Postoji mišljenje da je budućnost ljudske civilizacije povezana sa naseljavanjem morskog dna. Ali, ovo je veoma staro mišljenje. Toliko staro da je iznenađujuće koliko mnogo slika može da se nađe na internetu pogodnih za pisanje. To znači da neki drugi još maštaju o ovoj ideji, iako se činilo da će to morati da ode zajedno sa erom tehno-optimizma, koja se završila pre 40-ak godina.

…Era je bila dobra. Romantična. Tehnologije su tada delovale svemoćne, prava magija koja je ljudima otvarala vrata u druge svetove… Otvarali su se drugi svetovi, ali virtuelni, koje nisu predvideli ni titani „zlatnog doba naučne fantastike”. Tada se – u zlatno doba – činilo da će se ispostaviti da su to stvarni, fizički svetovi. Druge planete, uglavnom. Ali podvodni svet je takođe bio pogodan.

Štaviše, nismo govorili o praznom teoretisanju. Praktično su obavljene pripreme za preseljenje na dno. Poranjanje batiskafa Trst, kojim je pilotirao Ogist Pikar, na dno Marijanske brazde 1960. označio je početak odlučnog napredovanja čoveka u okeanske ponore. Prateći opremu i pešadija je jurnula pod vodu. Godine 1962. Žak-Iv Kusto je osnovao naseljenu bazu Prekontinent 1 na dubini od 10 metara. Ubrzo su Francuzi zaranjali 25, a zatim i 100 metara. Naučnici iz SAD i SSSR-a počeli su da grade podvodne kuće.

…Pa, vredi da se detaljnije zadržimo na ovim eksperimentima. Podvodne baze pre nekoliko decenija zamišljane su potpuno drugačije nego što ih ilustratori vide sada. Prvobitno nije bio postavljen cilj da se stanovnici što više izoluju od sredine. U takvom okruženju sve bi bilo jednostavno, jer je problem odavno rešen. Duboka kuća bi bila podmornica, samo što je moguće prostranija. Što takođe ne bi bio problem, s obzirom na nedostatak potrebnih motora i akumulatora… Ali, poenta je upravo bila da se čovek što više približi okolini. Predkontinentne i kasnije baze sa posadom bile su ronilačka zvona sa posadom. Pritisak vode sa kojim je prostorija bila povezana kroz uvek otvoren otvor u podu bio je uravnotežen povećanim pritiskom atmosfere.

Ovaj pristup je stvarao neprijatnosti i predstavljao probleme za istraživače, često neočekivane. Na primer, kuvanje je bilo komplikovano činjenicom da je voda ključala u kotlićima na 170 stepeni. Na dubini od 100 metara, akvanauti su morali da dišu mešavinom na bazi helijuma… Ali sve je ovo, barem, imalo smisla. Cilj je postignut. Ljudi su mogli ne samo da žive, već i da rade pod vodom na dubini od 50-300 metara (na osnovu sastava smeše za disanje) nedeljama, pa i mesecima, koristeći rekreativni centar.

I treba napomenuti da su eksperimenti bili uspešni. Bez ikakvih kritičnih problema, akvanauti su demonstrirali mogućnost stvaranja baza na dnu, čiji se stil života osoblja ne bi previše razlikovao od uobičajenog. Naravno, trebalo je zapamtiti da se u klima-uređaju zamene patrone za apsorpciju ugljen-dioksida, a pri izlasku iz kuće bilo je potrebno obući opremu za ronjenje… Ali, iskreno, u poređenju sa zimovnicima na Antarktiku, kako u zatvorenom tako i u otvorenom prostoru. posebno napolju, akvanauti su se susretali sa neuporedivo manje ekstremnim uslovima. Pre svega zato što bi u slučaju problema morali da čekaju ne mesecima, već satima na pomoć sa „kopna“.

Odnosno, na dnu, gde ne morate ići u konvencionalnu pekaru, već plivati, umesto golubova iznad glave su ribe, a umesto buba pod nogama su rakovi – ispostavilo se da je sasvim moguće živeti. Štaviše, živeti bez zaključavanja vrata pod zaštitom teškog oklopa. I neko vreme se činilo zanimljivim pitanje koliko duboko u more čovek može da prodre.

…Ispostavilo se da čovek može da preživi na dubini od najmanje dva kilometra. To su ustanovili britanski naučnici, koji su tada bili potpuno drugačiji. Ne na moru, već u laboratorijskim uslovima, u komori pod pritiskom, tokom eksperimenata na dobrovoljcima. Uzastopnom promenom nekoliko smeša za disanje (čiji sastav do danas ostaje tajna), pritisak – veoma sporo, tako da ljudsko telo ima vremena da se prilagodi i višak gasova u ovoj fazi da napusti tkiva – uspeo je da se poveća na 200 atmosfera. Štaviše, eksperiment je prekinut zbog iscrpljenosti mogućnosti opreme. Ljudi u atmosferi koja je bila samo četiri puta manja od vode držali su se, ali je komora pod pritiskom počela da pucketa.

Amerikanci su otišli ​​dalje razvijajući tečnu zamenu za vazduh od fluorougljenika, koja je u potpunosti eliminisala problem spoljašnjeg pritiska. Eksperimentalne životinje su od njega odmah umrle, zbog nemogućnosti pluća da pumpa tečnost i nemogućnosti suzbijanja respiratornog refleksa. Dakle, nije došlo do eksperimenata na ljudima… Mada, uistinu, ovo je takođe bio važan korak u duhu ere tehno-optimizma. Opstanak dobrovoljaca koji su učestvovali u eksperimentu tada se nije smatrao graničnim uslovom.

…Ali 2000 metara nije dovoljno. Pomak u moru nije uspeo zbog sudara sa nepremostivim preprekama, već samo zato što niko nije mogao jasno da odgovori na pitanje zašto čovek treba da živi na dnu… S jedne strane, teoretski, sve je izgledalo jasno. Baza će omogućiti akvanautima da izvode radove na velikim dubinama… S druge strane, nikakvi radovi koji bi zahtevali stvaranje takvih baza tada nisu izvođeni na dnu i ne rade se do danas. Svi problemi su se lakše rešavali sa površine, a sada i uz pomoć vozila na daljinsko upravljanje.

Vlade i industrijske korporacije su shvatile da im podmorske baze nisu potrebne. Ni turiste, koji mogu da finansiraju bilo šta, ne privlače morski ponori. Grade se podvodni hoteli i podmornice za uživanje koje klize na minimalnim dubinama. Tamo gde ima dovoljno svetla, svetle ribe poput leptira i jure okolo. Pejzaži ponora – ogromne, nezemaljske ravnice u svakom smislu, oštre planine, ponori bez dna – su, bez sumnje, sposobni da zapanje um. Ali oni su nevidljivi. Skriveni svet ne može da pokrije snop reflektora koji probija vodeni stub samo na desetine metara.

Čovek može da živi na dnu, kao u orbiti, ali nema razloga da živi tamo. Pogodnije je ići na izlete, diveći se lepoti ili istražujući svet dubina sa površine. Dugo sedenje na dnu nije udobno. A sada je i to u principu nemoguće – tamo ne rade mobilne komunikacije i bežični internet.

A to se odnosi na prave, racionalno uređene podzemne gradove sa zvonicima. Gradovi na ilustracijama podrazumevaju stvaranje izolovanih prostorija sa normalnim pritiskom. Što je za redove veličine komplikovanije, skuplje i opasnije – i još besmislenije. Lakše je graditi slične kuće na površini – gde nema ogromnog spoljnog pritiska. Zašto ići pod vodu da se od nje ogradiš metar dugim oklopnim staklom?

Mr. D. Tovarišić