NEPOZNATA ANTIČKA GRČKA

Ispitali smo samo neke od fenomena grčke civilizacije. I ono što će ovde biti rečeno biće dovoljno da shvatimo: koliko malo znamo o pravoj antičkoj Grčkoj i koliko je ona beskrajno različita od slike koju je savremeni Zapad pretvorio u idola i proglašava je za svog prethodnika. Međutim, samo stručnjaci za antičku Grčku – klasični naučnici i klasični filolozi znaju da to nije ništa drugo do mit koji je nastao tokom renesanse i prosvetiteljstva, a da je drevna grčka civilizacija bila jedinstvena, nimalo slična civilizaciji modernog Zapada.

Prelepa antička Grčka! Od škole svako od nas je upijao ubeđenje da je antička grčka civilizacija bila najnaprednija za to vreme, da je svetu dala pozorište, filozofiju, demokratiju i još mnogo toga što je činilo okosnicu moderne evropske civilizacije i da je stoga Zapad u naše dane direktni naslednik Grčke Perikla i Platona, Hesioda i Tukikida. Tako govore svi školski udžbenici, tako govore edukativni filmovi, to govore hiljade nastavnika hiljadama učenika. I samo stručnjaci za antičku Grčku – klasični naučnici i klasični filolozi znaju da to nije ništa drugo do mit koji je nastao tokom renesanse i prosvetiteljstva i koji je sada beznadežno zastareo, da je drevna grčka civilizacija bila jedinstvena, nimalo slična civilizaciji modernog Zapada, da su helenski teatar, filozofija i demokratija slični savremenim institucijama i pojavama koje nose isto ime, samo pod ovim imenom. Ta prava Grčka koja izlazi sa stranica antikvista, na primer, najvećeg ruskog antikvista A. F. Loseva, za većinu naših savremenika je zaista nepoznata antička Grčka. Svrha ovih malih popularnih skica je da pokažu značajne razlike između nekih nasumično odabranih fenomena grčke kulture i fenomena moderne kulture.

Antički polis i moderna država

Navikli smo da drevne gradove-države nazivamo državama, ili, u ekstremnim slučajevima, gradovima-državama. Dakle, mi, možda nesvesno, kao da tvrdimo da se helenski polis, u principu, nije razlikovao od država modernog tipa, osim što je bio manji, robovi su bili uključeni u privredu, svi građani su ispovedali iste lokalne verske kult itd. Ali sve to, po prećutnoj saglasnosti savremenih ljudi, nije ništa drugo do sitnice koje predstavljaju istorijsko okruženje, koje pripadaju drugom istorijskom dobu i drugoj kulturi. Ali generalno, u antičkom polisu skloni smo da vidimo embrion političke institucije koja je, razvivši se, iznedrila moderne evropske države. Da bi se razbila ova iluzija, dovoljno je da se okrenemo tome kako su suštinu polisa shvatali sami stari Grci.

Aristotel u „Politici” piše da je država (to je, naravno, polis) zajednica porodica ili klanova slobodnorođenih građana, ujedinjenih posebnom vrstom komunikacije – političkom komunikacijom. Neophodno je zapamtiti da Aristotel sve ljude deli na robove, koji uključuju varvare, ne-Grke i slobodne ljude, u koje spadaju i Grci. Robovi, po svojoj prirodi, nemaju dovoljno inteligencije i volje i ne mogu da organizuju svoj život na najbolji način, potrebna im je spoljna kontrola – od vlasnika, osobe koja je po prirodi slobodna; Ovo rasuđivanje je neobično za savremeni svet i osuđeno je na gnev i ogorčenje, ali šta da radite: ne samo Aristotel, već skoro svi Grci bili su uvereni u prirodnost ropstva. Međutim, idemo dalje. Robovi su članovi porodice – otprilike u onom smislu u kojem naši savremenici svoje domaće životinje smatraju gotovo članovima porodice – ali, naravno, nisu članovi države. Gospodar, prema Aristotelu, despotski vlada nad robom. Robu se ništa ne može objasniti silom i pretnjama; Ali despotska vlast nije politička vlast i ona ne može i ne treba da postoji među Grcima, u njihovoj državi (dok je kod drugih naroda ili varvara norma, pa Grci nisu težili da menjaju životnu strukturu varvara, okruženih kome su osnovali svoje gradove – kolonije, ponašanje modernih Amerikanaca, koji pokušavaju da svuda nametnu demokratiju američkog stila, u velikoj meri bi ih zbunilo). Grci moraju da tretiraju jedni druge kao slobodni do slobodnih, to jest, s poštovanjem, priznavajući čast i dostojanstvo u drugome, pokušavajući ne toliko da ga nateraju koliko da ga ubede, pozivajući se ili na autoritet ili na razum. Ali, što će biti stroža kazna ako građanin ne pazi i bude svojevoljno na štetu celokupne politike, on je u većoj meri tražen od roba, on bi mogao da deluje dobrodušno (na primer, robovima; za krađu, prepuštajući svom vlasniku da se obračuna sa krivcem, što se, inače, često ograničavalo na obično bičevanje: kažu, šta možeš uzeti od roba ako je po prirodi sebičan i glup!). Zato su Grci toliko mrzeli tiraniju, jer je tiranin slobodne građane tretirao kao robove, a superiorne ljude – Grke – kao „podljudske“ varvare. Aristotel se čak našao da priznaje tiransku državu kao samu državu, jer ovde nema političke moći, već samo despotske moći.

Ali takva politička, meka moć, puna priznanja dostojanstva i poštovanja, nemoguća je među strancima. Da bi čoveka ubedio, osramotio, ukazao na autoritet koji je svima zajednički, treba ga poznavati, ako ne lično, onda bar preko prijatelja. Aristotel tako piše u 3. knjizi Politikона, ponovo izražavajući opšte mišljenje Grka: politička komunikacija se zasniva na prijateljstvu. Naravno, to ne znači toliko prijateljstvo između pojedinaca – u polisu u kome je živelo nekoliko hiljada ljudi, svi se nisu poznavali – koliko između klanova (štaviše, ovo prijateljstvo je trajalo vekovima i pojačano je posebnim znacima). Odavde je jasno zašto je država za Grke nužno polis, odnosno mali grad, čija se teritorija na prvi pogled vidi sa gradskog bedema, i sela koja se nalaze uz njega (da bismo stekli predstavu o veličine grčke države, ističemo da je Platon smatrao optimalnim brojem njenih građana oko 5 hiljada ljudi, prirodno, broj građana nije uključivao slobodno rođene žene, robove i strance, tako da je stvarni broj stanovnika politike bila mnogo veća). Upravo u takvom stanju, gde se svi građani mogu okupiti odjednom na prilično velikom prostoru, moguća je politička komunikacija zasnovana na prijateljstvu. Aristotel direktno ismijava pretpostavku o postojanju brojnijih država. Na kraju krajeva, ljudi tamo ne bi mogli da se poznaju, pa bi se na državnim pozicijama našli i ljudi koji su većini nepoznati i nisu u prijateljskim odnosima sa njima. Kako je onda moguće političko upravljanje? Očigledno je da će u ovom slučaju vlast biti isključivo despotska, kao u odnosu na prezrene robove!

Ali polisni sistem upravljanja je potreban i da bi se ostvarila svrha države, koju su i Grci shvatali na sasvim specifičan način, za razliku od naših evropskih savremenika. Iako su gradske države obavljale funkcije zaštite ljudi od spoljašnjih napada, uspostavljanja unutrašnjeg poretka i zaštite imovine građana, to, kako tvrdi Aristotel, nije suština države. Podsetimo se da se grčka država sastoji od građana – ljudi koji su po prirodi slobodni, ne samo sposobni da ostvare vrlinu, već su i dužni da tome teže. Udruživanje u sindikat radi praktične koristi – lične bezbednosti, sigurnosti imovine, nedostojno je slobodnog građanina, lični interes je sudbina roba – varvara. Takva unija ne bi bila država u antičkom smislu. Slobodni ljudi se udružuju radi zajedničkog sticanja duhovnih koristi, stoga je svrha države čisto moralna, ona treba da pomogne građanima da postanu vrli ljudi i da vode razuman, pravedan, umeren život. To je ono što Aristotel smatra istinskom srećom (istovremeno pravi razliku između sreće, koja je moguća samo kao rezultat duhovnog usavršavanja, i sreće koja je stvar slučaja i sastoji se od sticanja bogatstva i drugih sličnih koristi. ). Stoga je drevna država vodila računa o vođenju verskih rituala, kulturnom razonodi građana, na primer, plaćanju poseta pozorištima, a takođe je kažnjavala građane za bezbožništvo. Aristotel odbija čak i da nazove zakon opštim sporazumom koji ima za cilj samo bezbednost građana. Ovo je ugovor dostupan čak i varvarima (iznenađujuće je da Aristotel ovde – sa neskrivenim prezirom! – praktično koristi termin koji je, 2 milenijuma kasnije, činio osnovu pravnog sistema zapadnoevropskih „demokratija“ – „društveni ugovor“) . Zakon u grčkom smislu je potreban da bi građani postali moralniji i čestitiji.

Kakav kontrast sa modernim evropskim državama! Ne govorimo o njihovoj ogromnoj veličini, otuđenosti njihovih građana jednih od drugih itd. Okrenimo se najvažnijem, njihovom razumevanju sopstvene svrhe. Osnovni zakoni zapadnih država jasno govore da svoj zadatak vide samo u zaštiti imovine, prava pojedinca, kao i teritorije zemlje i obezbeđivanju uslova za sumanutu trku za bogatstvom (koja se sada zove „zdrava konkurencija”). U najboljem slučaju, ako su to umerene socijalističke države, njima je stalo do materijalnog blagostanja svojih građana. Ali vera se smatra privatnom stvarom građana. Oni po pravilu moraju sami da se staraju o svom kulturnom i duhovnom razvoju. Štaviše, ove države ne osuđuju seksualne perverzije, tako gruba kršenja morala kao što je otvorena korupcija mladih itd. Štaviše, što dalje, što više zapadne države napuštaju teritoriju morala: danas osuđuju dečju pornografiju, ali se zalažu za slobodu homoseksualne propagande, nema sumnje da će sutra i pedofili postići „poštovanje svojih prava“, a dr. perverznjaci će ih pratiti…

Navikli smo da antičke kulture, a posebno starogrčku, posmatramo očima savremenih ljudi. Hajde da pokušamo da uradimo suprotno: pogledajmo savremenu Evropu i Zapad očima starog Grka. Zamislimo šta bi rekao Aristotel kada bi neku vrstu vremeplova odveo na početak 21. veka i video moderne zapadne države i život u njima. Nema sumnje da bi Aristotel odbio da ih prizna kao prave države. Izjavio bi da u tim zajednicama raznorodnih ljudi koji ne poznaju ni svog komšiju, a kamoli „građanina“ svog drugog grada, nema prave političke komunikacije. Oni su drsko prisvojili naziv „demokratije“, kao da se pretvaraju da su povezani sa pravom polisnom demokratijom, a u stvarnosti su despotizam. Narodom u njima upravljaju ljudi za koje ne samo da narod ne zna, već o čijim ličnim kvalitetima se stanovništvo namerno obmanjuje uz pomoć besne reklame i propagande. Ljudi u ovim takozvanim „državama“, primetio bi Stagirit, ne poštuju jedni druge, ne mogu da stupe u prijateljske odnose, koriste silu zakona da obezbede da im se pokažu spoljašnji znaci poštovanja, npr. da ih niko ne vređa. Naravno, ti ljudi stoga nisu ni slobodni ni građani. Štaviše, ljudi ovde teže da zarade novac, sve je pretvoreno u zanat, čak i visoka nauka i filozofija; A ovo je, po Aristotelu, sudbina roba – ne da služi istini kao takvoj, već čak i da istinu prilagođava za ličnu korist…

Međutim, Aristotel teško da bi bio iznenađen ovom slikom, koju bi smatrao dubokim padom morala. Uostalom, savremeni Evropljani za Stagiriju bi bili niko drugi do varvari i potomci varvara koji su nekada živeli na periferiji ekumene. Plemenita helenska porodica, koja se jedina bavila realnom politikom i građanskim vrlinama, rekao bi filozof, avaj, izumrla je. Zajedno sa njom zauvek su nestale prave države i prava politička komunikacija. Na zemlji su ostali samo varvari, a oni su po prirodi robovi i mogu imati samo ono što imaju – despotsku vlast, zasnovanu na pretnji i gruboj sili. Nije čudno što ne priznaju podelu na slobodne i robove među njima nema slobodnih ljudi, svi su po prirodi robovi! Još su smešniji njihovi smešni pokušaji da imitiraju Helene, da sebe nazivaju demokratama, da imitiraju umetnost tetra…

Možda bi Aristotel dodao da ga samo učenja savremenih komunista i anarhista podsećaju – naravno, veoma daleko! – državni ideal. Aristotel se nikada ne bi složio sa činjenicom da komunisti nastoje da ukinu državu, što njihovi protivnici zameraju komunistima, a što sami komunisti spremno priznaju. Komunisti i anarhisti, pojasnio bi Aristotel, zalažu se za uništenje tog ropskog saveza, koji pogrešno nazivamo državom, ali koji je stvoren u sebičnu i nedostojnu svrhu slobodnih građana – da zaštiti bogatstvo i mir bogatih i stoga ne može na bilo koji način biti država. Naprotiv, Aristotel bi tvrdio da su komunisti možda jedini među nama koji pokušavaju da stvore pravu državu – u helenskom smislu – zajednicu ujedinjenu željom za duhovnim usavršavanjem svojih članova, na osnovu njihovog prijateljskog raspoloženja i težeći pravednom i umerenom životu (a to se posebno tiče anarhosindikalista). Ali neće uspeti, zaključio bi filozof, jer ne vode računa o ropskoj prirodi savremenog plemena, a i sami su robovi, pošto toliko uzdižu rad…

A sa stanovišta čisto antičke političke nauke, Aristotel bi bio, izvinite, potpuno u pravu… Moderna evropska država suštinski nema ništa zajedničko sa antičkim polisom – zajednicom robovlasnika. Evropska država je rođena iz druge materice – iz kraljevstava koje su osnovali varvari na ruševinama Rimskog carstva, u kojima je, posle hiljadu godina postojanja, na vlast došao narod predvođen trgovačkom, poslovnom klasom – buržoazijom. .. Dok je drevna država izrasla kao institucija raspadajućeg klana i nosila je, ja imam mnogo otisaka ovog sistema na sebi. Pokušaji da se modernizuje drevna država, da joj se pridaju obeležja savremenih zapadnih država, dok je ona bliža plemenskom ustrojstvu australijskih aboridžina nego „demokratskim” republikama Evrope 19. i 20. veka, posledica su nepopravljivi egocentrizam percepcije zapadnih ljudi. Oni ne mogu ozbiljno da veruju da institucije koje su po svojoj strukturi i ideološkim osnovama drugačije od evropskog modernizma mogu biti krilo visoke kulture…

Antička demokratija i moderna zapadna demokratija

Politički režimi Zapada i zemalja zapadnog tipa sebe nazivaju „demokratijama“, koristeći za samoidentifikaciju termin koji su režimi nekih politika antičke Grčke – a pre svega atinskog polisa – na kraju nezavisnog razvoja Helade sami odredili. Ovo imenovanje je veoma simbolično. Dakle, ideolozi savremenog postsrednjevekovnog, modernističkog Zapada žele da ukažu ne samo na izvesno – gledajući unapred, recimo: ne baš potkrepljeno! – kontinuitet svoje političke tradicije sa tradicijom antičke Grčke. Takođe žele da ubede sve da buržoaska predstavnička demokratija nije neka specifična tvorevina zapadne kulture, neprikladna za druge kulture i civilizacije koje imaju različite istorije, mentalitete, kulture i običaje, već je univerzalna institucija koju stvara svaka civilizacija koja je dospela određeni minimalni nivo napredovanja. A liberalno-buržoaska istoriografija antičku grčku civilizaciju doživljava kao „najnapredniju“ i „napredniju“ među svim civilizacijama antičkog sveta, kao svojevrsnu „modernost antike“, doduše na nižem stepenu razvoja…

Istovremeno, istina je da se često navodi da je antička demokratija ipak imala niz razlika od moderne demokratije. Jedna od ovih razlika je, na primer, nedostatak prava na državljanstvo za žene u drevnim društvima i posebno prisustvo ropstva tamo. Štaviše, ropstvu se pridaje toliki značaj da ono postaje kriterijum za razlikovanje „dva tipa demokratije“ – antičke, robovlasničke demokratije i moderne buržoaske demokratije.

Ovo je utoliko čudnije što se upravo po prisustvu ropstva antička polisna demokratija nije mnogo razlikovala od onih režima koji su sebe u moderno doba nazivali demokratskim. Tako je i demokratija modernog zapadnog tipa savršeno koegzistirala sa ropstvom na jugu Sjedinjenih Država nekoliko vekova, sve do pobede Severa nad Jugom u građanskom ratu, na samom kraju 19. veka. Britanska imperija je bila demokratska država, sa svim liberalnim pravima, ali… samo za Britance. Brojni afrički, azijski i drugi podanici engleske krune bili su u položaju robova.

Osnovna razlika između moderne demokratije i antičke demokratije je, pre svega, u tome što je antička demokratija upravo moć demosa, a demoс uopšte nije isto što i narod u savremenom liberalno-buržoaskom shvatanju.

Demos je, po samodefiniciji, građanska i istovremeno verska zajednica, koju čine domorodački slobodni stanovnici grada -države (polisa), ujedinjeni zajedničkim poreklom i zajedničkim lokalnim paganskim kultom . Članovi demosa – građani – oštro se razlikuju od metika – doseljenika iz drugih država i njihovih potomaka. Ako moderna demokratija takve pojmove smatra prirodnim Amerikancem italijanskog porekla ili Francuzom afričkog porekla i uglavnom je sklona da u narod („političku naciju“) uključi svakoga ko ima želju da živi u datoj zemlji, govori njen jezik i prihvata svoju kulturu (bar ne kao jedinu i domorodnu), onda Atinjanin ne bi mogao reći: Atinjanin korintskog porekla, osim u retkim slučajevima, a između metika i građana nije postojala nejasna linija, već jasna granica. Metići su plaćali iste poreze kao i građani, a pored toga i poseban porez za metike bili su dužni da odaberu mecenu među građanima i da mu pomognu na svaki mogući način, pa i novčano, dok na njih nisu važila prava građana; braniti se na sudu, posedovati zemljišnu imovinu u državi, učestvovati u narodnoj skupštini i biti biran na javnu funkciju. Metek je u izolovanim slučajevima mogao da dobije državljanstvo za sebe i svoju decu. Da bi to uradio, morao je da učini nešto izuzetno za politiku (na primer, ratni podvig), a i tada je postupak za dobijanje državljanstva bio okružen velikim poteškoćama: bilo je potrebno dobiti saglasnost drugih građana, protest od najmanje jednog od njih značilo je odbijanje prijave. Metek, koji se prevarom pretvarao da je građanin, bio je strogo kažnjen: oduzimanje sve imovine i prodaja u ropstvo.

Zbog toga su građani u polisu činili neznatan deo stanovništva. Prema francuskom proučavaocu antike Giroу, u klasičnom dobu u Atini je živelo oko 400 hiljada ljudi, od kojih su samo oko 80 hiljada bili građani. I činilo se pobornicima antičkih principa među Atinjanima da je to previše, verovali su da je 5 hiljada dovoljno!

Kao što vidimo, drevne ideje o građanstvu bile su veoma različite od modernih liberalnih. Još su se više razlikovale ideje o pravima i slobodama građana. Drevni izvori obiluju hvaljenjem sloboda koje demos, odnosno zajednica građana, uživa u demokratiji. Ali interesantno je znati šta se tada podrazumevalo pod slobodom. Poznavaoci antičke kulture nedvosmisleno odgovaraju na ovo pitanje: sloboda učešća u političkom životu – sastancima narodnih skupština, u njenim telima, kao i da se kandiduju na izborne javne funkcije. I to je verovatno sve. Drevna grčka ideja demokratskih sloboda uopšte nije uključivala slobodu privatnog života i ličnu slobodu uopšte. Kada bi se moderni „demokrata“ našao u Atini u Periklovom veku i tamo predstavio shvatanje demokratije na liberalan način, maksimizirajući slobodu u smislu ličnog života, onda bi njegove reči naišle na nerazumevanje, pa čak i ogorčenje. P. Điro piše: „… čovečanstvo se u velikoj meri vara kada kaže da je u drevnim građanskim društvima čovek uživao slobodu. Nije imao ni pojma o njoj. Nikada nije pomislio da može s pravom postojati uz građansku zajednicu i njene bogove.

Zaista, građanin polisa je živeo životom potpuno uređenim njegovim zakonima. Savremeni građanin demokratske države može da se oblači kako želi, da nabavi stvari koje voli i da njima raspolaže, da se ženi ili ne ženi, slobodnom voljom rađa decu ili ne. Konačno, može se pridružiti strankama ili biti ravnodušan prema politici. Sloboda učešća u političkim aktivnostima takođe je bila dužnost, odstupanje od koje se strogo kažnjavalo. Atinskom državljaninu koji nije želeo da se pridruži nijednoj od partija lišen je prava državljanstva. Država je mogla da kažnjava za samski način života, građani su bili obavezni da se venčaju pod pretnjom krivične kazne. Bilo je slučajeva da je država zahtevala da žene predaju svoj lični nakit u opšti fond – predavale su ga bez prigovora. Država je regulisala da li muškarac treba da pusti brkove ili ne, koliko šešira žena treba da ponese na put i koliko ožalošćenih treba da prati pogrebnu povorku. Postojale su politike u kojima je ovaj propis otišao toliko daleko da građanin nije mogao da izvrši samoubistvo svojom voljom. Ako je hteo da umre, onda je morao da podnese predstavku posebnim licima koje je odredila narodna skupština, a oni bi odlučivali koliko je njegov život vredan za politiku. Ako je bio vlasnik retke i neophodne profesije ili očigledno korisnog dara, onda bi mu moglo biti zabranjeno da izvrši samoubistvo.

Sloboda govora je takođe imala jasna ograničenja. Građanin nije mogao da kaže šta je hteo. Svaka izjava koju bi demos smatrao nepoštovanjem prema očinskim bogovima kažnjavala se smrću. Atinske demokrate bi saosećale sa odlukom islamskih fundamentalista da ubiju Salmana Ruždija zbog pisanja književnog dela koje vređa verska osećanja. Na kraju krajeva, na smrt su osudili Protagoru, koji uopšte nije vređao bogove, već je jednostavno sumnjao u njihovo postojanje. Ili Sokrat, koji takođe nije vređao ili odbacivao religiju, jednostavno nije dovoljno govorio o lokalnim bogovima, preferirajući filozofske rasprave o univerzalnom dobru.

Konačno, antička demokratija je mogla kazniti, pa čak i ubiti građanina čak i ako on uopšte nije bio kriv . Poseban postupak – ostrakizam – bio je namenjen onima koji nisu počinili zločine, ali su u očima narodne skupštine bili opasni za zajednicu. Tako je čuveni Aristid Pravedni bio izbačen. On nije samo kršio zakone, on je po svemu sudeći bio uzor vrline. Zato ga je demos izbacio iz polisa: osoba koja uživa takav uticaj, po demosu, može, u principu, ako želi, da postane tiranin i da uništi demokratiju (iz ovoga sledi zanimljiv zaključak: za demokratiju ne vrlinski, ali umereni grešnici su prijatniji!).

Dakle, antička demokratska država i antička građanska zajednica mogle su imati tako neograničenu vlast nad pojedinim građaninom da ne samo da upadaju u njegov život, ne ostavljajući mu ništa lično i da sve regulišu zakonom, već su mogle, po svojoj volji, da kažnjavaju građane koji strogo poštovao sve zakone. Svaki građanin je u svakom trenutku mogao da izgubi državljanstvo, otadžbinu i život, ma kako se ponašao! Nije ni čudo što Guiro kaže da je drevni polis bukvalno porobio svoje građane. A to se zvalo i bila je demokratija u izvornom smislu te reči .Ali građansko društvo – demos – uključivalo je ne samo ljude, već i bogove. Štaviše, među bogovima, kao i među ljudima, bilo je i građana i metika. Demos je obožavao samo svoje, lokalne bogove, nije mario za bogove druge bašte (metičke bogove) mogao je da ih vređa koliko je hteo (iste slobode važile su za svegrčke, univerzalne; bogovi). Ali ne samo uvreda, već i prosto nepoštovanje bogova datog demosa (na primer, Atena Palada u Atini), kao što je već pomenuto, kažnjeno je najoštrije. U stvari, sama reč demos je povezana sa rečju dem – zajednica slobodnih ljudi koji žive na istoj zemlji, imaju zajedničko poreklo i zajedničke bogove (obično teritorijalna jedinica polisa). Dakle, demos nije samo građansko društvo, već i versko društvo. Grčka demokratija je neraskidivo povezana sa praktikovanjem paganske religije. Osoba koja negira božanstva ili veruje u druga božanstva (kao, na primer, hrišćani u kasnoj antici) ne samo da je isključena iz naroda-demosa, već je postala i narodni neprijatelj (ovo je, inače, takođe drevni termin). Šta to ima zajedničko sa demokratijom u savremenom smislu, koja podrazumeva odvajanje verskih organizacija od države i daje građanima slobodu savesti? Sa stanovišta savremenog zapadnog demokrata, grčki demos uopšte nije narod, već religiozna zajednica, kao crkva, sa stanovišta grčkog demokrata, savremeni narod – izvor moći prema; Liberalizam nije narod („demos”), već rulja („ochlos”), ujedinjen samo sebičnim, pragmatičnim interesima.

Odavde sledi čisto antičko shvatanje patriotizma. U užem smislu reči „Otadžbina” za Grka je njegov rodni polis, zemlja u kojoj su sahranjeni njegovi preci („očevi”) i na kojoj se nalaze oltari i hramovi lokalnih, domorodaca. Biti patriota znači voleti svoje pretke i svoje bogove – to je verska, a ne politička i građanska dužnost kao što je sada. Herojstvo Grka i Rimljana bez premca, iskazano u odbrani Otadžbine, ima religiozno poreklo, antičke rodoljube treba porediti ne sa herojima u modernom smislu, već sa religioznim podvižnicima. Uzgred, time je jasno zašto mek ne može biti građanin: on ima svoje domaće bogove, koje je prestao da obožava nakon što je napustio njihovu zemlju, svoju domovinu, on je stranac u novom polisu, briga lokalnih božanstava ne proteže se na njega. On nekako egzistira samo zato što je izabrao za sebe zaštitnika – građanina pod zaštitom polisa i njegovih bogova.

Štaviše, uključivanje bogova u građansku zajednicu nije bila jednostavna figura govora. Grci, posebno oni prosti, koji su činili okosnicu demosa, zaista su verovali u to da je ozbiljnost ovog verovanja dokazana posebnim postupcima u demokratskim državama, osmišljenim da obezbede da se glas bogova uzme u obzir pri izradi; određene odluke. Ovo je pre svega nerešeno. Mnoge pozicije u demokratskoj Atini davane su žrebom (uglavnom su to bila mesta koja nisu zahtevala posebna znanja). Tako su žrebom izabrani članovi Atinskog veća pet stotina, najvišeg organa Narodne skupštine. Nemoguće je zamisliti da su poslanici modernog parlamenta birani žrebom (mada verujem da bi u ovom slučaju bio mnogo veći broj poštenih ljudi, prosto igrom slučaja, što je u izbornim kampanjama isključeno sa njihovim prevara i ispiranje mozga). Samo ovo pokazuje koliko su moderni režimi koji sebe nazivaju demokratijama udaljeni od stvarne moći demosa u izvornom smislu.

Međutim, teško da se može reći da nema ničeg zajedničkog između moderne i antičke demokratije. Takva izjava bi takođe bila netačna. „Demokratija“ naših dana i prava antička demokratija jednostavno nisu povezane linearno, genetski, jedno iz drugog ne proizilazi, kao njen progresivniji oblik, to su dve izuzetno udaljene vrste istog roda. I jedno i drugo su društvo pobedničkog „trećeg staleža“ ili „klase proizvođača“, da upotrebimo Platonove termine. Samo u slučaju antičke Grčke ona je organizovana kao paganska verska zajednica – demos, u slučaju savremenog Zapada – kao skup atomizovanih racionalnih egoista – politička nacija. Postoji i treći oblik istog društva pobedničkog trećeg staleža – sovjetska „komunokratija“. Ovo nije verska zajednica drevnih, ali ni „civilizovani rat svih protiv svih“ modernističkog Zapada, to je posebna radna zajednica (komuna).

Grčka „filozofija“ i moderna filozofija

U bilo kom udžbeniku o filozofiji možete pronaći izjavu da je filozofija nastala u 6. veku pre nove ere. u staroj Grčkoj. Dakle, savremeni naučnici imaju tendenciju da filozofiju posmatraju kao široku intelektualnu tradiciju koja datira još od antičkih grčkih mislilaca i koja postoji oko 27 vekova, i danas, u raznim zemljama i delovima sveta od Zapadne Evrope do Latinske Amerike i Japana. Zapravo, antička grčka filozofija se ovde pojavljuje kao prva, iako veoma važna, fundamentalna etapa u istoriji filozofije kasnijih civilizacija, i uopšte u istoriji svetske filozofije, koja se smatra usponom ka zapadnoj filozofiji kao jedinstvenoj model. Istovremeno, malo ljudi primećuje jednu fundamentalnu zamenu koja je činila osnovu ovakvog pristupa filozofiji: ovde se, u suštini, „filozofija” identifikuje u obliku u kojem je postojala i bila svesna sebe u okviru starogrčkog , helenska civilizacija i filozofija u onom obliku , u kojem se formirala u okvirima kasnije zapadne, evropske civilizacije, a od nje su je već preuzele druge civilizacije koje su pale u orbitu njenog uticaja – od Rusije do moderne Indije i Kine. . Zaista, uprkos očiglednim razlikama između antičke grčke filozofije i moderne, zapadne filozofije, objašnjene njenim kulturno-istorijskim specifičnostima, ona se ovde i dalje smatra varijetetom, klicom razvijenije i dublje moderne zapadne filozofije. Pred nama je očigledan primer evrocentrizma – doktrine koja je, generalno, dugo i čvrsto opovrgnuta (primer ove kritike može se naći u knjizi N. S. Trubeckog „Evropa i čovečanstvo“). Evrocentrizam u istoriji filozofije dovodi do toga da istraživač ne može da shvati ni fenomen druge nemodernističke i nezapadne filozofije u svoj svojoj originalnosti, niti da razmotri originalnost same modernističke zapadne filozofije, jer za to, u najmanju ruku , na to treba gledati i spolja, očima predstavnika druge kulture. Prevazilaženje ove aberacije percepcije povezano je sa otkrivanjem suštine starogrčkog pogleda na samu filozofiju, bez modernističkih novih evropskih slojeva i stereotipa.

Pre svega, treba napomenuti da bi se sami stari Grci teško složili sa modernim pogledom na filozofiju. Usuđujemo se da kažemo da bi za starog Grka fraza „nemačka filozofija“, „indijska filozofija“ zvučala kao besmislica, tačnije „filozofija“ sa njegove tačke gledišta može biti samo helenska i nijedna druga, ne-; Grčki ili varvarski narodi mogu imati mudrace, „sofiste“ (tako su Grci pominjali indijske „gole mudrace“ „gimnozofe“, koji su svojim asketskim podvizima zadivili učesnike makedonskog pohoda), ali ne i filozofe 2. veka nove ere Diogen Laertije je napisao da uprkos činjenici da Persijanci imaju magove, Vavilonci imaju Haldeje, Indijanci imaju gimnozofe, ipak će biti pogrešno reći da su varvari stvorili filozofiju, da je filozofija izum i da im pripada. Štaviše, Diogen ne poriče da su varvari stvarali promišljena učenja o svetu, bogovima, čoveku, i da su od njih učili, ali to ih ne čini filozofima uzeti u obzir moderni filozofi (npr. Ju. Šičalin ga kritikuje u poglavlju iz udžbenika „Istorija”: Zapad-Istok-Rusija“, tim pre što je i sam Diogen pisao da postoje i druge tačke gledišta koje smatraju varvarima). budite filozofi). Ali hajde da se okrenemo takvom vrhunskom autoritetu antike kao što je Aristotel (njegovo razmišljanje o suštini grčke kulture može se smatrati uzornim, makar samo zato što je najveći ruski antikvista A.F. Losev svoju teoriju o robovlasničkim formacijama izgradio na aristotelovskom konceptu ropstvo). U Metafizici, Stagirit definiše filozofiju kao jedinu slobodnu nauku koja postoji ne da bi zadovoljila praktične potrebe, već da bi težila istini radi nje same. U tom smislu, filozofija je kao čovek koji je po prirodi slobodan, koji takođe živi za sebe, a ne za drugoga (Met. I, 2982b, 25–30). A ako se setimo da je u „Politici” Aristotel nedvosmisleno istakao da su Grci po prirodi pretežno slobodni, dok su varvari robovi (to, zapravo, nije čak ni Aristotelovo mišljenje, već opšte mesto među svim Grcima), onda je jasno da je za Aristotelova filozofija čisto helenska nauka, nedostupna varvarima, ma koliko oni bili sofisticirani u primeni razuma na različite oblasti života (na primer, u merenju zemlje, proučavanju kretanja nebeskih tela, sastavljanju kalendara , itd.). Posle ovoga, neće nas iznenaditi da čuveni izlet u istoriju filozofije u 3. poglavlju 1. poglavlja knjige Metafizike kod Aristotela počinje od Grka i uključuje samo grčke mislioce; u međuvremenu, u prvom poglavlju prve knjige, Aristotel je sa odobravanjem govorio o visokim sposobnostima egipatskih sveštenika koji su izmislili matematičke nauke.

Šta su, po Grcima, imali Heleni, a varvari nisu imali, tako da ni najdarovitiji i najlukaviji varvari, koji su imali i dovoljno slobodnog vremena neophodnog za intelektualna bavljenja, nikada nisu postali filozofi u pravom smislu te reči. ? Odgovor na ovo pitanje daje grčka reč „filozofija“.

Opet, skoro svaki udžbenik filozofije kaže da reč „filozofija” potiče od dve grčke reči „philia” – ljubav i „sophia” – mudrost i stoga filozofija nije ništa drugo do ljubav prema mudrosti. U nekim detaljnijim udžbenicima postoji dodatak da je ovu reč prvi upotrebio Pitagora, u razgovoru sa jednim italijanskim tiraninom, koji je rekao da on, Pitagora, nije mudrac, jer je samo Bog mudar, a čovek samo „ ljubitelj mudrosti, “filozof”. Međutim, stručnjaci znaju da tako pojednostavljeni prevod reči „filija“ iskrivljuje njeno značenje. U grčkom jeziku bilo je nekoliko reči koje su označavale ljubav: „eros“ – čulna, telesna, strastvena i spontana ljubav, „agape“ – ljubav zasnovana na žrtvi, „storge“ – naklonost, navika koja je nastala kao rezultat dugog komunikacija 1 . „Filija“ je ljubavno prijateljstvo, miran, razuman, ljubazan odnos prema nekome koga je osoba svesno odabrala kao predmet prijateljstva, na primer, zbog sličnosti karaktera, pogleda itd. Dakle, uobičajeni prevod reči „filozofija” kao „ljubav prema mudrosti” ne uzima u obzir jednu veoma važnu nijansu – da je grčki jezik, za razliku od ruskog, imao nekoliko reči koje označavaju „ljubav” i tako je klasifikuju, i ljubav prema mudrost je samo jedna, posebna vrsta ljubavi. Istovremeno, očigledno je da Pitagora, a posle njega i svi drugi antički pisci koji su usvojili termin koji je predložio Pitagora, nisu slučajno izabrali reč „filija“. Filozof voli božansku mudrost raspršenu u prirodi, kosmičku Sofiju, ne u smislu „erosa“, odnosno ne strasno i spontano, gubeći glavu i čineći gluposti, ali ne u smislu „agape“, žrtvovanja. njegov duševni mir, duševni mir radi tražene mudrosti, telesnog zdravlja ili lepote – i jedno i drugo je nerazumno, i ne odgovara slici filozofa kao otelovljenja razuma, umerenosti i samodovoljnosti – istinski grčkog! — vrline. I još više, filozof voli Sofiju ne u smislu „stogne“, naviknuvši se na nju, trpeći je, čak i pored nekog hlađenja prema njoj. Tada bi se u filozofu trebalo prepoznati čovek umoran od mudrosti, što je apsurdno. Filozof se druži sa najvišom mudrošću, on, kao osoba koja stavlja racionalnost, red, ekspeditivnost, meru iznad svega, voli prisustvo reda i harmonije – Sofija u prostoru, zadovoljan je što je sa ovom Sofijom, razgovara sa nju, sozercaj je (ali ne u tolikoj meri da izgubi prisebnost i prisebnost). On je pravi prijatelj mudrosti.

Međutim, značenje reči „filozofija“ može se tumačiti nešto drugačije. Ponekad u grčkim rečima koje se sastoje od dve reči, glavna stvar je na drugom mestu (na primer, „bibliofil“ znači „prijatelj knjiga“, a ne „knjiga prijateljstva“). U ovom slučaju, „filozofija“ se može shvatiti i kao „mudrost, koja se postiže prijateljskom komunikacijom“. Potvrda da je takvo tumačenje veoma blisko istini je Pitagorino shvatanje reči „filija“: prema savremenim stručnjacima, Pitagora je pod „filijom“, s jedne strane, podrazumevao prijateljstvo među ljudima, na primer, kakvo je bilo prisutno u Pitagorina unija, s druge strane, princip jedinstva, rastvoren u kosmosu i organizujući ga u neku vrstu integralne, lepe, organske formacije (zanimljivo je primetiti da upravo ova reč „filija“ označava ovaj princip i Empedokle, koji je, prema Laertiju, bio povezan sa Pitagorejcima) 2 . Ako ovome dodamo da je uopšte bilo uobičajeno da Grci sposobnost druženja shvataju kao znak čovekove mudrosti (loša, nerazumna, strastvena osoba nema prijatelja, ali ih ima razumna i uravnotežena osoba), onda potpuno izvesno značenje dobijaju Pitagorine reči da je filozof. Filozof je neko ko kroz prijateljsku komunikaciju sa drugim ljudima poput njega, koje privlači mudrost, teži ovoj mudrosti, koja je sama po sebi princip prijateljstva, harmoničnog jedinstva svih stvari u kosmosu 3 .

Sve ovo je u skladu sa činjenicom da je takva neformalna društvena institucija kao što je „škola“ postala krilo grčke filozofije. Ova reč je iznedrila savremenu reč „škola“, ali grčka „škola“ se suštinski razlikovala od moderne škole, na primer, univerziteta. U savremenoj školi, bilo srednjoj ili višoj, oni uče, rade, pa čak i sa pragmatičnim ciljem – da dobiju dokument o obrazovanju kako bi proširili svoje životne mogućnosti. Šole, što na grčkom doslovno znači dokolica , je prijateljska komunikacija slobodnorođenih građana u dokolici, kada ne moraju da razmišljaju o poslovnim i praktičnim ciljevima, već mogu u potpunosti da se udube u sporove i rasprave zarad poboljšanja vrline i radi posebnog duhovnog zadovoljstva . Podsetimo, za Grka je filozofiranje zarad novca ili zadovoljavanje životnih interesa, kako je učio Aristotel, po definiciji nemoguće pretvoriti visoku nauku o težnji za istinom radi nje same u zanat – delatnost za sebe zarad novca i postajanje kao niski, podli ljudi – zanatlije i robovi. Filozofija je, piše Aristotel u knjizi 7 „Politike“, sudbina slobodnih građana polisa koji ne rade (robovi to rade za njih), već se bave vrlinom, baveći se nemerkantilnim naukama i umetnostima, uživajući u tome (ali ne u tolikoj meri da bi postali profesionalci koji su grubi zanatlije). Ovo predstavlja dokolicu, čije prisustvo razlikuje slobodnu osobu od roba (međutim, robu nije potrebna dokolica, jer je po prirodi ne može ispuniti na takav način da služi za jačanje vrline u državi i u duši državljanin). Pošto su robovi varvari, filozofija nije dostupna varvarima kao način da se virtuozno popuni dokolica slobodne osobe . Značajnu ulogu u tome igra činjenica da je varvarin, prema grčkom verovanju, nesposoban za „prijateljstvo, „filiju”, da, kako je učio Aristotel, varvari zbog toga nemaju stanja u istini. grčkog smisla, ali postoje samo sindikati koji obuhvataju veliki broj ljudi i koji imaju za cilj da obezbede bezbednost, sigurnost imovine, spreče nemire itd. Uostalom, prava država se gradi na političkoj komunikaciji, odnosno na ravnopravnoj, poštovanju odnos slobodnih ljudi jednih prema drugima, koji pretpostavlja razumno ubeđivanje, a ne despotske pretnje i nasilje, što je prikladno samo kada se kontrolišu varvarski robovi.Ali takva politička komunikacija je, jasno, moguća samo ako se ovi slobodni ljudi poznaju i ako su jedni sa drugima u odnosima dobre volje i prijateljstva. Prijateljstvo građana je osnova politike prema Aristotelu. Ovu logiku lako možemo preneti na filozofiju. Varvari poznaju naučne škole, ali tamo nastavnik autoritarno iznosi istine, a učenici ga slušaju. Ovo nije odnos između prijatelja, već odnos između oca i sinova. I to je prirodno za varvare, budući da su oni po prirodi delatni, a ne razumni, lišeni tog smirenja i duševnog mira, bestrasnog divljenja savršenstvu duše, a posebno njenog najvišeg dela – uma, koji odlikuje Grke. Varvarima je nepoznato pravo prijateljstvo, u kome Grk nalazi opisano smirenje.

Istovremeno, treba zapamtiti da reč „filija“ dolazi od reči koja označava plemensku vezu. Poznato je da se filozofija u Grčkoj pojavljuje u periodu raspada plemenske formacije. Ništa manje uobičajena je izjava da je razlaganjem ove formacije nastao egzistencijalni vakuum, koji je filozofija pokušala da popuni. Ali posebnom varijacijom ove misli može se smatrati izjava da su Grci, kada su počeli da gube „filiju” kao porodičnu vezu, smislili nove vrste „filije” kako bi sačuvali to intimno, toplo osećanje koje štiti od tragedija života koju su tako dobro pamtili i cenili i koja je bila izvor njihove čuvene radosti i sreće. To je prijateljstvo među porodicama u polisu, koje postaje osnova političke komunikacije, karakteristično samo za Helene i nedostupno među varvarima, i prijateljstvo između nastavnika i učenika u filozofskoj školi („schole”), koje postaje ključ intelektualnog komunikacija takođe nepoznata varvarima — filozofija.

Važno je napomenuti da je filozofiranje van škole besmislica za Grka da su škole u antici postojale mnogo vekova (Platonova škola – Akademija je postojala oko 1000 godina) i pripadnost nekoj školi u antici ne znači ideološku vezu između ljudi koji se, možda, nikada nisu lično sreli, kao sada, naime komunikacija, koja podrazumeva lično poznanstvo.

Važno je napomenuti da se ova komunikacija ostvaruje kroz dijalog i diskusiju. Knjiga u antici nije igrala tako važnu ulogu kao u judeo-hrišćansko-muslimanskoj i modernoj civilizaciji. Grci nisu poznavali fenomen Apsolutnog teksta, koji sadrži svu istinu i treba samo tumačenje. Grčko sakralno znanje – mitovi su se prenosili usmeno i u raznim varijacijama, za koje se uglavnom smatralo da imaju jednaku vrednost (dakle, takođe nije bilo reči o kanoničnosti pojedinih legendi grčke religije). Nisu svi grčki filozofi pisali knjige, a mnogi, poput Sokrata, su o njima govorili s prezirom i preferirali su živu komunikaciju 4 . Knjiga je više posmatrana kao zamena za živu osobu koja nije mogla da bude prisutna tokom razgovora. Odnosno, arhetip grčke knjige je bilo pismo (dok je arhetip svake moderne knjige, naravno, Biblija i neke knjige to kažu u svojim naslovima: „Biblija poslovanja“, „Biblija komunikacije“, itd.) . Stoga, među Grcima i Rimljanima, knjigu treba čitati naglas (Avgustin Blaženi, koji je živeo u hrišćansko doba, ali je odrastao u antičkoj kulturi, sa iznenađenjem opisuje kako je sveti Amvrosije čitao knjige „u sebi“, ćutke – za njega , profesionalni rimski retoričar, bio je to šok). Za čoveka grčke kulture knjiga je povod za diskusiju, a tek sekundarno za tumačenje u savremenom smislu. U filozofskoj školi („schola”) Učiteljeve knjige zamenjuju njegovo živo prisustvo, a ne ceni se slepo pridržavanje teksta, već njegova kritika, odsutni spor sa Učiteljem (Platonovi učenici su ga proglasili polubogom, sinom Apolona i smrtne žene odmah nakon njegove smrti, međutim, to nije sprečilo prva dva školarca Akademije – Speusippa i Ksenokrata – da se svađaju sa Platonom i na neki način odstupe od njegovih stavova, a jednog od kasnijih školaraca – Arkezilaja – uglavnom se udaljavajući od Platona ka skepticizmu, nazivajući sebe platonistom). Međutim, sam Platon je, kako kažu antički izvori, predavao usmeno, a možda je njegovo usmeno učenje, koje je kružilo u akademskom krugu, bilo značajnije i važnije od iskaza iz njegovih dijaloga. Aristotel je svoje učenje izlagao i usmeno, tokom razgovora u Lici, a ono što je do nas došlo pod naslovom Aristotelovih knjiga (a pre svega „Metafizike“) nisu ništa drugo do beleške njegovih predavanja, koje je složio i uredio njegovi kasniji sledbenici (Aristotel On je pisao i knjige – traktate za širu javnost sa elegantnom književnom dekoracijom koje nisu doprle do nas, ali suština stagiritske filozofije nije bila predstavljena u njima, već upravo u beleškama njegovih predavanja).

To je bila antička grčka filozofija u svoj njenoj raznolikosti: školska filozofija, zasnovana na prijateljskoj komunikaciji – philia, koja je trebalo da dovede učenika do kosmičkog prvog principa – Sofije.

Sa pojavom hrišćanske civilizacije, promenilo se shvatanje i same mudrosti — Sofije — i njenog izvora. Sofija sada nije najviši zakon bezličnog, već živog i umnog kosmosa, kao u antici, već transcendentalno lično prvonačelo – Premudrost Božija, koja se pominje u Bibliji u Knjizi Solomonovih izreka i koju razumeju Hrišćanski teolozi na dva načina – ili kao sinonim za Sina Božijeg, drugo Lice Presvete Trojice, ili kao prvo i najbolje stvorenje Božije, žensko načelo koje povezuje svet i Boga. (prvo tumačenje je ukorenjeno u ortodoksnoj zapadnoj teologiji, drugo u gnostičkoj tradiciji). U najopštijem smislu, filozof je onaj koji teži transcendentalnoj Sofiji, mudrosti transcendentalnog Boga-Ličnosti, koji je stvorio svet i još uvek brine o njemu. Ali kako se može shvatiti ova mudrost? Činjenica je da se Bog, koji je najviša istina, otkriva kroz Sveto pismo – Bibliju. Stoga je svrha filozofa sada da komentariše Knjigu u kojoj se najviša istina izrazila. Filozofija se u hrišćanskoj civilizaciji pretvara u racionalni komentar Svetog teksta i komentare na njega. Na mesto škole dolazi univerzitet, radionica takvih komentatora i njihovih učenika.

Kada je na Zapadu došlo do sekularizacije i kada se pojavilo modernističko društvo, koje nije bilo izgrađeno na verskim već na sekularnim vrednostima, filozofija je počela da se shvata kao komentar na knjige drugih filozofa. Spinoza komentariše Dekarta i razvija njegovu filozofiju kritikujući ga Lajbnica to isto čini sa delima Spinoze, Kant sa delima Lajbnica, itd. Postati filozof u našem svetu znači naučiti čitati i tumačiti filozofske tekstove, idealno stvarati tekstove takvog nivoa da ih drugi mogu tumačiti. Da biste ušli u filozofsku zajednicu, potrebno je da napišete disertaciju, ogledni, studentski tekst, a da biste stekli autoritet u njemu, potrebno je napisati samostalan originalni tekst – knjigu. Savremena škola je dogovor na osnovu tekstova, a ne na osnovu ličnog prijateljstva. Sokrat se u naše vreme ne bi smatrao filozofom, a Sokrat, kao i Grci uopšte, ne bi moderne „filozofe“ nazvao filozofima. U stvari, kakve veze oni imaju sa sticanjem Sofijske mudrosti kroz prijateljsku komunikaciju, što je bila filozofija u staroj Grčkoj?

Dakle, sekularni Zapad Svetu knjigu datu od Boga zamenjuje superknjigom ljudske kulture, apsolutnom i univerzalnom bibliotekom, koja se kasnije izrodila u hipertekst. Na svoj način, to je logično, čovečanstvo pokušava da od titanskog Zapada napravi Boga, shodno tome pokušavajući da zbir mišljenja ljudi proglasi najvišom i svetom istinom. Komentarisati to je sudbina nove sekularne filozofije, svojevrsne „skolastike bez Boga“, koja je još uvek zadržala forme i orijentacije one prve sholastike, koja je za sva vremena ostala arhetip zapadne filozofije. Nije bez razloga da se predmoderna, moderna i postmoderna filozofija Zapada razvija u okviru iste društvene forme – univerziteta, ujedinjujući Akvinskog, Hegela i Deridu u zajedničkom duhu; dok istinski prekid tradicija treba da dovede do jednako dubokog institucionalnog prekida.

Grčka filozofska tradicija ima veoma indirektnu vezu sa ovom zapadnom univerzitetskom filozofijom, dajući joj samo logički okvir pojmova i imena.

Drevne hetere i moderne prostitutke

Sama izjava: „prostitucija je najstarija profesija“ ukazuje na ono što se obično veruje: savremeni zanat prodaje tela je oduvek postojao. Konkretno, govoreći o antičkom svetu, prostitutke su u korelaciji sa heterama. Međutim, treba se samo okrenuti detaljima načina života drevnih hetera i odmah će postati jasno da se oni ne mogu porediti ni sa stanovnicima današnjih javnih kuća i da su ovde, kao i u mnogim drugim aspektima kulture i života, buržoaski, civilizacija ne poznaje prethodnike i analoge u istoriji.

Život hetera dobro opisuje kasni antički satiričar Lukijan od Samosate, koji je živeo u 2. veku nove ere i koji nas je napustio, zajedno sa svojim drugim duhovitim i briljantnim tvorevinama – nije uzalud Lukijan nazvan “Volter iz antike” – ciklus skica pod nazivom „Razgovori Hetera“. Iz ovih „Razgovora“ postaje jasno da su hetere živele tako što su čoveka namamile u ljubavnu mrežu, primale ga kod kuće (često uz saglasnost majki i bliskih rođaka) i izdržavale se od njegovih poklona i prinosa. Smatralo se da je dužnost hetera da pokažu spoljašnje znake lojalnosti svom prijatelju (istovremeno, hetere često nisu ostajale verne i ugošćavale su dva ili više muškaraca, igrale se na njihovu ljubomoru i tražile sve skuplje poklone). Na gozbi, hetera je morala da bude pored svog prijatelja, da gleda samo u njega, da ne flertuje sa drugima i da ispunjava njegove hirove na njegov prvi zahtev. Tako majka hetera Filina grdi svoju ćerku što je uvredila svog klijenta Difila, koji joj je došao sav uplakan i javio da je Filina flertovala sa njegovim prijateljem Lampijem i noću nije pustila njega, Difila, u njen krevet („Razgovori o sova i njena majka”). Hetera je mogla da zahteva od klijenta da se ne oženi drugom ženom. Hetera Mirtija zamera svom ljubavniku Pamfilu da će se, prema glasinama, oženiti dok ona bude trudna od njega. Pamfil joj obećava da će živeti samo sa njom. (II. Mirtija, Pamfil i Doris). Hetera je čak mogla da zanemari bogaćenje zbog ljubavi, iako je zbog toga bila osuđena. Hetera Musaria živi sa svojim voljenim Chaereiom, koji ne samo da joj ne plaća novac, već i pozajmljuje od nje. Njena proračunata majka je grdi i predviđa propast, ali Musarija veruje da će je Čarei oženiti, kao što je obećala. (VII. Majka i Musarija). Čak i ako je hetera srela muškarca samo jednom uz naknadu, poput moderne prostitutke, onda nije gubila nadu da će ga namamiti i učiniti stalnim ljubavnikom, oslikavajući izbijanje strasti, poput hetera Tripfena (KSI. Tripena i Harmid ). Ovo da ne pominjemo činjenicu da su hetere činile posebnu korporaciju, poput srednjovekovnog „ceha“, koji je bio pod patronatom boginje ljubavi Afrodite, i bili su dužni da joj se mole i prinose propisane žrtve.

Zanimljivo je primetiti da Lukijan, kao i drugi antički autori, hetere prikazuje kao nimalo učene i prosvećene žene, kakve su danas navikli da se smatraju, sudeći po pojedinačnim heterama, jedinicama koje su činile izuzetak poput Aspazije. Očigledno, možete mu verovati, većina hetera je bila upravo takva: proračunata, ne baš obrazovana, lukava, a istovremeno vešta u koketeriji i flertovanju (iako je među njima bilo naivnih, pa čak i plemenitih priroda koje su zaista volele svog prijatelja svom dušom).

Kao što vidite, hetera nema ništa zajedničko sa modernom prostitutkom. Prostitutka ne želi da zavede klijenta, u smislu u kom to radi obična žena, odnosno da ga očara svojom ličnošću. Nije ljubomorna na njega, i nije je briga da li je oženjen ili ne i da li spava sa drugim prostitutkama. Ona posebno ne želi da rodi dete od njega. Komunikacija između prostitutke i njenog klijenta svodi se na čisto fiziološki čin, koji ima strogo definisanu cenu. Ona ne želi da nastavi vezu sa njim, da se veže za njega, čime će biti lišena mogućnosti da stalno prodaje svoje telo i ima prihod.

Veoma je važno napomenuti da prostitutka nastoji da zadrži anonimnost: ne otkriva svoje ime, krijući se iza nekog pseudonima, ne upoznaje klijente sa majkom i rođacima, sastaje se sa klijentom u javnoj kući ili na njenoj teritoriji. Ona na sve moguće načine nastoji da napravi razliku između svog ličnog života i prostitucije. Ona kao pojedinac ne učestvuje u ovoj aktivnosti, ona samo prodaje mogućnost da koristi svoje genitalije. Ovde dolazimo do rešavanja misterije prostitucije. Prostitutka ne flertuje sa muškarcima, čak ni ne bludi sa njima, ona prodaje svoje telo, koristi ga kao sredstvo za zaradu, posluje, ništa više . Njeno zanimanje nema više veze sa ljubavlju i, uopšte, sa sferom intimnih osećanja nego prodajom usisivača. Prostitutka je aseksualna i aerotična – to je neophodan uslov za njen zanat, inače neće moći da pretvori svoj život u pokretnu traku plaćenih seksualnih radnji. A za ovo treba da osetite odvojenost duhovnog i fizičkog, da u svom telu vidite ne prirodni deo sebe, već mehanizam, instrument. Ovo shvatanje tela je ono što kapitalizam sa svojim mehaničkim pogledom na svet nosi sa sobom . Podsetimo se gledišta Dekarta, osnivača modernističke filozofije, na čoveka za njega, čovek je biološka mašina, koja misteriozno poseduje bestelesnu i besmrtnu dušu; Na osnovu namera takve kapitalističke antropologije, prostitutka prodaje svoje telo, a fabrički radnik svoju fizičku aktivnost, a buržoaski intelektualac svoj um i njegove plodove – i sve to kao nešto strano njegovoj ličnosti, njegovom duhu. Bordel je takođe neka vrsta „fabrike“ u kojoj se proizvodi seksualno zadovoljstvo. Svođenje ljubavi na njenu fiziološku stranu, a ove druge na tehnologiju, koja postaje osnova industrije, generalno je svojstvo buržoaske kulture.

U antici nije tako. Čovek antike je doživljavao svet kao celinu. Za njega je prostor živi organizam u kome su duhovno i fizičko neraskidivo stopljeni. Isto telo i duša u čoveku. Hetera nije trgovala svojim telom, odvojeno od svoje duše, ona je jednostavno flertovala, doduše sa sopstvenim interesom na umu. Inače, u savremenom društvu postoji manje-više precizna korespondencija sa antičkom heterom (ako izostavimo „ceh hetera“ i religiozno opravdanje njihove vrste delatnosti), ali to, naravno, nije u sve prostitutka, koju iz gluposti, a ne iz neznanja, još nazivaju „sveštenicom ljubavi“ i „heteroseksualkom modernog vremena“. To su zadržane žene, žene koje postoje na račun svojih muških ljubavnika, služeći im kao „druge žene“, manje-više stalne devojke (u stvari, reč „hetaera“ je prevedena kao „prijateljica“).

Dakle, hetere su drevne čuvane žene. Ali antički svet nije poznavao analog prostitutke. „Prostitutke“-robinje, koje su, za razliku od hetera, morale da služe svima, bile su i konkubine, a ne prostitutke u savremenom smislu te reči, pošto su se smatrale za ravnopravnu ženu koja sklapa sporazum sa muškarcem. za plaćeno korišćenje njenog tela. Ovo je već izum ere kapitalizma sa njegovim svođenjem svega i svakoga na trgovinsko-novčani odnos, pretvaranjem čoveka u mehanizam, a ljudskih odnosa u industriju. U ovome, kao iu mnogim drugim stvarima, kapitalizam je patologija bez presedana u istoriji.

Drevna pederastija i moderna homoseksualnost

U savremenom zapadnom svetu, zahvaljujući propagandi ideologa homoseksualnog pokreta, ustalilo se mišljenje da je antička Grčka, „rodno mesto civilizacije, prosvetiteljstva i filozofije“, bila i rodno mesto otvoreno i legalno postojeće homoseksualnosti. Međutim, ovde imamo istu grubu modernizaciju starogrčke kulture kao pripisivanje demokratije i prosvetiteljstva Helenima u modernom smislu te reči. U stvari, stručnjaci su dobro svesni da u kratkom periodu koji je postojao u Heladi (od 6. do 4. veka pre nove ere) u nekim gradovima-državama (pre svega u Atini i Sparti) fenomen koji se danas meša sa homoseksualizmom nije imao nikakve veze sa to odnos. Ovaj primer jasno pokazuje jaz koji razdvaja patrijarhalnu drevnu grčku civilizaciju i moderni modernistički i postmoderni Zapad. Zato je zanimljivo kontaktirati ga.

Počnimo od činjenice da je u Grčkoj zaista postojao homoseksualizam u savremenom smislu te reči, odnosno seksualni odnosi između dva odrasla, odrasla muškarca. Ali, na užas onih koji u klasičnoj eri traže „nebesku ljubav“ u Grčkoj, ona je bila povezana sa stidom i patologijom (to se, naravno, odnosilo pre svega na muškarce sa pasivnom homoseksualnom pozicijom). O tome piše tako istaknuti ruski specijalista u oblasti seksologije kao što je Igor Kon. U njegovoj knjizi „Ljubav boje neba“ nalazimo sledeće reči: „… Atinjanin koji je uhvaćen u seksualnoj vezi sa drugim muškarcem zbog novca ili drugih materijalnih dobara bio je lišen građanskih prava, nije mogao da bude na izbornoj funkciji. , obavljaju svešteničke funkcije ili čak govore na javnom sastanku ili pred većem staraca. Bilo kakve optužbe i nagoveštaji ove vrste bili su krajnje uvredljivi, posebno otežani „pasivnim” seksualnim položajem. To potvrđuju strani stručnjaci za antiku. Tako i francuski istoričar Pjer Brule, koji je napisao knjigu „Svakodnevni život grčkih žena u klasičnoj eri“, takođe tvrdi da su muškarci koji su se ponašali „nedovoljno hrabro“ bili izloženi ruglu, javnoj sramoti i pretvarani u izopćenike u klasičnoj Grčkoj. Među njima su bili oni građani koji su tokom bitke pokazali kukavičluk i pobegli izdajući svoje drugove. Ovi muškarci su pretvoreni u pasivne homoseksualce, upoređujući ih sa ženama, jer su Grci plahost i pasivnost smatrali glavnim svojstvima ženske prirode, za razliku od hrabre i asertivne prirode muškaraca. Ponekad su se takvim kukavičkim, ženstvenim muškarcima dopadale ove neprirodne veze, što je dodatno pogoršavalo njihovu sramotu. Inače, Grci su im, između ostalog, uskratili politička prava, čime su još više ličili na žene koje a priori nisu mogle imati takva prava. Navedimo reči jednog francuskog istoričara: „Izdati svoje drugove u borbi znači potonuti na niži nivo, pretvoriti se u ženu. U delima Aristofana postoji nekoliko likova koji se nazivaju “izopačeni”. Oni su predmet bogohuljenja i prezira i vode teške živote. Obično su to odrasli muškarci koji igraju pasivnu ulogu u homoseksualnom paru… Oni koji to vole, koji u tome nalaze zadovoljstvo, preziru ih društvo.”

Dakle, ovo može biti novost za mnoge koji imaju prolazno znanje o drevnoj grčkoj kulturi, ali muškarci koje danas nazivamo homoseksualcima, to jest odrasli, odrasli muškarci koji stupaju u seksualne odnose jedni sa drugima dok menjaju uloge ili stalno igraju pasivnu ulogu , a u Grčkoj su smatrani „perverznjacima“, duboko prezreni i živeli su životom prognanika, lišeni poštovanja, normalnih uslova života, pa čak i političkih prava 5 . U tom smislu, antička Grčka se nije razlikovala od bilo kog patrijarhalnog muškog društva. Štaviše, u ovom primeru vidimo koji su duboki i drevni arhetipovi povezani sa takozvanim „mrzom“ ili „mrzom“ u tako modernom zatvorenom muškom timu kao što je vojska. I tamo se praktikuje brutalno premlaćivanje pridošlica (neka vrsta zamene za ratnu situaciju), da bi se identifikovali „pravi muškarci“, odnosno oni koji umeju da trpe bol i ne ponižavaju svoje dostojanstvo, i „lažni muškarci“, koji, nesposobni da izdrže patnju, spremni da ispune ponižavajuće zahteve. Ovi drugi se odmah pretvaraju u „muškarce-žene“, odnosno u pasivne homoseksualce, okružene stidom i podsmehom. Čak i njihovo ime – “spušteni” – govori o njihovom padu, i to ne samo moralnom, već i padu sa “višeg pola” – muškog na “niži” – ženski.

Zvanično, za dva veka klasike u Grčkoj, to nije bio homoseksualizam, već pederastija (od grčkog „pedos” – dete), odnosno kohabitacija odraslog, često starijeg čoveka („erasta”) sa tinejdžerom . („eratomen“). U modernim terminima, ovo nije ništa drugo do pedofilija, aktivnost koja je prepoznata kao porok čak iu najnaprednijim zapadnim zemljama, gde su homoseksualci osvojili široka prava. Čak i na savremenom Zapadu, pedofil je parija figura, prezrena i krivično gonjena (da ne spominjemo Treći svet, gde se pedofilija doživljava kao brutalni zločin zbog kojeg se čak i ubija). I ovaj porok se u staroj Grčkoj smatrao normom! Sami očevi porodica nudili su svoju decu kao ljubavnike plemenitim Helenima, a ako su uspeli, smatrali su to za čast! Pedofilija se čak otvoreno veličala i veličala, tako da su joj u pesmama pesnika i u dijalozima filozofa davale najuzvišenije reči. Podsetimo se na Aristotelov usklik: „Zašto vole zgodne momke? Ovo je pitanje slepog čoveka!” ili čuveni Solonovi stihovi, koji je legalizovao pedofiliju u Atini:

Svaki muškarac u svojim divnim godinama

sanja da se zabavlja sa nežnim dečakom

Da, i čitajući Platonove dijaloge, ponekad jednostavno doživite mučan osećaj: oni su prikazani kao odrasli, čak i stariji muškarci posebno dolaze u palestru, gde dečaci i mladići treniraju (kao što je poznato, Grci su trenirali goli), besramno ispituju tela dečaka, daju masne primedbe dečacima koji vole šale kojima se i sami mesožderski smeju, raspravljajući ko je zaljubljen u kog dečaka i koje poklone će mu dati (naročito je impresivan početak dijaloga „Čarmides” ).

Štaviše, nemojmo se zavaravati: „lepe godine” za Grka nisu doba cvetanja mladosti, kako misli naš savremenik, a „dečak” takođe nije odrasli mladić. Pederastička strast, po grčkom običaju, pogodila je srce zrelog ili čak starijeg čoveka od 40-60 godina (kada je, inače, prema Grcima, počeo procvat („akme”) čoveka – najbolje doba za brak, koji Grci uopšte nisu povezivali sa ljubavlju prema ženi, već su u njoj videli samo dužnost prema porodici i državi). Dečak koji je postao predmet pederastove strasti nije morao da bude mlađi od 9-10 godina, ali ne i stariji od 21 godine. U stvarnosti, najčešće je imao između 12 i 18 godina. Štaviše, drevni izvori ukazuju na jasan biološki kriterijum za određivanje podobnosti dečaka za pederastičke odnose – ne bi trebalo da ima brkove ili bradu. Ako uzmemo u obzir da antički svet nije poznavao takvo ubrzanje kao sada, onda se veruje da su stari grčki mladići počeli da razvijaju brkove i bradu tek do 21. godine.

Nakon sazrevanja, dečak se više nije smatrao pogodnim za pederastičku vezu, što je značilo kraj zajednice Erastusa i Eratomena (iako je Platon zamerio onima koji napuštaju dečake koji su već „izbledeli” i savetovao da to nakon prekida fizičkog odnosa , duhovno prijateljstvo između bivših ljubavnika treba da se nastavi). Tako u Platonovoj „Protagori“ neki prijatelj zamera Sokratu da još uvek „juri za Alkibijadovom lepotom“, dok mu se on, kada su ga sreli, činio „već čovekom“, jer je počeo da ima puh iznad usana i brada.

Štaviše, većina drevnih izvora kaže da je ova „ljubav“ bila potpuno jednostrana. Dečak „eratomen“, koji je izazvao strast odraslog „erasta“ pedofila, uopšte nije dobio nikakvu seksualnu satisfakciju, za razliku od „ljubavne zajednice“ savremenih homoseksualnih homoseksualaca, koja je izgrađena na način zajednice između muškaraca. a žena i pretpostavlja obostrano seksualno zadovoljstvo. Platon u Fedru primećuje da su ljubavnik, odnosno odrasli muškarac, i voljeni, odnosno tinejdžer, u neravnopravnom položaju. Ako muškarac teži erotskom zadovoljstvu i dobije ga ako dečak pristane, onda dečak ne samo da ne dobija ništa u utehu, već doživljava i krajnje gađenje „videći već sredovečno lice, izbledelo, kao i sve ostalo, što je neprijatno čak i čujem pomenuto, ne samo da budem stalno primoran da dolazim u kontakt u praksi.” Drugim rečima, ako čovek dobija zadovoljstvo od mladog tela tinejdžera, tada tinejdžer doživljava neprijatna osećanja samo kada dodiruje već ostarjelo telo zrelog čoveka, dovoljno starog da mu bude otac, pa čak i deda.

Istina, Sokrat u svom drugom govoru u Fedru kaže da dečak može doživeti izvesno osećanje koje liči na reciprocitet. Takav dečak, međutim, prema Platonu, ne doživljava ljubav, već „odraz, sličnost ljubavi“, pre prijateljstvo nego ljubav. „…kao ljubavnik, on takođe ima želju – samo slabiju – da vidi, dodiruje, ljubi, leži zajedno.” Ako zaljubljeni muškarac, prema Platonu, traži od dečaka sasvim specifičan, to jest, pravo rečeno, analni polni odnos, onda dečaku ovo uopšte nije potrebno: „kada leže zajedno, neobuzdani konj od ljubavnik (tj. njegova strast – R.V.) nađe šta da kaže kočijašu (um – R.V.) i traži bar malo zadovoljstva kao nagradu za mnogo muke. Ali konj voljene ne nalazi šta da kaže: u uzbuđenju i stidu grli ljubavnika, ljubi ga i miluje kao najodaniji prijatelj, a kada legnu zajedno, nije u stanju da ljubavniku uskrati deo svog zadovoljstva. ako to zatraži“. Kao što vidimo, nema govora o dečakovom udelu zadovoljstva. U Simpozijumu Platon dodaje da su takvi dečaci, kod kojih ljubav muškarca izaziva uzbuđenje koje ne razumeju, polovine biseksualnog bića – androgina, koje su činili muškarci stopljeni jedni sa drugima. Ovi dečaci, kada odrastu, ne zanimaju se za žene i rađanje i sami postaju ljubavnici dečaka, osim toga, poznati su po svojoj muškosti, hrabrosti, umerenosti i političkim talentima. Ali Platon poriče da su, budući da su bili eratomani u adolescenciji, već poznavali požudu i razvrat, ne osećaju uzbudljivu privlačnost prema muškarcu ne iz „besramnosti“, već zato što je tako njihova sopstvena muška priroda, neopterećena privlačnošću prema ženama; budi u njima. Očigledno, ni ovde ne govorimo o fizičkom zadovoljstvu dečaka.

Platona ponavlja Lukijan, koji je u tom pogledu iskreniji i ne krije svoje misli iza eufemizama. U satiri „Dve ljubavi“ on opisuje spor između ljubavnika žene Harikla i dečaka Kalikratida, a Harikle kaže da „… zavodnik (pedofil – R.V.) odlazi, dobivši, po njegovom mišljenju, izuzetno zadovoljstvo , a obeščašćeni (dečak – R.) .V.) isprva ostaju samo bol i suze. Onda, kada se vremenom bol malo smanji, ostaje, kako se kaže, samo dosada, ali on ne doživi ni kap zadovoljstva.” Kalikratid u svom odgovoru ne samo da mu ne prigovara da dečak navodno može dobiti svoj deo zadovoljstva, već je, naprotiv, ponosan što dečakova osećanja nisu opterećena požudom i predstavljaju neku vrstu čednog prijateljstva za njegovog starijeg, koji ne pleni samo svojom fizičkom lepotom, već se brine i o svojoj duši preuzimajući na sebe teret vaspitanja dečaka.

Dakle, možemo se složiti sa P. Bruleom da kod Grka „u erotskoj vezi između deteta i odrasle osobe odrasla osoba voli, traži ljubav i prima zadovoljstvo od tela partnera“. U slučaju grčkog pederističkog sindikata, dečak je pristao na ovakvu vezu ne iz požude , već zbog novca ili poklona, ili iz poštovanja prema čoveku koji mu je postao ne samo ljubavnik, već i učitelj u života, i konačno, iz želje da ne protivreče tradiciji, ili čak, što nam zvuči divlje, na insistiranje njihovih roditelja. A sa stanovišta Grka, to je prirodno, jer dečak nije po statusu jednak odrasloj osobi, tako da još nema pravo na samoizražavanje, kako mi sada razumemo ljubav. Uz to, recipročno zadovoljstvo bi podrazumevalo pasivnu poziciju za muškog pedofila, što bi, kao što smo videli, prema grčkim idejama, bilo nespojivo sa čašću muškarca. I na kraju, kakvu vrstu seksualnog zadovoljstva može dobiti dečak koji nije razvio sekundarne polne karakteristike?

Kao što vidimo, nema ničeg sličnog između hijerarhijskog sindikata starogrčkih pederasta, usmerenog na vaspitanje starijih kod mlađih, i između ljubavne zajednice savremenih homoseksualaca, usmerenih na međusobno ravnopravno samoizražavanje i primanje zadovoljstva.

Konačno, postoji još jedna, mnogo fundamentalnija razlika između grčke pederastije i moderne homoseksualnosti. Helenska pederastija je nastala iz prezira prema ženi, koju su Grci smatrali inferiornim bićem, na pola puta između osobe (tj. muškarca) i životinje ili roba, koje su takođe smatrane stokom. Grčka medicinska tradicija, posebno Hipokratovi traktati, prepuna je izjava ove vrste. Jedan od najvažnijih dokaza da žena ima više animalnosti od muškarca je, prema verovanju starih Grka, da žene karakteriše povećana seksualnost. Klasična grčka komedija, recimo, Aristofan, prepuna je nagoveštaja nezasitne erotike žena. Štaviše, da bi označili ljubav prema ženi, Grci su koristili istu reč kao i za ženke u vrućem stanju, dok se to nikada nije radilo u odnosu na ljubav muškarca 6 . Grčka medicina je tvrdila da su česti polni odnosi nepoželjni za zdravlje muškarca, muškarac mora da pokazuje uzdržanost u svim strastima, dok žena, naprotiv, bez redovnih odnosa rizikuje da naruši svoje zdravlje, a devica je uglavnom sklona melanholiji i samoubistvu zbog do viška krvi. Negativna procena žene na odgovarajući način „obojava“ grčku percepciju heteroseksualnih veza. Pausanija u Platonovom „Simpozijumu” ukazuje na to da odnose sa ženom štiti niža boginja – Afrodita običnih ljudi (Pandemos), a pederastičke odnose – najviša, nebeska boginja – Afrodita Uranija. Grcima nije palo na pamet da je moguća duhovna bliskost između muškarca i žene. Žena je, po njihovom mišljenju, potrebna za razmnožavanje ili za zabavu (izuzeci, poput obrazovanih hetera, bili su retki i samo su potvrdili pravilo). A šta je zajedničko odraslom, obrazovanom čoveku, naviklom na javni život, političke i filozofske rasprave, poput Grka, i siromašna devojka koja je tri puta starija od njega (sa mužem od 35-45 godina često je bilo 13-godišnja supruga) 16 godina), zapravo nije videla ništa osim kuće, nije stekla obrazovanje i ne razume nauku i umetnost, šta su bile grčke matrone, majke porodica? Dakle, prava duhovna prisnost, kako su verovali Grci, moguća je samo između viših bića – čoveka i čoveka, ali još ne odrastao, neogrubljen, kome je potrebna zaštita i pokroviteljstvo – dečak. I to je pesma muškosti. Grku nikada ne bi palo na pamet da se oblači u žensku haljinu, pretvara se da je žena, govori škripavim glasom i flertuje sa muškarcem, kao što to čine savremeni homoseksualci. Naprotiv, grčki pederast je naglašeno muški, ako mu je potrebna druga polovina, onda je ova polovina muškarac, fragment mitskog muškog roda;androgin. Grk bi bio ogorčen idejom o biseksualnosti ljudskog, odnosno muškog organizma, odnosno da je svaki muškarac malo više žena i da samo obrazovanje potiskuje jednu stranu pola i ističe drugo. Ali ovo je najvažnija, intimna, fundamentalna misao modernog homoseksualizma. Homoseksualac se oseća i kao muškarac i kao žena, on je onaj muško-ženski androgin čije postojanje je Platonov Aristofan pripisao praistorijskom vremenu. U suštini, savremeni homoseksualac voli sebe, on je samodovoljno biće, drugi mu je potreban samo da bi otkrio jednu od polovina svog dvojnog pola. Grčka pederastija je naglasak na rodu, percepcija njega kao neizbežne datosti i sudbine (čak i ako se muškarac slaže sa dečakom – pola androgina kakav je i sam bio, oni su još uvek beskrajno daleko od žene – drugog polnog pola, toliko različita u svemu od muškog, da je Aristotel čak sumnjao da li su žene jednostavno druga vrsta živih bića). Savremena homoseksualnost je, naprotiv, pokušaj da se prevaziđe rod, da se stekne „integritet“, biseksualnost (podsetimo se da reč „pol“ označava polovinu ličnosti uopšte, tragični rascep čoveka na dva dela).

A takva homoseksualnost je mogla nastati samo u okvirima zapadne modernističke civilizacije, čija je osnova titanizam, vera u čoveka kao Boga i vera u univerzalnost čoveka. Suština istorije Zapada nakon propasti tradicionalne civilizacije je emancipacija čoveka, njegovo prevazilaženje svih vrsta ograničenja – klasnih, rasnih, i konačno, rodnih. Stoga, od svih brojnih izopačenosti, homoseksualizam Zapad percipira kao najvažniju, bez koje je nemoguće govoriti o pravoj demokratiji i slobodi (ovo su reči jednog od zapadnih političara koji govori o zabrani gej ponosa) . parada u Moskvi). U stvari, dok se pedofili gone, a egzibicionistima se smeju, homoseksualci na savremenom Zapadu se tretiraju sa velikim poštovanjem. Na kraju krajeva, oni su oličavali najvažniju nameru modernističkog, liberalnog sveta – samodovoljnu ličnost.

Sa religiozne i ortodoksne tačke gledišta, radikalno suprotstavljena „savremenom svetu“, homoseksualnost nije ništa drugo do borba protiv Boga, baš kao i svaki drugi oblik titanizma. Na kraju krajeva, prema učenju mnogih crkvenih otaca, posebno Maksima Ispovednika, rod u početku nije postojao. Ovi teolozi tumače stvaranje žene iz Adamovog rebra kao nastanak seksa. Adam, po njihovom mišljenju, nije bio stvoren kao muškarac u početku, on je bio superseksualno ili, barem, aseksualno biće. Podela na dva pola javlja se zbog činjenice da Bog predviđa pad i želi da palim ljudima da mogućnost da se razmnožavaju na način životinjskog razmnožavanja (a da greh nije ušao u svet, ljudi bi umnožili svoj broj bez polnih odnosa, kao anđeli). Posle Strašnog suda, ni u novom eonu neće biti roda (Jevanđelje jasno kaže da u Carstvu nebeskom nema ni muževa ni žena). S tim u vezi, želja homoseksualaca da prevaziđu rod je pokušaj bezbožnog, samoutemeljenog povratka u prvobitno stanje, osuđenog na neuspeh, jer je umesto supraseksualnog iskonskog Adama rezultat jednostavno mehaničko „dodavanje polova“ koja ih ne uništava.

Kao što vidimo, homoseksualizam nije čak ni stil ponašanja, to je čitava ideologija, ukorenjena u ateističkoj paradigmi prosvetiteljstva.

Iz svega ovoga da se zaključiti da se pojedini elementi starogrčke civilizacije danas pogrešno i (zlo)namerno izvrću.