Ruski naučnik sa više od 100 pronalazaka, posebno u oblasti građevinskih materijala, Igor Šlegel Feliksovič dokazuje da su Egipćani piramide gradili betonom i način kako su običan pesak pretvarali u beton.

Najstarija egipatska piramida stara je skoro 4.700 godina, „najmlađa“ je stara 3,5 hiljade godina. Naučnici su ih proučavali više od dva veka, ali još uvek niko ne može ubedljivo da objasni kako su stari Egipćani podigli ove kamene divove, podižući monolitne blokove od 50 tona na visinu do 150 metara.

Pre 4 godine u broju 5-6 časopisa „Hemija i život“ objavljen je članak omskog naučnika, doktora tehničkih nauka Igora Šlegela Feliksoviča, koji iznosi svoju hipotezu. „Večernji Omsk“ je pitao autora kako se njegova verzija uklapa sa artefaktima poznatim nauci i kako objašnjava pojavu betona nekoliko hiljada godina pre njegovog modernog pronalaska.

– Igore Feliksoviču, vi ste poznati „građevinac” – već 30 godina sprovodite naučna istraživanja u oblasti tehnologija za proizvodnju građevinske keramike i penobetona, imate više od sto pronalazaka i patenata. Zašto ste išli u Egipat?

„Kao i svi drugi, od detinjstva sam znao da su egipatske piramide građene od blokova isečenih u kamenolomima, ali nisam naišao na razumljive odgovore na pitanja kako su dopremljene u pustinju, kako su podizane i slagane. Kao odrasla osoba čuo sam za još jednu hipotezu: blokovi piramide su napravljeni od betona. Samo kakav je ovo beton, ako u to vreme nije bilo cementa za čiju proizvodnju su potrebne veoma visoke temperature? Bez odgovora na ovo pitanje, „konkretna“ hipoteza još nije prihvaćena.

Jednom sam naišao na članak u kojem se navodi da je francuski hemičar Džozef Davidovic izumeo geopolimerni beton 1978. godine i tvrdi da su od njega izgrađene egipatske piramide. Dugo sam radio na „konkretnim“ problemima i dozvoliću sebi da kažem da je Davidovic napravio samo dva izuma: smislio je prelepu reč da označi dugo poznati šljaka-alkalni vezivni materijal i metod da ga promoviše na tržištu „otkrivanjem tajni egipatskih graditelja“. To me je razbesnelo i počeo sam dubinsko proučavanje ovog pitanja.

– A šta je pokazalo kopanje po problemu?

– Nažalost, među egiptolozima nije bilo nijednog specijaliste koji bi poznavao građevinske materijale i koloidnu hemiju. Inače bi odavno pretpostavili da je adstringent proizvod sol-gel tehnologije prepisane iz same prirode. Sol-gel proces se sastoji od dobijanja soli i zatim njegovog pretvaranja u gel, odnosno koloidni sistem koji se sastoji od tečnog disperzionog medijuma zatvorenog u prostornu mrežu formiranu od ujedinjenih čestica disperzione faze. Ovo je visoko koncentrovana cementna suspenzija (HCBS) koja može imati širok spektar primena.

– Igore Feliksoviču, molim vas objasnite čitaocima.

– Dobro, da objasnim: mnoge neorganske supstance, usitnjene na čestice manje od 100 nm, imaju adstringentna (adstringent ili binder – supstanca sposobna da poveže zrna pojedinih kamenih materijala, kao što su pesak, lomljeni kamen itd.) svojstva, odnosno mogu da formiraju gelove.  Za proizvodnju betona na bazi ovih veziva dodaju se izdržljivi materijali prirodnog porekla. Na ovaj način je moguće dobiti veštačke blokove od krečnjaka, granita, bazalta, skoro svih poznatih minerala. Ali, u naše vreme to nije ekonomski isplativo, jer je sa savremenim alatima za sečenje jeftinije kopati ih u kamenolomu, a zatim ih iseći na ploče i blokove.

S obzirom na zadatak koji su postavili stari Egipćani, da izgrade gigantsku građevinu koja će trajati vekovima i milenijumima, način stvaranja blokova od veštačkog kamena na gradilištu nije mogao doći u pogodnije vreme.

„Međutim, otac istorije, Herodot, prilično pouzdano opisuje kako su Egipćani proveli 10 godina gradeći put od Arapskih planina do Libijske pustinje da bi dopremili ogromno kamenje do mesta buduće grobnice faraona, a zatim još 20 godina gradeći od njih samu piramidu.

– Herodot je stigao na obale Nila dve hiljade godina posle izgradnje Keopsove piramide, a njegova priča se zasniva isključivo na rečima sveštenika, koji, naravno, nisu bili prisutni u isto vreme, već znaju samo iz priča koje su se prenosile sa generacije na generaciju. Šta ako su u nekoj fazi ove priče bile preuveličane da bi se naglasila moć Drevnog kraljevstva i duh njegovog naroda? Najnovija istraživanja, inače, dokazuju da piramide nisu gradili robovi, već najamni radnici koji su za to dobijali dobar novac. Put je verovatno bio neophodan, jer je kamenje za lomljeno kamenje moralo nekako da se doprema u velikim količinama sa planina. Ali ne i monoliti od više tona, koji su se mogli napraviti na gradilištu.

– U redu, hajde da se držimo Vaše hipoteze. Postoje li neki artefakti koji dokazuju da su ljudi tog vremena pravili blokove za piramide na istom mestu gde su i izgrađene? Da li postoje dokazi o alatima koje su koristili?

– Ima mnogo takvih artefakata. Pronađeni su mlinski kamen za mlevenje peska i ispiranje oksida gvožđa, koji ne bi trebalo da postoje, jer truju koloidno vezivo. Tragovi ovog pranja nalaze se oko piramida čak i na dubini od 20 metara. Prilikom iskopavanja u velikim količinama otkrivene su kamene rende, kojima je pesak dovođen do najsitnijih, nano frakcija, kako bi sada rekli.

– Ali ne možete da pravite beton u jami, potrebna vam je odgovarajuća oprema…

– Na površini granitnih blokova nađene su čestice bakra, što može ukazivati na to da su blokovi liveni u oplatu od bakarnih limova. Postojeća verzija da su bakarne testere ostavljale tragove prilikom sečenja kamena je nerealna, jer je granit mnogo tvrđi od bakra i takvim testerama ga je nemoguće obraditi.

Čamci koji su pronađeni pored Keopsove piramide, po mom mišljenju, služili su kao kontejneri za transport betona kroz unutrašnje uske prolaze piramide. Jedan od čamaca pronađen je u jami, koja je jasno bila namenjena natapanju betonskog rastvora da se ne osuši, a za mešanje su korišćena vesla.

Vezivo dobijeno pomoću rende se sipalo u jamu, mešalo, a kada se sakupila potrebna količina vezivnog materijala, u jamu se sipao pesak, sitni i krupni lomljeni kamen i intenzivnije mešao. Dobijeni beton je utovaren u čamac i transportovan do mesta polaganja u oplatu. Ogromna veličina blokova takođe nije slučajna – veliko kamenje se može baciti u oplatu takvih veličina, što pomaže u smanjenju specifične količine veziva. Imajte na umu da ako je konstrukcija izvedena od čvrstih blokova, ne bi bilo smisla praviti ih tako ogromnim.

Sve navedeno objašnjava i misteriju oko koje su nas egiptolozi zbunjivali dugi niz godina: kako je sarkofag, čije dimenzije daleko prevazilaze širinu prolaza, mogao da završi u centru Keopsove piramide? Očigledno mi je da su sarkofag i poklopac rađeni od veštačkog crnog bazalta i crvenog granita, rađenog na licu mesta ulivanjem u oplatu.

– Šta je sa tragovima testere i usecima u bazaltnim blokovima napravljenim nepoznatim alatom?

– Takvi tragovi ostaju u betonu koji još nije očvrsnuo. Jedan od vodećih egiptologa, restaurator Muzeja u Kairu, Alfred Lukas, primećuje da mnogi do danas dobro očuvani hijeroglifi pokazuju procese obrade kamena, ali među njima nema ni jedne slike testerisanja.

– Ali evo pitanja: zašto brojni istraživači, koji su istraživali piramide u Gizi, nisu otkrili razliku između prirodnog i veštačkog kamena?

– Po mom mišljenju, to niko nije radio namerno. Sproveli su arheološka iskopavanja, tražili artefakte, rendgenski snimili piramide u potrazi za unutrašnjim komorama i prolazima, ali niko nije uradio duboku rendgensku strukturnu analizu samih blokova koji čine piramide. „Betonska“ teorija plićaka, jer se verovalo da se beton ne može dobiti bez cementa i visokih temperatura. I niko nije pomislio da bi ljudi čak i tada, uz naporan rad, mogli da samelju pesak do nanočestica i da dobiju adstringentnu supstancu.

– Igore Feliksoviču, stari Egipćani su imali peska koliko su hteli, ali šta mislite kako su došli do tehnologija kojim je naša civilizacija ovladala u istorijskim razmerama sasvim nedavno?

– Zamislite počasnog starešinu starog Egipta, koji je dobio zadatak da izgradi piramidu. I to ne od bilo koga, već od faraona, sa kojim se, kao što znate, ne šalite. Umri, ali uradi to, inače će ti glava pasti s ramena. Čini se da se možete rastati s glavom – ako gradite od cigle, neće biti dovoljno egipatskih šuma za paljenje, ako gradite od kamena, onda vam treba toliko radnika da neće biti dovoljno populacije. Predradnik dolazi na obalu mora, gleda nadolazeće talase, kako pesak trlja pesak, i bljesne misao: ako se trljaju jedno o drugo, onda mora da ima proizvoda za trenje, samo što su toliko mali da se ne vide. .

A onda Egipćanin naiđe na čudan kamen, koji se sastoji od šljunka, školjki i čestica korala čvrsto povezanih jedni sa drugima, a vidljive su male čestice peska. Vraćajući se kući, on sprovodi jednostavan eksperiment i uverava se da čestice kvarca, sitnije od prašine, imaju adstringentna svojstva i da se ne raspadaju kada se osuše. Tako su pažljivi ljudi izmislili tehnologiju stvaranja vezivnog materijala od peska.

Ako znamo da su i Stari Rimljani svoje građevine gradili od betona, onda možda ni ideja Igora Feliksoviča nije daleko od istine.

Izvor:  https://omskgazzeta.ru/