Od kada je u Rusiji uveden porez na nošenje brade, dlake na licu su bile neka vrsta legitimacije za Ruse. Šta je u Rusiji značilo prisustvo ili odsustvo brade i brkova u prethodnih 500 godina?

Glasan skandal potresao je moskovsko društvo kasnih 1520-ih: Veliki knez Vasilij Joanovič obrijao je bradu i ostavio samo brkove, „na litvanski način“. Pričalo se da je to učinio da bi se dodvorio ćerki Ane Jakšić Glinski, princezi Eleni, koja je bila 29 godina mlađa od Velikog princa. Pošto je postala supruga Vasilija, Glinski je ubrzo rodila naslednika – budućeg Ivana Groznog. Ali, dugo posle toga bojari i plemstvo su drhtali od gneva, jer je brijanje brade u to vreme bilo zabranjeno od strane pravoslavne crkve.

Nakon toga sledili su vekovi u kojima je bilo obavezno nositi bradu, pa brkove, brijati jedno i drugo, sve do kraja 19.-og veka kada su dlake na licu postale stvar modnih trendova.

U drevnoj i srednjovekovnoj Rusiji, tokom 16. i 17. veka, brada i brkovi su bili uobičajeni za sve muškarce. Čak je i prvi zakonik u Rusiji „Ruska pravda“ priznavala poseban status brade i ako je neko namerno oštetio tuđu bradu (porezao, spalio ili pocepao), plaćao je kaznu.

Za osobe sa brkovima, a bez brade smatralo se da su Litvanci ili Polјaci, dok za one koje nisu imale ni bradu ni brkove „nemčinima“ (Evroplјanima, katolicima, pa čak i vanzemalјcima).

Vremenom su se brade počele brijati, kao što je u Evropi u ranom modernom dobu, golobrado lice postalo znak visokog društvenog statusa. U Rusiji su se odupirali novoj modi. Pravoslavna crkva je 1551. godine zabranila brijanje i sečenje brkova i brade pod pretnjom ekskomunikacije. Uz stalnu konfrontaciju pravoslavlјa i katolicizma i stalne pokušaje Katoličke crkve da propoveda među pravoslavnim stanovništvom, brijanje ili nošenje brade bilo je i političko pitanje.

Brada u predpetrovskoj Rusiji nije bila samo ponos – lјudi su se u nju čak i zaklinjali. Putnik Adam Olearije primetio je da se od svih moskovskih bojara najveće poštovanje odaje onima sa velikim stomakom i dugom bradom. „Nјegovo veličanstvo takve lјude izlaže na svečanim audijencijama, misleći time da strancima uliva veće poštovanje prema njegovoj ličnosti“, napisao je Olearijus.

U 18.-om veku u Rusiji bradu su nosili selјaci, bogati trgovci, sveštenici ili pripadnici sveštenstva, dok su svi ostali bili bez brade i bez brkova. Čovek sa „golim licem“ na ruskoj ulici privukao bi pažnju na ovaj ili onaj način. Prva pomisao je bila: „To je stranac, Nemac ili Litvanac!“ Ali, do kraja 17. veka bilo je toliko stranaca da je moda brijanja brade prodrla i u mlade Ruse.

1675. godine moskovsko plemstvo moralo se posebnom uredbom podsetiti „da ne usvaja tuđe nemačke i druge običaje i da ne šiša kosu na glavi, a takođe da ne nosi halјine, kaftane i kape i da ih ne nosi ni ruski narod.” A 1698. godine car Petar je, tek što se vratio iz Velikog poslanstva, okupio svoje bojare i, pričajući im o pohodu, počeo da im seče brade. Šokantna akcija ponovlјena je na sledećoj gozbi u prisustvu cara i na još jednoj…

Razlog ovog carskog čina je da su u Rusiji ljudi bez brade ličili na stranca, dok su bradati članovi ruskih ambasada u Evropi ličili na varvare. Petar je shvatio da za uspeh trgovine i kulturne razmene sa Evropom ova psihološka barijera mora biti uklonjena. Od 1700. godine naređeno je svima da nose „nemačku” odeću, osim sveštenstva, fijakerista i selјaka, a od 1705. godine u gradovima je uvedena čuvena naknada za nošenje brade „bradača”. To se nije odnosilo na selo – selјaci su i dalјe hodali bradati, ali da bi ušli u grad, morali su da plate jednu kopejku.

Ako su građani hteli da nose bradu, porez je bio ogroman – imućni građani plaćali su 60 rubalјa godišnje, siromašniji građani – 30 rubalјa, bogati trgovci – 100 rubalјa godišnje, staroverci – 50 rubalјa godišnje. Istovremeno, vojnik u vojsci dobijao je platu 10 rubalјa godišnje. Toliko je skupo bilo nositi bradu!

Na svim gradskim kapijama bile su provere brade, a patrole su išle gore-dole ulicama. Grigorij Esipov, istoričar, opisao je ta vremena: „Siromašan trgovac ili selјak donosi u grad stvari, trupce, drva, ugalј ili bilo koju drugu robu. Na gradskoj kapiji mu viču: „Stani! Šta je sa bradom?“ Kopejka ide u džepove čuvara – i, ako čovek ne želi da plati, pošalјu ga u pokrajinsku kancelariju, a odatle u zatvor – i on sedi u njoj dugo, dugo vremena: gde siromah može biti kažnjen 50 rubalјa. U pokrajinskoj kancelariji u Sankt Peterburgu 1723. godine bilo je toliko bradatih lјudi u zatvoru, siromašnih trgovaca i industrijalaca, da im je Senat naredio da obriju brade i da ih puste napolјe uz kauciju“.

Katarina Velika je tek od 1762. godine ukinula taksu za bradu za civile – dok su vojnici nastavili da se briju po vojnim propisima. Ipak, u ruskom društvu više nije bilo uobičajeno nositi bradu. Staroverci su, pak, dobili pravo da hodaju sa bradom bez ikakvih kazni.

Dolaskom 19. veka i ere „dendizma“ i kicoša, brada je postala znak povučenosti. I sam car Aleksandar I je rekao da će pustiti bradu i povući se u Sibir ako rat sa Napoleonom bude izgublјen.

Od 1830-ih pa nadalјe, brada je postala znak kicoša. Kao što je „Lejdiz Džurnal“ objavio: „Mnogi mladići zamišlјaju da će privući pažnju ako puste bradu, baš kao što su to činili građani drevnih grčkih i rimskih republika. Međutim, takvi muškarci nisu bili popularni u društvu – upoređivani su sa „uprlјanim kozacima“, dervišima, pa čak i kozama. Bradu su i dalje nosili religiozni pripadnici Staroverci.

Veliko iznenađenje društva bilo je kada je 1832. godine vojnim činovnicima bilo dozvolјeno da nose brkove i zaliske. Zašto se to dogodilo? Vrlo jednostavno – iz nekog razloga je i sam car Nikolaj I počeo da nosi brkove, pa je morao da ih dozvoli celoj vojsci (Nikolaj je bio u vojnom činu generalnog inženjera). Međutim, car je ubrzo primetio da su državni službenici, posebno u provinciji, počeli da nose bradu i brkove. Godine 1837, Nikolaj je morao da izda dekret u kome je pisalo: „Šefovi civilnih vlasti moraju strogo paziti da njihovi potčinjeni ne nose ni bradu ni brkove, jer te privilegije pripadaju samo vojsci.“

Za vreme Nikolaja, jedini „zvanični“ civil sa brkovima bio je dvorski slikar Bogdan Vilevalde: car mu je pozirao toliko često da je slikar tražio pravo da zadrži svoje raskošne brkove, koje je nazvao „Najuzvišenijim brkovima“.

Car Aleksandar II je 1874. dozvolio svim vojnim licima (sa izuzetkom garde, kralјevske pratnje i najviših vojnih i pomorskih činova) da nose brkove i bradu, dok je njegov sin, bradati car Aleksandar III, odmah po stupanju na vlast 1881.god., dozvolio da svako, bez razlike u činu ima bradu. Redovi među kralјevskom gardom i kralјevskim grenadirima su čak bili posebno upućeni „da ne briju bradu“! Od ovog trenutka pa nadalјe, brada na licu u Rusiji nije postala predmet zakona, već stvar modnih trendova.

Mr. D. Tovarišić