvaničnikom koji je spreman da udari dvostrukog prestupnika štapom, krasi jednu stranu pehara  iz otprilike 490. godine pre nove ere. U današnjoj Grčkoj, stoje postamenti koji su nekada držali velike statue i dalje niz puteve koji su vodili do drevnih stadiona. Ali to nisu bile statue koje su najavljivale atletske podvige, već su služile kao podsetnici na sportiste i trenere koji su varali. Prema Patriku Hantu, profesoru arheologije na Univerzitetu Stenford, ovi spomenici su finansirani od nameta koje je antičko olimpijsko veće dalo sportistima ili samim gradovima-državama.

U Pausanijevom izveštaju, koji je analiziran i preveden u Forbsovom članku, postojale su tri glavne metode nepoštenja:

Postoji nekoliko priča o gradovima-državama koje su pokušavali da potkupe vrhunske sportiste da lažu i tvrde da je taj grad-država njihova (praksa koja se u nekom obliku nastavlja i danas, što dokazuje priča o  uvezenom skijaškom timu iz Dominike  iz 2014. godine).  Kada je jedan sportista trčao za Sirakuzu umesto svog matičnog grada-države Krotona, grad Kroton je srušio njegovu statuu i „zaplenio njegovu kuću za korišćenje kao javni zatvor“, piše Forbs.

Zatim je dolazilo do direktnog podmićivanja između sportista ili između onih koji su bliski sportistima da bi se uticalo na rezultate. Godine 388. pre Hrista, tokom 98. Olimpijskih igara, bokser po imenu Eupol iz Tesalije podmitio je trojicu svojih protivnika da mu dopuste da pobedi. Sva četvorica su ozbiljno kažnjena, a podignuto je šest bronzanih statua Zevsa, od kojih su četiri imala natpise o skandalu i upozorenje budućim sportistima.

Konačno, bilo je „faulova i zabranjenih trikova“, kako ih Forbs naziva. On se poziva na fragment pronađene satirične predstave, u kojoj grupa izvođača tvrdi da se sastoji od sportista „veštih u rvanju, konjskim trkama, trčanju, boksu, ugrizu i uvrtanju testisa“. Sportisti su premlaćivani štapovima ili bičevani jer su faulirali drugog igrača, kako bi stekli prednost, kao što je raniji start u trci, i zbog pokušaja da odigraju sistem koji je određivao i odustajanje.

A, ispostavilo se, da su i sami gledaoci varali. „Jedna žena obučena kao muškarac da vidi svog sina kako nastupa“, kaže Patrik Hant. “uhvaćena je i kažnjena.” U to vreme ženama nije bilo dozvoljeno da budu deo publike. Čak su i sudije ponekad upadale u nevolje. Forbs beleži slučaj u kojem su zvaničnici glasali za imenovanje člana sopstvenog grada-države, što je bio očigledan sukob interesa. Sudije su kažnjene novčano, ali je njihova odluka potvrđena. Opet, ni moderne Olimpijske igre nisu bile mnogo drugačije, za one koji se sećaju Zimskih igara 2002. kada je  francuski sudija dao visoke ocene ruskim klizačima, kako bi i ruski sudija uzvratio francuskim.

Čitavi gradovi-države su, takođe, zapadale u nevolje. Godine 420. pre Hrista, prema Pausaniji, nastup Spartanaca je bio zabranjen na Olimpijskim igrama zbog kršenja mirovnog sporazuma, ali je jedan od njihovih sportista ušao u trku kočija pretvarajući se da predstavlja Tebu. Pobedio je i u svom ushićenju otkrio ko je pravi kočijaš. Bio je bičevan i pobeda je na kraju zabeležena kao proterivanje u Tebu, bez pomena njegovog imena, što bi se moglo smatrati dodatnom kaznom (otkriveni su neki zapisi o olimpijskim pobedama).

Savremeni događaji i globalna inkluzivnost današnjih Olimpijskih igara možda sugerišu koliko smo daleko stigli od davnih vremena, ali skandali nas podsećaju na ono što Patrik Hant naziva ljudskom prirodom: „Želimo prednost. Sportistima može biti zabranjen nastup zbog varanja, ali ljudi su oduvek tražili trikove za poboljšanje performansi.“

Mr. D. Tovarišić