Imperija Songaj je bila jedna od najmoćnijih i najbogatijih država Afrike, koja je uticala i oblikovala zapadnoafrički svet tokom srednjeg veka.Kao i mnoga carstva pre i posle Songajskog carstva, pohlepa i političke mahinacije bili su razlozi za njenu propast.

 U 15. i 16. veku u zapadnoj Africi, dominantna sila bilo je carstvo Songaj. Pokrivajući površinu od oko 800.000 kvadratnih kilometara, Songajsko carstvo, na svom vrhuncu, bilo je otprilike 3,5 puta veće od SFRJ ili skoro 30 puta veće od današnje Holandije ili Belgije.

 Sa središtem oko reke Niger, imperija Songaj zasenila je imperiju Mali, koja je pre nje bila regionalna sila. Songaj se uzdigao do velikog bogatstva i moći i skoro dva veka je politički i ekonomski kontrolisao Zapadnu Afriku.

 Kao i mnoge imperije pre i posle, Songaj je postao plen oholosti. Pohlepa i političke mahinacije ljudskih bića bili su razlozi za njenu propast.

 Ovo je priča o jednoj od najvećih afričkih imperija.

 Uvod u imperiju

Dobijajte najnovije članke u prijemno sanduče:

Usmena predaja kaže da je kraljevstvo Songaj u 7. veku osnovao el Jaman, hrišćanin, no u 11. veku njegovi vladari su prešli na oslam. U 14. veku kraljevstvom je zavladalo Carstvo Mali, no 1464. god. ratnički kralj po imenu Soni Ali pobunio se i zauzeo glavni grad Malija Timbuktu, te je tako Songaj ponovo postao nezavisan.

Kraljevstvo Songaj je dobilo ime po narodu Songaj koji je živeo na malom području na istočnim obalama reke Niger. Pre 10. veka, Songaj je već pripojilo nekoliko drugih naroda u svoju naciju, pri čemu je svaka grupa ljudi donela svoje posebne veštine koje bi pomogle Songajcima da postignu nove visine uspeha.

 Narod Sorko je sa sobom poneo znanje o gradnji čamaca, dok su se ljudi Gao specijalizovali za lov na rečne životinje kao što su nilski konji i krokodili. Ljudi iz Doa su bili stručni poljoprivrednici i uzgajali su useve duž obala reke Niger. Svi ovi ljudi su bili potčinjeni pod vlašću Songajaca kada su Songajci stigli na svojim konjima. Kroz vekove, svi ti ljudi će se udružiti u jednu etnolingvističku grupu.

 Sve se ovo dogodilo u vreme kada je Carstvo Gane bilo na vrhuncu na zapadu Afrike. Veliki deo trgovine sa ovim Carstvom i Songaijem obavljao se preko Songajskog grada Gaoa, koji je postao centar malog Kraljevstva Songaj, i nazvan je kao prestonica pod vladavinom Dia Kosoija. Na kraju, Gao će postati moćno trgovačko središte, donoseći izuzetno bogatstvo narodu Songaj. Trgovinska roba je uključivala urme, zlato, slonovaču, kola orahe, kožu, so i porobljene ljude.

 Najranija istorija potiče iz mitova i legendi. Sa ranom tradicijom istorije koja se prenosi usmeno, teško je odrediti šta je istina, a šta nije. U tekstu iz 1655. godine stoji da su prvi vladari bili dinastija Za, a prvi vladar Za, Za Alajaman, došao je iz Jemena i nastanio se u gradu Kukija.

 Znanje o drugoj dinastiji je isto tako zagonetno. Drevni nadgrobni spomenici na groblju u blizini sela Sanei govore o ovim vladarima koji su nosili titulu Zuva , ali osim toga, o njihovoj vladavini se ne zna mnogo.

 Oko 1300. godine, prosperitet Gaoa je privukao neželjenu pažnju susednog carstva Malija, koje je zasenilo imperiju Gane i pokorilo Gao i narod Songaj, dodajući Gaoa njihovom carstvu koje se širilo. Gao je ostao deo Malijskog carstva do oko 1430.god. Međutim, pre toga, unutrašnji sukobi unutar Malijskog carstva otežavali su održavanje kontrole nad svim njegovim provincijama. Kako su decenije prolazile, Gao je bio u stanju da osvoji sve veću nezavisnost.

 Oko 1360. godine počelo je doba sukoba u carstvu Mali. Mansa (vladar) Sulejman je umro, ostavljajući spor oko toga ko treba da nasledi carstvo. Sledeći Mansa, Mansa/Mari Jata II, doveo je Carstvo u finansijsku propast. Mansa Musa II ga je nasledio i ostalo mu je carstvo koje se raspadalo u pobuni. Uspeo je da uguši pobunu Tuarega, ali nije uspeo da spreči Kraljevinu Gao da se otcepi i ponovo potvrdi svoju nezavisnost 1375.

 Uspon Songaja

 Ne samo da je Gao stekao nezavisnost, već je počeo da se potvrđuje i vojno. Tako je započela dinastija Soni. Pod Sonijem Sulejmanom Damom, Gao je krenuo u osvajanje teritorije Malija. Tako je počela tranzicija iz Kraljevine Gao u Songaj carstvo. Tokom 1460-ih i 1470-ih, carstvo Songaj se brzo širilo, osvajajući susedne teritorije i gutajući ono što je ostalo od raspadajućeg Maliskog carstva. To je učinjeno pod vladavinom Sonija Alija, koji je nasledio Sonija Sulejmana Damu.

 Nakon odbrane od kraljevstva Mosija na jugu i osvajanja naroda Dogona na severu, Soni Ali je pripojio Timbuktu carstvu Songaj uzevši ga od Tuarega, koji su ga uzeli od Malija. Zatim je opsedao grad Džene i, posle sedmogodišnje opsade, uspeo je da izmori grad glađu, anektirajući ga 1473. Veruje se da je Soni Ali vladao kao brutalni tiranin, posebno nad narodom Timbuktua, sve do svoje smrti 1492.god. Nasledio ga je njegov sin Soni Baru, čija je vladavina prekinuta ubrzo nakon toga, a presto je zauzeo Askija Muhamed I, koji je postao poznat kao Askija Veliki.

 Pod vladavinom Askije Muhameda, vojska je reformisana u profesionalnu vojsku sa punim radnim vremenom, a on je efektivno reorganizovao strukturu carstva. Bio je pobožni musliman koji se fokusirao na otvaranje džamija širom carstva i regrutovanje muslimanskih učenjaka. Uprkos svojoj religioznoj revnosti, nije nametao religiju svojim podanicima. Vodio je džihad protiv kraljevstava Mosija na jugu, ali kada ih je pobedio, nije ih naterao da pređu na islam. Tokom svoje vladavine završio je i hadž – hodočašće u Meku.

 Askija Muhamed je bio vojskovođa, ali je bio i učenjak. Bio je zainteresovan za astronomiju, gradio je opservatorije u svom Carstvu i angažovao astronome. Pod njegovom vlašću izgrađene su škole širom carstva, a proširen je univerzitet Sankore u Timbuktuu. Podsticao je trgovinu i odnose sa ostatkom muslimanskog sveta, a mnogi kvalifikovani radnici su migrirali iz Arabije, Egipta, Maroka i muslimanske Španije da rade u Songaju. Ove nacije su takođe razmenile ambasadore sa Songaijem, što je osnažilo diplomatsku težinu Askije Muhameda.

 U to vreme je cvetala i trgovina. Izgrađeni su kanali, a trgovinske mreže su se širile. Rudnici soli u Tagazi stavljeni su pod kontrolu carstva Songaj, što je značajno povećalo ekonomsku proizvodnju. Poboljšane su poljoprivredne metode, a uveden je sistem tegova i mera da bi se olakšala trgovina.

 Reka Niger je bila neophodna za ovu trgovinu, a veći deo reke je bio pod direktnom kontrolom carstva Songaj. Trgovina se obavljala karavanima kamila na severu i preko Sahare. Industrija je bila usredsređena na sistem klanova, a nečije zanimanje je određivalo u kom klanu je rođen. Dakle, svaki klan je imao monopol nad sopstvenom industrijom i mogao je da utiče na poslove na isti način kao cehovi ili sindikati.

Na donjem kraju društvene lestvice nalazile su se hiljade porobljenih ljudi. U poređenju sa drugim zapadnoafričkim carstvima, Songaj se u velikoj meri oslanjao na njihov rad. Mnogi od njih su bili zarobljenici dovedeni nakon borbi, a većina porobljenih ljudi radila je u poljoprivrednoj industriji, obrađivala polja.

 Iznad njih su bili slobodni ljudi i trgovci. U zavisnosti od svoje stručnosti, imigranti su mogli da spadaju u bilo koju od ovih kategorija, a neki su čak i postali robovi.

 Kasta na vrhu su bili plemići i potomci prvobitnog naroda Songaj. Generalno, očekivalo se da su viši slojevi muslimani, dok je nižim klasama često bilo dozvoljeno da se bave svojim tradicionalnim religijama.

 Askija Muhamed I je umro 1528. i carstvo Songaj je nastavilo da napreduje pod nizom careva tokom narednih nekoliko decenija.

 Propadanje i kolaps carstva Songaj

 Period mira i prosperiteta nakon smrti Askije Muhameda nije trajao zauvek. Politički haos i višestruki građanski ratovi potresli su Carstvo, stvarajući metu oportunističkim neprijateljima da iskoriste svog oslabljenog suseda.

 Godine 1591. Marokanci su, pod sultanom Ahmadom I al-Mansurom Saadijem, izvršili invaziju na Songaj sa namerom da ga osvoje. Iako se vojska Songaja sastojala od profesionalnih vojnika i znatno je nadmašivala invazione snage, marokanska vojska je imala arkebuze i nekoliko topova, koje je koristila za razorni efekat. Bitka kod Tondibija bila je sramotan poraz za carstvo Songaj, a marokanska vojska je nastavila da zauzima Timbuktu, Jenne i Gao, što je izazvalo potpuni kolaps carstva.

 Okupacija nije bila laka za Marokance. Neprekidni nemiri i pobuna učinili su vladavinu bivšim carstvom Songaj noćnom morom, a Marokanci su se na kraju povukli nekoliko decenija kasnije. Ipak, carstvo Songaj nije moglo da se oživi, i ono se raspalo na desetine manjih kraljevstava, od kojih su neka pokušala da nastave tradiciju Songaja. Ove države će na kraju pasti u ruke Francuza tokom doba kolonizacije, označavajući konačan kraj onoga što je ostalo od Songaja.

 Imperija Songaj je bila moćna država u Africi koja je bila izuzetno uspešna na različite načine, ali posebno kroz trgovinu i diplomatiju. Dobila je moć i spektakularno propala, slično kao što su to učinile imperije širom sveta.

Ono što je važno u vezi sa imperijom Songaj je to što dovodi u pitanje današnja verovanja o istoriji Afrike i sposobnostima afričkih naroda.

Mr. D. Tovarišić