Godine 711. nove ere Tarik ibn Zijad, proslavljeni i odani general omejadskog kalifa Al-Valida I, prešao je u Evropu iz severne Afrike sa snagama od 6.000 vojnika i Evropa se zauvek promenila. Južna Španija je transformisana islamskom umetnošću, kulturom i arhitekturom. Kao krunski dragulj islamske Španije stoji palata-tvrđava Alhambra i čudo tog vremena – hidraulički sistem vodovoda, KOJIM JE VODA POTEKLA UZBRDO.

Šta je bio Omejadski kalifat?

Omejadski kalifat drugi je od četiri velika islamska kalifata utvrđena nakon smrti Muhameda. Ovaj kalifat je fokusiran na omejadsku dinastiju, poreklom iz Meke. Prema tradiciji, Omejadska porodica (takođe poznat kao Banu ibn Abd-Šams) i Muhamed vode poreklo od zajedničkog pretka, Abd Manāfa ibn Kuse, i oni su prvobitno došli iz grada Meke. Muhamed je potomak Abd Manāfa preko njegovog sina Hašima, dok su Omejadi potomci Abd Manāfa preko drugog sina, Abd-Šamsa, čiji je sin bio Omeje. Dve porodice stoga se smatraju različitim klanovima (oni od Hašima i Omeje) istog plemena (Kurejšija). Međutim muslimanski istoričari ističu da je Omeja usvojeni sin Abd-Šamsa tako da on nije bio krvni srodnik Abd Manāfa ibn Kuse. Omeja je kasnije odbačen iz plemićke porodice.

Omejadska porodica je prvi put došala na vlast pod trećim halifom, Osmanom ibn Afanom (oko 644—656.), ali omejadski režim je osnovao Muavija ibn Abi Sufjan, dugogodišnji guverner Sirije, nakon završetka Prvog muslimanskog građanskog rata u 661. po Hristu/41. po hidžri. Sirija je ostala glavna baza napajanja Omejada posle toga, a Damask je bio njihova prestonica. Omejadi su nastavili muslimanska osvajanja, uključujući Kavkaz, Transoksijana (Turan, tj. deo srednje Azije koji približno odgovara savremenom Uzbekistanu, Tadžikistanu, južnom Kirgistanu i jugozapadnom Kazahstanu) Sind, Magreba i Iberijsko poluostrvo (Al-Andaluz) u muslimanski svet. U svom najvećem obimu, Omejadski kalifat pokrivao je 13.400.000 km², što ga čini najvećom imperijom koju je svet video, a petu najveću državu koja je ikada postojala.

Muslimansko prisustvo na Iberijskom poluostrvu potrajalo je punih 800 godina. Naime, udruženi napori Kraljevina Aragona i Kastilje u 15. veku, ujedinjenih brakom i uz podršku svih, od pape do Svetog rimskog carstva, konačno su uklonili mavarsku vlast iz Španije, ali nasleđe tih vekova kao kalifata ostaje do danas.

Alhambra

Neosporni krunski dragulj islamske Španije, građen stotinama godina uz ogromne troškove, je fantastična palata-tvrđava poznata kao Alhambra.

Alhambra (Al Kelat Al Hamra što znači „crvena tvrđava“; šp: Alhambra) je dvorac i utvrđenje mavarskih vladara u Granadi u južnoj Španiji koje je izgrađeno u 13. i 14. veku. Današnje ime vodi poreklo od arapske reči Al-Hamra što znači „crvena“, a potpuno ime je bilo Al-Kelat al-Hamra što znači „crvena tvrđava“. Smatra se da ime grada vodi poreklo od boje crvene gline od koje je utvrđenje izgrađeno. Međutim, ranije je Alhambra bila prekrivena belom bojom pa postoje i mišljenja koja kažu da ime grada vodi poreklo od boje baklji koje su osvetljavale grad noću. Ostali autori zastupaju stav da je „Alhambra“ jednostavno žensko ime osnivača Abu Alahmar, što na arapskom znači „crvena”.

Utvrđenje se nalazi na brdskoj zaravni u jugoistočnom delu grada Granade. Zaravan na kojoj se nalazi Ahambra je dugačka 740 m, a na najširem delu široka 205 m, odnosno zauzima površinu od 142.000 m². Smeštena je na čvrsto utvrđenom položaju, a utvrđenje je u osnovi imalo odbrambenu funkciju. Kasnije su na ostalom delu zaravni izgrađeni brojni dvorci koji su smešteni uz relativno slabo utvrđen zid koji ima trinaest kula. Većina kula je imala odbrambenu ulogu, mada ima i onih koje su predstavljale vidikovac.

Dvorac i utvrđenje su nekada bili sedište muslimanskih vladara Granade, a danas su jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i, jedini dvorac iz doba mavarskih vladara, koji je ostao delimično nedirnut. Danas su na zgradama i baštama vidljive jedino sitne prepravke katoličkih vladara iz 16. veka i kasnije. Karlo V Habzburški (24. februar 1500 — 21. septembar 1558), car Svetog rimskog carstva je 1527. godine podigao dvorac unutar utvrđenja.

U utvrđenju se nalazila vojna zona koja je činila centar odbrane i nadzora, a tu su smeštene i najstarije građevine celog kompleksa. Neki od prvih objekata su podignuti u 11. veku kada su Arapi planirali da Granadu pretvore u prestonicu kraljevstva Taif (šp. Taifas). Glavni objekti u utvrđenju su: Kula Kubo, Adarve, kasnije pretvoren u vrt, Kula Bdenja, Kula Pomena (visoka 22 m), Kula Španskih plemića, Trg Oružja, Kula Useka i Kula Adarguero.

Dvorski kompleks Nasrida čini Dvorac Komares (šp. Palacio de Comares), koji je najpre izgrađen, i Dvorac Lavova (šp. Palacio de los Leones). U ovim dvorcima se nalazilo sedište uprave Nasrida, kao i njihove privatne odaje za život i uživanje. Kompleks je izgrađen u prvoj trećini 14. veka u okviru čega se nalaze sledeće građevine:

• Meksuar (šp. Mexuar) je najstarija dvorana u kompleksu, koja je tokom arapske ere bivala i sudnica za najvažnije slučajeve. Imala je prostoriju koja je bila zaštićena visokim rešetkama u kojoj je boravio sultan i pratio suđenja.
• Dvorac Komares (šp. Palacio de Comares) je izgrađen 1370. godine po naredbi Mohameda V. On se sastoji od: Dvorišta blagoslova ili mirti, Brodske sobe (šp. Sala de la Barca) – dobila ovo ime zato što ima oblik brodskog trupa. Soba ima oblik pravougaonika dužine 24 m, a širine 4,35 m, zatim Kule dvorane Komares ili Salona Ambasadora,
• Dvorac lavova čine: Dvorana Mocarabes (šp. Sala de los mocárabes), Dvorište Lavova (šp. Patio de los Leones), Fontana Lavova (šp. Fuente de los Leones), Dvorana Abenserahes (šp. Sala de los Abencerrajes), Dvorana kraljeva (šp. Sala de los Reyes), Dvorana dve sestre (šp. Sala de las Dos Hermanas) i vidikovac Lindahara (šp. Mirador de Lindajara).

Kao jedan od najznačajnijih španskih srednjovekovnih kulturnih spomenika, Alhambra je 1984. godine uvršćena na UNESKO-vu listu svetske baštine u sklopu zaštićene celine Alhambra, Heneralife i Albajzin, Granada. Alhambra je bila među 21-im kandidatom u izboru za Sedam novih svetskih čuda, ali na kraju nije izabrana.

Srednjevekovno čudo

Palata Alhambra, poznata po svojoj zadivljujućoj arhitekturi i zamršenim detaljima, unutar svojih zidova čuva čudo inženjerske snage: hidraulički sistem Alhambre. Ovaj sistem, mreža upravljanja i distribucije voda, naglašava napredno znanje i inovacije dinastije Nasrida koja je vladala regionom od 1232. do 1492. godine.

Sistem je toliko sofisticiran da su dostojanstvenici verovali da je emir Granade pronašao način da natera vodu da teče uzbrdo. Kako je to postignuto i šta je to što Alhambrin hidraulični sistem čini tako posebnim?

Bilo bi vam oprošteno ako mislite da hidraulična mreža Alhambre ne zvuči strašno uzbudljivo, ali je duboko impresivna. Mreža je razrađen sistem upravljanja i distribucije vode integrisan u samu palatu i njene okolne bašte.

Problem dolazi od lokacije Alhambre, visoko na visoravni iznad okolnog sela. Takvo mesto ima ogromne odbrambene prednosti, ali kao i kod mnogih takvih uporišta postoji jedan ključni problem: voda.

Rešenje je zamršeno, zahtevno i genijalno. Mreža koja se sastoji od niza kanala, akvadukata, rezervoara i cevi transportuje vodu od tačke A (španski planinski lanac Sijera Nevade) do tačke B (palata Alhambra).

Ovaj briljantan sistem bio je od vitalnog značaja za one koji su živeli u palati i oko nje. Imao je više funkcija, uključujući snabdevanje vodom za kućnu upotrebu, navodnjavanje bujnih vrtova koji bi inače bili suvi i mrtvi, i održavanje kitnjastih fontana i bazena koji krase dvorište.

Njegov složen raspored odražava harmoničan spoj funkcionalnosti i estetske privlačnosti, otelotvorujući arhitektonski sjaj islamske civilizacije u srednjovekovnoj Španiji. To je omogućilo da se voda popne na vrh visoravni na kojoj je izgrađena Alhambra, životvorno navodnjavanje u prašini.

Izgradnja hidrauličkog sistema Alhambre nije bio mali inženjerski podvig. Odvijajući se tokom dinastije Nasrida u 14. veku, izgradnja sistema je bila monumentalan poduhvat koji je pokazao najbolju inženjersku stručnost tog doba.

Bilo je potrebno nekoliko decenija da se završi, a radovi su započeli početkom 1300-ih (pod vladavinom sultana Muhameda III) i nastavili su se i tokom vladavine nekoliko njegovih naslednika. I, suočavajući se sa zadatkom da dovedu vodu u palatu, inženjeri su se okrenuli geografiji okoline.

Uključeni inženjeri su koristili prirodnu topografiju regiona, uključujući padine planina Sijera Nevade, u svoju korist. Oni su genijalno osmislili mrežu kanala, akvadukata i rezervoara za uprezanje vode iz planinskih potoka i transporta do kompleksa palate, koji se nalazio na relativno nižem mestu.

Konstrukcija sistema je uključivala kombinaciju kvalifikovane radne snage i naprednih inženjerskih tehnika. Vešte zanatlije su pažljivo postavljale glinene i olovne cevi (što nije tako sjajno, naravno) da distribuiraju vodu po celom kompleksu, dok su klesari precizno pravili akvadukte i rezervoare.

Rezultat je bio podvig srednjovekovnog inženjeringa koji ne samo da je obezbedio esencijalne vodene resurse, već je takođe pokazao umetničku i tehničku snagu nasridskih zanatlija, kao i bogatstvo samih Nasrida. Ovde je došla voda gde je nekada nije bilo, što je naizgled nemoguće.

Vredna investicija?

Alhambrinom hidrauličkom sistemu su bile potrebne decenije da se završi i bio je enormno skup. Postavlja se pitanje: zašto je uložen sav taj trud?

Kada je završena, mreža se pokazala kao žila kucavica palate Alhambra i okolnih vrtova. U svojoj srži, sistem je projektovan da obezbedi pouzdano snabdevanje vodom u izobilju za različite osnovne funkcije unutar kompleksa palate.

Jedna od njegovih primarnih namena bila je da obezbedi domaće potrebe stanovnika i posetilaca palate. Voda transportovana mrežom korišćena je za piće, kuvanje i kupanje, što je neophodno za održavanje normalnog života unutar zidina palate. Ovaj aspekt sistema osiguravao je udobnost i blagostanje stanovnika, doprinoseći luksuznom načinu života u kojem su uživali Nasridski vladari i njihov dvor i dvorjani.

Štaviše, hidraulična mreža je igrala ključnu ulogu u navodnjavanju prostranih vrtova koji su krasili Alhambru, pretvarajući sušni pejzaž u bujnu oazu zelenila. Kanali i cevi su distribuirali vodu za navodnjavanje raznolikog niza biljnih vrsta, uključujući drveće citrusa, aromatično bilje i živopisno cveće.

Pedantno uređene bašte ne samo da su pružale estetsko zadovoljstvo već su služile i u praktične svrhe. Obezbedili su kontinuirano i nezavisno snabdevanje svežim proizvodima i stvorili mikroklimu koja je ublažila intenzivne vrućine andaluzijskih leta.

Štaviše, mreža je olakšala rad brojnih fontana, bazena i vodenih objekata koji su ulepšavali kompleks palate. Ovi kitnjasti elementi služili su kao žarišta lepote i spokoja, odražavajući islamske principe simetrije, geometrije i harmonije sa prirodom. Umirujući zvuk tekuće vode i prizor svetlucavih bazena dodali su očaravajući ambijent Alhambre, očaravajući posetioce i izazivajući osećaj mira i čuđenja.

Dakle, Alhambra hidraulični sistem je služio u nizu ključnih svrha. Međutim, možda je najvažnije bilo da se pokaže. Služio je kao simbol moći, prestiža i kulturne sofisticiranosti za Nasridske vladare. Njegova izgradnja predstavljala je ne samo podvig inženjerske sposobnosti već i demonstraciju bogatstva, uticaja i posvećenosti dinastije stvaranju luksuzne oaze usred sušnog pejzaža južne Španije. Monarh živi ili umire na svojoj reputaciji, a najbrži put do reputacije je ipak kroz veličanstvenost.

Večno delo genija

Pošteno je reći da mreža nije impresivna samo po standardima iz 14. veka, već i po današnjim. Hidraulički sistem Alhambre se smatra podvigom inženjerskog genija iz nekoliko razloga.

Kao prvo, sam dizajn odražava duboko razumevanje hidraulike i principa upravljanja vodom. Kao što je već pomenuto, inženjeri sistema su koristili sofisticirane tehnike da iskoriste prirodnu topografiju regiona, koristeći gravitaciono napajane kanale, akvadukte i rezervoare za efikasan transport vode od planina do kompleksa palate ispod njih.

Ovaj inovativni pristup pokazao je ovladavanje inženjerskim principima daleko ispred svog vremena. Takođe, možda, nudi primamljiv nagoveštaj o daleko starijem (i izgubljenom) čudu, možda delići građevinske tajne sa drevnim Visećim vrtovima Vavilona. To je svakako izazvalo takva poređenja u prošlim vekovima.

Drugo, Alhambra hidraulična mreža je neprimetno integrisala funkcionalnost sa estetskom lepotom. Mreža, ne samo da je obezbedila osnovne vodene resurse za kućnu upotrebu i navodnjavanje, već je takođe olakšala rad kitnjastih fontana, bazena i vodenih objekata koji su krasili vrtove palate. Ova harmonična fuzija forme i funkcije predstavlja primer islamskog arhitektonskog principa jedinstva u dizajnu, uzdižući sistem od puke korisnosti do umetničkog dela.

Štaviše, dugotrajnost sistema je duboko impresivna. Pokretna voda je izuzetno destruktivna, ali uprkos vekovima upotrebe i protoku vremena, veliki deo infrastrukture ostaje netaknut, što svedoči o kvalitetu zanatstva i materijala upotrebljenih u njenoj izgradnji.

Ovo je sve još impresivnije kada se uzme u obzir činjenica da uključeni graditelji i inženjeri nisu imali pristup savremenim alatima ili materijalima. Da je bar savremena infrastruktura tako pouzdana!

Ali to nije samo delo praktičnog inženjeringa, njegovi dizajneri su besprekorno integrisali funkciju i estetsku lepotu, obezbeđujući esencijalne vodene resurse za kućnu upotrebu, navodnjavanje i ukrasne svrhe unutar palate i okolnih vrtova.

Osim toga, služio je kao simbol moći, prestiža i kulturne sofisticiranosti za Nasridske vladare, odražavajući njihovo bogatstvo i uticaj. Bila je to ozraz postojanosti i posvećenosti stvaranju luksuzne oaze usred sušnog pejzaža južne Španije.

Mr. D. Tovarišić