Iako je napalm, kao novo neselektivno i smrtonosno oružje, otkriven tek 1942.god. upotreba vatre datira još iz antičkih vremena, kada je korišćeno oružje najzagonetnijeg sastava, poznato pod nazivom „grčka vatra“. Pokušavamo da otkrijemo mogući sastav i način njenog korišćenja.

Zapaljive naprave imaju svoje korene u korišćenju sumpora, drvenog uglja, plamtećih strela, i možda najzagonetnije, nečega što se zove „grčka vatra“.

Grčka vatra opstaje samo u opisima njenog razornog potencijala, i čini se da je zaista bila smrtonosno ratno oružje. Ali ono što grčku vatru čini tako jedinstvenom je to što je i dan-danas njen sastav ostao tajna, ona koja je očigledno umrla sa Vizantijskim carstvom koje ju je stvorilo i kojoj je pomogla da se zaštiti.

Napalm drevnih

Do kraja 7. veka arapska kraljevstva na istoku su polako, ali sigurno, počela da preuzimaju hrišćanski Mediteran. Pošto su već osvojili oblasti severnoafričke obale, Siciliju i kultnu tvrđavu ostrvo Rodos, njihove oči su bile čvrsto uperene u Vizantijsko carstvo i njegovu blisku mitsku prestonicu Konstantinopolj.

Počeli su tako što su koristili svoju pomorsku flotu da zauzmu ostrvo koje se nalazilo preko mora od Konstantinopolja, danas poznato kao Istanbul. Odavde su pokrenuli četvorogodišnju opsadu, polako osakaćujući prestonicu Istočnog rimskog carstva.

Konstantinopolj je bio poznat kao „grad zaštićen od Boga“ i očajnički mu je trebalo čudo. Ali kada je jedno došlo, to nije bilo od Boga, već od čoveka po imenu Kalinikos.

Jevrejski izbeglica koji govori grčki i koji je izbegao iz Sirije, koju su držali muslimani od 668. godine nove ere, Kalinikos iz Heliopolja video je pustoš koju zapaljive smeše mogu da izazovu. Stvorio je napravu koja bi se samozapalila i mogla se ispaljivati iz cevi na neprijateljske brodove koji su se približavali, a koju će krstaši kasnije nazvati „Grčka vatra“. 

Ova eksplozivna naprava bila je Božji dar, jer je pomogla hrišćanima da čvrsto održe svoje teritorije, uspešno odbijajući Arape i zaustavljajući njihovo napredovanje. Godinama kasnije, ista strategija će biti primenjena da se osujeti još jedan arapski napad.

Drevni bacač plamena? 

Da bi grčka vatra bila efikasna, bila mu je potrebna ne samo pravi sastav, već i radni sistem isporuke. Brzi jedrenjaci zvani „dromon” korišćeni su za nošenje zapaljive mešavine, a da bi se pokrenula mešavina, bronzane cevi su bile pričvršćene za sifonske pumpe, montirane na grčke pomorske brodove kao velika creva. Kada je u dometu smeša bi bila raspršena po palubama brodova njihovih neprijatelja.

Efikasnost grčke vatre je bila neosporna jer bi zapalila sve što bi dotakla, a kada se upali, nije bilo poznatog načina da se ugasi. Mnoge vojske su bezuspešno pokušavale da se odupru grčkom oružju. Kada nije uspelo pokrivanje njihovih brodova natopljenim kožama životinja, neprijatelji Konstantinopolja su bili primorani da se drže dalje od dometa bacača plamena, ali to je značilo da nisu bili u dometu da napadnu u bilo kom vremenu osim po najvedrijem vremenu.

Kako grčka vatra nije mogla biti ugašena vodom, flote koje su bile izložene ovim drevnim bacačima plamena brzo su zahvatane plamenom, ostavljajući onima koji su bili na brodu nijednu drugu opciju osim da skoče preko palube ili rizikuju da budu ispečeni do smrti. 

Formula koja se ne može dešifrovati

Hemijski sastav grčke vatre, o kojoj još uvek nema nedvosmislenog konsenzusa, bio je ono što ga je učinilo tako moćnim. Ovo je očigledno bila strogo čuvana državna tajna, a ta tajnost je nesumnjivo doprinela gubitku formule. Međutim, postojale su tri zanimljive hipoteze.

Prva je bila zasnovana na izveštajima o „grmljavini i dimu“ koji bi usledili nakon ispaljivanja, što je navelo naučnike da zaključe da je umešana šalitra, rana vrsta baruta. Pošto se šalitra nije koristila u evropskom ratovanju sve do 13. veka, kasnije je utvrđeno da je to nemoguće.

Pošto vatra nije ugašena vodom, neki su teoretisali da je živi kreč jedna od glavnih komponenti u smeši. Živi kreč je bio uobičajen među Arapima i u Vizantijskom carstvu, ali za razliku od grčke vatre, potrebna mu je voda da bi se zapalio. Prema izveštajima, grčka vatra je prskana pravo na palube neprijateljskih brodova bez interakcije sa vodom. Dakle, i ova teorija je ugašena. 

Najverovatnije objašnjenje je da su Grci koristili naftu, danas poznatu i kao sirova nafta, da bi zapalili vatru jer su joj imali lak pristup iz Crnog mora ili sa Bliskog istoka. Nekoliko decenija kasnije, u žaru borbe, abasidske vojske arapske dinastije punile su male bakarne posude plamenom benzina: da li su o njenoj korisnosti saznali od Grka?

Očigledno je da je proizvodnja ove mešavine bila rizičan zadatak s obzirom na to koliko je smeša bila isparljiva. Mnogi od neprijatelja Vizantinaca nisu imali pristup ili znanje o sofisticiranoj tehnologiji potrebnoj za bezbednu destilaciju nafte. Imamo čak i izveštaje o tome da su Bugari posedovali formulu i mehanizam za pucanje, ali nam je rečeno da nisu bili sigurni kako da koriste visoko razvijeno oružje.

Grčka vatra za trajno Vizantijsko carstvo?

Nakon njegove prve upotrebe 673. godine nove ere, Vizantinci su znali da su dobili „zlato“, ali su ključno shvatili da ako žele da održe ovu prednost njihova tajna formula mora ostati strogo poverljiva. Tokom narednih sedam vekova grčka vatra je korišćena mnogo puta da odbije strane osvajače. 

Lav II Isavrijanac, u unutrašnjosti današnje Turske, ponovo ga je upotrebio protiv arapskih napadača 717. godine nove ere. Godine 972. nove ere, Jovan I Cimiskes dao je komandu da se naprave glinene granate koje su sadržale goruću formulu i koje su bile prekrivene mokrim balama. Sa svojim trupama i spremnim grčkim vatrenim granatama, krenuo je ka ruskom zauzetom gradu Preslave, pobedio u sukobu i oslobodio bugarskog vladara.

Grčka vatra je vekovima bila nepobedivo oružje, a Romaus I Lekapen, koji ju je koristio u borbi protiv Rusa u 10. veku, shvatio je njenu vrednost. Tri stvari, po njemu, moraju ostati van stranih ruku da bi se očuvalo Vizantijsko carstvo.

Prva stvar su bile vizantijske carske regalije. Kao deo Svetog rimskog carstva, ove relikvije su sačuvale istoriju i principe osnivanja Vizantijskog carstva. Druga je bila svaka princeza carstva, i smatralo se da je budućnost carstva ugrožena ako princeza ode u inostranstvo. A treća stvar je bio grčki oganj. 

Prva dva su povremeno bila poverena stranim vladarima i saveznicima, ali treća nikada nije data strancima. Značaj grčke vatre u vizantijskoj istoriji, prema engleskom istoričaru Džonu Džulijusu Noriču, ne može se preceniti. Prema narodnom verovanju, opstanak i dugovečnost Vizantijskog carstva je zaslužan za ovaj poseban eliksir i tajnost njegovog sastava.

Zaborav tokom istorije

Grčka vatra je progresivno gubila svoje mesto kao najistaknutije oružje tog doba tokom vekova upotrebe. Čitajući između redova, iz njegove primene i karakteristika moglo se pretpostaviti da je nekoliko nepovoljnih okolnosti počelo da kompromituje ovo nekada magično oružje.

Bilo je potrebno mirno more da bi pomoglo pumpama i osiguralo precizno nišanjenje, kao i povoljan vetar, jer ako bi vetar duvao od Vizantinaca, oni bi bili u opasnosti da zapale sopstvenu flotu. Dodatni problem je bio ograničen domet; kada su protivnici saznali za maksimalni domet, mogli su da se prilagode i uzmu to u obzir. Konačno, kako se tehnologija vremenom razvijala, stvoreni je još efikasnije oružje i borbene taktike.

Bez sumnje, Kalinikos i njegovo stvaranje grčke vatre su veliki doprinosi dugotrajnom Vizantijskom carstvu za koje danas znamo. Od čega se sastojala grčka vatra i kako je nastala, još uvek su misterije. I zamislite kako bi se istorija, a možda čak i priroda našeg sadašnjeg sveta, promenila da grčka vatra nije izmišljena, a Vizantijsko carstvo uništeno od strane Arapa.

Mr. D. Tovarišić