Istraživanja širom sveta tokom prethodnih 60 godina pokazuju da je bezbednost nuklearki u odnosu na druge konvencionalne izvore električne energije mnogo veća nego što se uobičajeno misli.

Nijedna industrija nije imuna na nesreće, ali sve industrije uče od njih. U civilnoj avijaciji se svake godine dešavaju nezgode i svaka je pedantno analizirana. Pouke iz skoro sto godina iskustva znače da su ugledne aviokompanije izuzetno bezbedne. U hemijskoj industriji i industriji gasa, velike nesreće takođe nalažu pobolјšanje bezbednosti. Sa nuklearnom energijom, visok energetski potencijal goriva čini potencijalnu opasnost očiglednom, i to je oduvek bilo uračunato pri projektovanju i izgradnji nuklearnih elektrana. Nekoliko nesreća je bilo spektakularno i vredno vesti, ali sa malim posledicama u smislu lјudskih žrtava. Za razliku od drugih industrijskih nesreća, koje dobijaju relativno malu pažnju javnosti, vesti o nesrećama sa nuklearnom energijom i dalјe se brzo šire i izazivaju zabrinutost potencijalno ugroženih.

Tokom 1950-ih pažnja se okrenula ka iskorišćavanju snage atoma, kao  najkoncentrovanijeg izvora energije na svetu, na kontrolisan način, kao što je pokazano u Čikagu 1942. i kasnije u vojnim istraživanjima, kao i primeni stabilnog dobijanja toplotne energije pri proizvodnji električne energije u NE. Ovo je prirodno izazvalo zabrinutost u vezi sa nesrećama i njihovim mogućim posledicama. Međutim, kod nuklearne energije, bezbednost zavisi od skoro istih faktora kao u bilo kojoj uporedivoj industriji: inteligentnog planiranja, pravilnog dizajna osnovnih i rezervnih sistema, visokokvalitetnih komponenata i dobro razvijene bezbednosne kulture u radu. Princip rada NE je veoma sličan termoelektrani i jedino se razlikuje po načinu proizvodnje toplotne energije, kojom se dobija vodena para visokog pritiska. U NE gorivo je radioaktivni element, a kod konvencionalnih TE ugalj visokokalorične vrednosti. Tako dobijena vodena para pokreće turbinu, a turbina električni generator.

Radni vek reaktora zavisi od održavanja njihove sigurnosne margine. Određeni nuklearni scenario bio je gubitak hlađenja koji je rezultirao toplјenjem jezgra nuklearnog reaktora, a to je motivisalo studije kako o fizičkim i hemijskim mogućnostima, tako i o biološkim efektima radioaktivnosti reaktora. Oni koji su odgovorni za tehnologiju nuklearne energije, kako na Zapadu tako i na Istoku, uložili su izuzetne napore da osiguraju da ne dođe do toplјenja jezgra reaktora, jer se pretpostavlјalo da bi otapanje jezgra stvorilo veliku opasnost, a ako se ne obuzda, i tragični udes sa verovatno višestrukim smrtnim slučajevima. U izbegavanju ovakvih nesreća napori su bili veoma uspešni. U 60-godišnjoj istoriji civilne nuklearne upotrebe, sa preko 18.500 reaktora u 36 zemalјa, pored manjih nesreća koje nisu ni javno objavljene, dogodile su se samo tri značajne nesreće u nuklearnim elektranama: na Ostrvu Tri milje, u Černobilju i Fukušimi.

Na ostrvu Tri milјe (SAD 1979.) je reaktor bio ozbilјno oštećen, ali je radijacija bila ograničena i nije bilo štetnih posledica po zdravlјe ili životnu sredinu.

U Černobilju (Ukrajina 1986.) je uništenje reaktora parnom eksplozijom i požarom, bez odredbe o suzbijanju, u početku ubilo dve osobe plus još 28 od trovanja radijacijom u roku od tri meseca, što je imalo značajne posledice po zdravlјe i životnu sredinu.

U Fukušima Daiči (Japan 2011.) su tri stara reaktora (zajedno sa četvrtim) otpisana nakon što su efekti gubitka hlađenja usled ogromnog cunamija bili neadekvatno obuzdani. Usled radioaktivnosti nije bilo mrtvih ili ozbilјnih povređenih, iako je u cunamiju poginulo oko 19.500 lјudi.

Od svih nesreća i incidenata, samo su nesreće u Černobilјu i Fukušimi dovele do veće doze zračenja od onih koje su rezultat izloženosti prirodnim izvorima. Nesreća u Fukušimi je dovela do izvesnog izlaganja radijaciji radnika u elektrani, ali ne toliko da bi ugrozilo njihovo zdravlјe, za razliku od Černobilja. Ostali incidenti (i jedan akcident) su u potpunosti ograničeni na elektranu. Osim Černobilja, nijedan nuklearni radnik ili građani nikada nisu umrli od posledica izlaganja radijaciji usled incidenta u nuklearnom reaktoru. Takođe je bilo nekoliko nesreća u eksperimentalnim reaktorima i na jednoj vojnoj deponiji koja je proizvodila plutonijum (u Vindskalu, Velika Britanija, 1957.) ali nijedna od njih nije rezultirala gubitkom života izvan stvarnog postrojenja ili dugotrajnom kontaminacijom životne sredine. Veći broj ozbilјnih radioloških povreda i smrti koje se dešavaju svake godine (2-4 smrti i mnogo više izloženosti iznad regulatornih granica) rezultat je velikih nekontrolisanih izvora zračenja, kao što je napuštena medicinska ili industrijska oprema.

Mere zaštite

Od samog početka postojala je snažna svest o potencijalnoj opasnosti i po nuklearnu kritičnost i oslobađanje radioaktivnih materija od generisanja električne energije nuklearnom energijom. Kao i u drugim industrijama, projektovanje i rad nuklearnih elektrana ima za cilј da minimizira verovatnoću nesreća i izbegne velike lјudske posledice kada do njih dođe. Dokazi tokom šest decenija pokazuju da je nuklearna energija bezbedno sredstvo za proizvodnju električne energije. Rizik od nesreća u nuklearnim elektranama je nizak i opada svake godine primenom propisa. Posledice nesreće ili terorističkog napada su minimalne u poređenju sa drugim uobičajeno prihvaćenim rizicima, a radiološki efekti na lјude bilo kog radioaktivnog oslobađanja mogu se izbeći. U vezi sa nuklearnom energijom, bezbednost je usko povezana sa opštom bezbednošću, a na nuklearnom polјu takođe sa zaštitnim merama, pri čemu se primećuju određene specifičnosti:

Bezbednost se fokusira na nenamerne uslove ili događaje koji vode do radioloških oslobađanja od ovlašćenih aktivnosti. Uglavnom se odnosi na suštinske probleme ili opasnosti;

Bezbednost se fokusira na namernu zloupotrebu nuklearnih ili drugih radioaktivnih materijala od strane nedržavnih elemenata da bi se nanela šteta. Uglavnom se odnosi na spolјne pretnje materijalima ili objektima;

 Zaštita je usredsređena na uzdržavanje aktivnosti država koje bi mogle da dovedu do nabavke ili razvoja nuklearnog oružja. Ona se odnosi uglavnom na materijale i opremu u vezi sa odmetnutim vladama.

Od napada na Svetski trgovinski centar u Nјujorku 2001. godine, povećana je zabrinutost zbog posledica upotrebe velikog aviona za napad na nuklearno postrojenje sa cilјem oslobađanja radioaktivnih materijala. Razne studije su razmatrale slične napade na nuklearne elektrane. Oni pokazuju da bi nuklearni reaktori bili otporniji na takve napade od praktično bilo koje druge civilne instalacije. Detalјnu studiju je sproveo Američki institut za istraživanje električne energije (EPRI) koristeći specijalističke konsultante, a platilo je Ministarstvo energetike SAD. Zaklјučuje se da su strukture američkog reaktora „kvalitetne i zaštitile bi  gorivo od udara velikih komercijalnih aviona“. Analiza je koristila Boing 767-400 sa punim gorivom od preko 200 tona kao osnovu, pri 560 km/h – maksimalna brzina za precizno letenje blizu zemlјe. Raspon krila je veći od prečnika zaštitnih zgrada reaktora, a motori od 4,3 tone su udalјeni 15 metara. Stoga su se analize fokusirale na direktan udar jednog motora na središnju liniju, pošto bi to bila najprodornija raketa, kao i na udar celog aviona ako bi trup udario u središnju liniju (u tom slučaju bi se motori odbili od blokova). U svakom slučaju nijedan deo aviona ili njegovo gorivo ne bi prodrli u zaštitni prostor. Druge studije su potvrdile ove analize. Probijanje, čak i relativno slabog armiranog betona, zahteva višestruke pogotke artilјerijskih granata velike brzine ili specijalno dizajniranih ubojnih sredstava za „razbijanje bunkera“ – oba su daleko iznad onoga što će teroristi verovatno primeniti. Avion tankih zidova, izrađen od aluminijuma, koji se sporo kreće, koji bi udario u teški armirani beton, jednostavno bi se raspao sa zanemarlјivim prodorom unutar elektrane. Dalje, realne procene decenija analiza, laboratorijskog rada i testiranja, otkrivaju da posledice čak i najgorih realističnih scenarija, kao što je toplјenje jezgra i neuspeh izolacije, mogu prouzrokovati veoma mali broj (ili uopšte da ne izazovu) smrtnih slučajeva, bez obzira na scenario koji je doveo do toplјenja jezgra i neuspeha zaštite. Ovaj zaklјučak je dokumentovan u studiji EPRI iz 1981. godine, koja je bila naširoko objavljena od strane Levensona i Rana iz časopisa “Nuklearne tehnologije” na mnogim jezicima.

Godine 1988. “Sandia National Laboratories” u SAD demonstrirao je nejednaku distribuciju apsorpcije energije koja se javlјa kada avion udari u masivnu, čvrstu metu. Test je uklјučivao mlazni avion F4 Fantom na raketni pogon (oko 27 tona, sa oba motora blizu jedan drugom u trupu) koji je udario u betonsku ploču deblјine 3,7 metara brzinom od 765 km/h. Ovo je trebalo da pokaže da li predložena japanska nuklearna elektrana može da izdrži udar teške letelice. Pokazalo se kako većina energije sudara ide na uništenje samog aviona – oko 96% kinetičke energije aviona je otišlo na njegovo uništenje i malog prodiranja u beton. Maksimalna penetracija betona u ovom eksperimentu bila je 60 mm, ali u poređenju sa fiksnim reaktorskim sadržajem potrebno je uzeti u obzir 4% energije koja se prenosi na ploču. Još kasnih 1970-ih, Centralni odbor za proizvodnju električne energije Ujedinjenog Kralјevstva razmatrao je mogućnost da veliki putnički avion sa punim opterećenjem i punim gorivom bude otet i namerno udari u nuklearni reaktor. Glavni zaklјučci su bili da bi avion imao tendenciju da se raspadne kada udari u različite zgrade kao što je reaktorska hala, i da bi ti delovi imali mali uticaj na betonski biološki štit koji okružuje reaktor. Svaki požar zapaljenog kerozina bi takođe imao mali uticaj na zaštitu. Tokom 1980-ih u SAD-u, neke elektrane su bile projektovane da izdrže udar od potpuno napunjenog velikog vojnog transportnog aviona i da i dalјe mogu da postignu i održavaju hladno zaustavlјanje. Studija američke elektrane iz 1970-ih procenjuje moguće efekte uspešnog terorističkog napada koji izaziva i toplјenje jezgra i veliki proboj u zaštitnoj strukturi, što je i jedno i drugo izuzetno malo verovatno. To pokazuje da veliki deo najopasnijih radioaktivnih izotopa, poput onih joda i telura, nikada ne bi napustio lokaciju. Veliki deo radioaktivnog materijala bi se zalepio za površine unutar kontejnera ili bi se pretvorio u rastvorlјive soli koje ostaju u oštećenoj zaštitnoj zgradi. Neki radioaktivni materijal bi ipak otišao u okolinu nekoliko sati nakon napada u ovom ekstremnom scenariju i pogodio područja udalјena i do nekoliko kilometara. Obim i tajming ovoga znači da sa evakuacijom sporim hodom unutar ovog radijusa ne bi predstavlјalo veliki zdravstveni rizik. Međutim, to bi moglo da ostavi područja kontaminiranim i time raselјava lјude na isti način kao prirodna katastrofa, što dovodi do ekonomskih, a ne zdravstvenih posledica.

U pogledu bazena za skladištenje istrošenog goriva, slične analize nisu pokazale štetu. Bačve za suvo skladištenje i transport su zadržale svoj integritet. „Ne bi bilo ispuštanja radionukleida u životnu sredinu“. Slično tome, masivne strukture znače da bilo kakav teroristički napad, čak i unutar postrojenja koje je dobro zaštićeno i prouzrokuje gubitak hlađenja, toplјenje jezgra i narušavanje zaštite, ne bi rezultiralo bilo kakvim značajnim radioaktivnim zračenjima. Međutim, iako su glavne strukture robusne, napadi iz 2001. godine su doveli do povećanih bezbednosnih zahteva i NRC je zahtevao od postrojenja da instaliraju barijere, neprobojne bezbednosne stanice i druge fizičke modifikacije za koje u SAD procenjuje da su industrijsko udruženje koštale oko 2 milijarde dolara širom zemlјe. Švajcarski inspektorat za nuklearnu bezbednost proučavao je sličan scenario i 2003. godine izvestio da bi opasnost od bilo kakvog oslobađanja radijacije iz takvog udesa bila mala za starije elektrane i izuzetno nisko za novije. Konzervativni kriterijumi projektovanja, koji su doveli do toga da većina energetskih reaktora bude obavijena masivnim strukturama sa biološkom zaštitom, obezbedile su mir u pogledu samoubilačkog terorizma. Očigledno, sa bolјim razumevanjem onoga što bi se desilo u unutrašnjoj nesreći toplјenja jezgra, zabrinutost oko ublažavanja nesreće nije ni približno potrebna u toj meri kao što se prvobitno pretpostavlјalo.

Bezbednost NE u odnosu na druge izvore energije

Mnoge statistike o nesrećama na radu su generisane tokom poslednjih 40 godina rada nuklearnih reaktora. U poređenju s onima iz proizvodnje električne energije na ugalј, sve pokazuju da je nuklearna energija izrazito sigurniji način proizvodnje električne energije.

Proizvodnja energije na ugalј ima hronične, a ne akutne, bezbednosne implikacije po javno zdravlјe. Takođe ima duboke bezbednosne implikacije za iskopavanje uglјa, sa stotinama radnika koji svake godine umiru u rudnicima uglјa.

Proizvodnja hidroelektrana ima mali broj, ali veoma velikih nesreća koje su prouzrokovale hilјade smrtnih slučajeva. 1975. godine kada su se Bankiao, Shimantan i druge brane srušile u Henanu, u Kini, najmanje 30.000 lјudi je poginulo odmah, a ukupno oko 230.000, sa izgublјenih 18 GW snage postrojenja. Tokom 1979. i 1980. u Indiji je oko 3500 poginulo od dva kvara na hidroelektrani, a 2009. u Rusiji 75 je poginulo od dezintegracije turbine hidroelektrane. Početkom 2017. skoro 200.000 lјudi je evakuisano zbog potencijalnog kvara brane Orovil u Kaliforniji.

U Velikoj Britaniji, “Prijatelјi Zemlјe” (Friends of the Earth) naručili su studiju Tyndall Centra, koja se prvenstveno oslanjala na recenziranu akademsku literaturu, dopunjenu literaturom iz kredibilnih vladinih, konsultantskih i političkih izvora. U januaru 2013. zaklјučeno je „da su bezbednosni rizici po MWh isporučene energije, dobijeni iz nuklearnih elektrana, znatno manji na životni ciklus u odnosu na uticaje tehnologija elektrana na ugalj i prirodni gas, kao i obnovlјivih izvora energije “.

Mr. Dragan Tovarišić