Šta nam neuronauka o iskustvima bliske smrti govori o ljudskoj svesti. Sve je ljubav!!! Bez obzira na to kako ljudi tumače NDE, njihovo proučavanje može proširiti granice reanimacije, pružiti bolje razumevanje uma i mozga i osvetliti neke od najdubljih misterija postojanja.

Decenijama Fransoa d’Adeski, penzionisani diplomata i državni službenik koji sada živi u Briselu, ni sa kim nije razgovarao o svom iskustvu bliske smrti (NDE – near-death experience). To mu se dogodilo u 13. godini, kada je hospitalizovan zbog akutnog apendicitisa. D’Adeski se živo seća da je video svoje telo na operacionom stolu, a zatim prošao kroz tunel, gde je sreo čudna bića koja su zračila sjajem i dobrotom. „Tvoje vreme nije došlo“, reklo mu je starije biće, za koje je d’Adeski slutio da je Bog. “Niste završili svoju misiju na Zemlji.”

Zatim je d’Adeski shvatio da putuje „vrtoglavom brzinom kroz vreme i prostor, nazad na početak stvaranja sveta“, kaže on. Na kraju je stigao u raj nalik vrtu gde su duhovna bića — od kojih je jedno bila njegova pokojna baka, a drugo prijatelj iz detinjstva koji je umro sa pet godina — telepatski komunicirala s njim. D’Adeskijeva baka ga je uhvatila za ruku i odvela nazad u kliniku, gde se probudio u telu od nesnosnih bolova.

D’Adeski je svoj odrasli život proveo u težnji da otkrije šta je njegova posebna misija. Na kraju je to shvatio kao ulogu koju je igrao u „činjenju sveta boljim mestom“, kaže on. To je uključivalo pomoć, kao zvaničnika Ujedinjenih nacija, da se ključna rezolucija usvoji na Konferenciji UN o klimatskim promenama 2011. Međutim, tek nekoliko godina kasnije, kada su NDE sve češće ulazile u javni diskurs, počeo je da deli priču o svom ključnom iskustvu izvan svoje uže porodice. „Bojao sam se za svoju reputaciju“, kaže on.

Svaka dvadeseta osoba je doživela iskustvo bliske smrti

Iskustva bliske smrti prijavljena su kroz vreme i kulture. Procenjuje se da zapanjujućih 5 do 10 procenata opšte populacije ima sećanja na NDE, uključujući negde između 10 i 23 procenata preživelih od srčanog zastoja. Sve veći broj naučnika sada prihvata NDE kao jedinstveno mentalno stanje koje može ponuditi nove uvide u prirodu svesti. „Sada, jasno, više ne dovodimo u pitanje realnost iskustava bliskih smrti“, kaže Šarlot Marsijal, neuronaučnik sa Univerziteta u Liježu u Belgiji. „Ljudi koji prijavljuju iskustvo zaista su nešto doživeli.“

Oni koji se podvrgnu NDE takođe se vraćaju sa „ovim noetskim kvalitetom iz iskustva, koji im vrlo često menja život“, dodaje neuronaučnik Kristof Koh sa Allen instituta u Sijetlu, koji piše o NDE i drugim stanjima svesti u svojoj knjizi iz 2024.god. „Onda, ja sam svoj svet“. “Oni znaju šta su videli.”

Nekoliko istraživača, uglavnom lekara hitne pomoći, počelo je da prikuplja kvalitativne podatke o NDE nakon objave knjige psihijatra i lekara Rejmonda A. Mudija Život posle života 1975. godine, koja je detaljno opisala pacijentove izveštaje o iskustvima blizu smrti. Od tada je samo nekoliko istraživačkih timova pokušalo da empirijski istražuje neurobiologiju NDE. Ali njihova otkrića već dovode u pitanje dugotrajna verovanja o umirućem mozgu, uključujući i to da svest prestaje skoro odmah nakon što srce prestane da kuca. Ovo otkriće ima važne implikacije na trenutne prakse reanimacije, koje su zasnovane na zastarelim verovanjima o tome šta se dešava sa mozgom tokom srčanog zastoja, kaže neuronaučnik Džimo Bordžigin sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Mičigenu. „Ako razumemo mehanizme smrti, to bi moglo dovesti do novih načina spasavanja života.“

Poput psihodeličnih lekova i drugih sredstava za promenu svesti, NDE bi takođe mogle da posluže kao sonde za otkrivanje fundamentalnih istina o umu i mozgu. Takva stanja su poremećaji u sistemu svesti, „a kada poremetite sistem, bolje razumete kako on funkcioniše“, kaže Kristofer Timerman, postdoktorski saradnik u Centru za psihodelička istraživanja na Imperijal koledžu u Londonu. „Ako želimo da razumemo prirodu iskustva, moramo uzeti u obzir šta se dešava na marginama neobičnih država.“

Štaviše, postoje važne egzistencijalne implikacije, iako se i dalje raspravlja o tome šta bi to moglo biti u naučnoj literaturi i na konferencijama, uključujući i sastanak 2023. koji je održala njujorška akademija nauka. Istraživala je svest kroz sočivo smrti, psihodelike i misticizma. „Ova transcendentna iskustva nalaze se u glavnim svetskim religijama i tradicijama“, kaže Entoni Bosis, klinički docent psihijatrije na Medicinskom fakultetu Grosman Univerziteta u Njujorku, koji je pomogao u organizaciji konferencije. „Mogu li imati neku veću svrhu da pomognu čovečanstvu da kultiviše razumevanje i svest o svesti?“ on pita. Težina takvih pitanja čini pažljivo proučavanje NDE-a i njihovo rigorozno tumačenje još kritičnijim, kaže Marsijal: „Važno je razdvojiti empirijska otkrića od verovanja.“

Oblačnog februarskog popodneva, Marsijal se sastala sa 20 članova svoje neuronaučne laboratorije kada je njen telefon počeo da zvoni. Tražila je da bude upozorena ako neko stigne u univerzitetsku bolnicu u Liježu na ivici smrti.

Marsijal je jurnula ka liftu i za otprilike dva minuta stigla je do predvorja bolnice, čije su ukrštene pokretne stepenice i geometrijski motivi podsećali na crtež MC Ešera. U sali za reanimaciju već je čekala Aurora Ansion, lekar hitne pomoći i doktorant medicinskih nauka. Na jednom od dva kreveta u sobi ležao je bradati muškarac srednjih 70-ih, u bolničkoj haljini otvorenoj da bi otkrio stomak i grudi.

Uprkos tome što je bio usred epizode ​​atrijalne fibrilacije, čovek je bio oprezan i zbijao šale. Nervozno se kikotao dok je Ansion, radeći sa dva lekara hitne pomoći, stavljala kapu na glavu za elektroencefalogram (ili EEG, za merenje električnih signala u mozgu) i prilepila dva čitača kiseonika na njegovo čelo. Marsijal, koja je stajala pozadi, kroz naočare od kornjačevine zavirila je u laptop, gde su dve šiljate linije u crvenoj i plavoj boji počele da se pomeraju po ekranu – precizna merenja, za istrenirano oko, pacijentove moždane aktivnosti.

Lekari su na kraju morali da anesteziraju čoveka i šokiraju njegovo srce da se vrati u normalan ritam. Marsijal i njene kolege se nadaju da će podaci iz njegovih i drugih pacijenata poseta sobi za reanimaciju i iz naknadnih intervjua pružiti najdetaljniju sliku do sada o tome šta se dešava u ljudskom mozgu tokom bliskih susreta sa smrću.

Mnogi ljudi koji su imali NDE opisuju jednu ili više specifičnih karakteristika. Neki se sećaju odvajanja od svog tela i gledanja u realnom vremenu odozgo. Neki prolaze kroz tunele i vide svetlost, nailaze na preminule rođake ili saosećajne entitete i imaju osećaj prostranosti i dubokog uvida. Ljudi se mogu podvrgnuti reviziji života i moralno proceniti izbore koje su doneli, uključujući i iskustvo radosti ili bola koje su njihovi postupci izazvali drugima. „Ono što je intrigantno je da ljudi kada umru ne procenjuju sebe na osnovu sopstvenih moralnih standarda“, kaže Sem Parnija, direktor istraživanja za intenzivnu negu i reanimaciju na Medicinskom fakultetu Grosman NYU. “Oni sebe procenjuju na osnovu univerzalnog standarda.”

Iako većina ljudi opisuje svoj NDE u sjajnim izrazima, manjina priča o posetama regionima nalik paklu, susretima sa demonskim bićima ili zastrašujućim prazninama. U studiji iz 2019. godine, Marsijal i njene kolege su otkrile da je među 123 osobe koje su prijavile NDE, 14 procenata to klasifikovalo kao negativno — proporcija Marsijal kaže da je „sigurna“, potcenjena zbog toga koliko ta sećanja mogu biti uznemirujuća.

Iskustva bliske smrti (NDE) se obično povezuju sa pozitivnim uticajem, međutim, mali deo se smatra uznemirujućim. Cilj istraživanja je bio da se ispita proporcija uznemirujućih NDE u uzorku NDE narativa, kategorizuju uznemirujući narativi prema Grejsonovoj i Bušovoj klasifikaciji (inverzni, prazni ili pakleni) i uporede uznemirujuće i „klasične“ NDE. Učesnici su zapisali svoja iskustva, ispunili Upitnik o karakteristikama pamćenja (procenjujući fenomenologiju sećanja) i Grejsonovu skalu (karakterišući sadržaj NDE). Udeo pokušaja samoubistva, sadržaj i intenzitet uznemirujućih i klasičnih NDE upoređeni su korišćenjem frekvencijske i Bajesove statistike. Uznemirujući NDE predstavljaju 14% uzorka od 123. Identifikovano je 8 inverznih, 8 paklenih i 1 nevažeći rezultat. Procenat preživelih samoubistava veći je u uznemirujućim NDE u poređenju sa klasičnim. Konačno, sećanja na uznemirujuće NDE se pojavljuju kao fenomenološki detaljna kao i klasična. Uznemirujući NDE zaslužuju pažljivo razmatranje kako bi se osigurala njihova integracija u identitetu onih koji doživljavaju NDE.

Pomalo iznenađujuće, čini se da religiozni ljudi nisu skloniji NDE. Međutim, postoje preliminarni dokazi da je veća verovatnoća da će druga grupa imati NDE: oni koji su skloni upadanju u REM spavanje, stanju koje se javlja kada san brzih pokreta očiju (REM) upadne u stanje budnosti i meša elemente sanjanja i budnosti. Tokom sekundi ili minuta koliko traje, ljudi mogu imati iskustvo van tela, osetiti da je neko ili nešto u sobi sa njima ili žele da se pomere, ali otkriju da ne mogu. Godine 2019. Daniel Kondziella, neurolog iz mreže Rigshospitalet mreže Univerzitetskih bolnica u Kopenhagenu, i njegove kolege regrutovali su uzorak od 1.034 odrasle osobe iz opšte populacije u 35 zemalja. Deset procenata učesnika studije je iskusilo NDE, a od njih 47 procenata je takođe prijavilo upad u REM spavanje – statistički značajna povezanost. Među ljudima koji nisu imali NDE, samo 14 procenata je prijavilo upad u REM spavanje.

Šta se zna o neurobiologiji NDE?

Top of FormIpak, malo se zna o neurobiologiji NDE. Otvorena pitanja uključuju da li ih pokreće jedan, suštinski mehanizam ili su varijabilniji odgovor na „shvatanje da je smrt blizu“, kako kaže Timerman. Nekoliko istraživača, uključujući Marsijalovu, zaviruju u mozak ljudi koji se približavaju ili prolaze kroz smrt, u nadi da će razumeti šta se dešava.

Godine 2023. Džimo Borjigin i njene kolege sa Univerziteta u Mičigenu objavile su ono za šta sumnjaju da bi mogao biti potpis NDE u mozgu koji umire. Istraživači su analizirali EEG podatke četiri pacijenta u komi pre i nakon što su im ventilatori uklonjeni. Kako je njihov mozak ostao bez kiseonika, dva umiruća pacijenta su pokazala paradoksalan nalet gama aktivnosti, vrstu visokofrekventnog moždanog talasa povezanog sa formiranjem pamćenja i integracijom informacija.

Borjiginova je videla isto povećanje aktivnosti u prethodnim studijama na mozgu zdravih pacova tokom indukovanog srčanog zastoja. Kod glodara, talas se desio u celom mozgu. Međutim, kod ljudi je bio ograničen prvenstveno na spoj temporalnih, parijetalnih i okcipitalnih režnjeva mozga, regiona uključenog u višestruke karakteristike svesti, uključujući vizuelnu, slušnu i obradu pokreta. Prethodna istraživanja su takođe povezivala region sa vantelesnim senzacijama, kao i sa altruizmom i empatijom. Iako su ovo sve redovne komponente NDE, kaže Borjiginova, nemoguće je znati da li su dva pacijenta zaista doživela NDE jer nisu doživela da pričaju o tome. Ali „mogla sam skoro da pretpostavim šta su možda iskusili“, kaže ona.

Razumno umiranje

Studija iz 2023. koju je vodio Sem Parnija i detaljno opisana u njegovoj knjizi Lucid Dying (Razumno umiranje) iz 2024. godine , pruža dodatne dokaze o moždanoj aktivnosti nakon što su srca pacijenata stala. Parnija i njegove kolege su radili sa 25 bolnica u SAD, Velikoj Britaniji i Bugarskoj kako bi pregledali EEG i podatke o kiseoniku u mozgu od 567 ljudi koji su doživeli srčani zastoj u bolnici. Medicinsko osoblje je uspelo da prikupi EEG podatke koji se mogu interpretirati od 53 od ovih pacijenata. Većina je pokazala električnu ravnu liniju tokom krize, ali u oko 40 procenata tih slučajeva, neurološka aktivnost koja je u skladu sa onom svesnog mozga se privremeno ponovo pojavila – u nekim slučajevima i do sat vremena nakon CPR-a.

Druga podskupina od 53 pacijenta iz studije je preživela. Lekari su prikupili EEG i nivoe kiseonika u mozgu za premalo ovih ljudi da bi izvukli korelaciju između bilo kakvog potencijalnog sećanja na događaj i njihove moždane aktivnosti. Autori su uspeli da intervjuišu 28 preživelih, a šestoro je imalo „sećanje na iskustvo smrti“, kako Parnija govori o NDE.

Parnija i njegove kolege su takođe pokušali da testiraju svesnu i nesvesnu svest, uključujući izveštaje o vantelesnim iskustvima, projektovanjem serije od 10 nasumičnih slika na tabletu postavljenom blizu glava pacijenata i puštanjem ponovljenih snimaka imena tri voća — jabuka, kruška, banana — preko slušalica svakog minuta tokom pet minuta dok su bili u nesvesti. Niko od preživelih nije mogao da se seti slika koje su bile projektovane. Jedna osoba koja se setila iskustva smrti ispravno je imenovala plodove po redu, iako je to moglo biti slučajno , kaže Parnija.

Prema Parniji, ova studija predstavlja „koherentno, mehaničko objašnjenje“ za to kako i zašto su se ljudi prisećali iskustva smrti. Kada neko počne da umire, kaže Parnija, mozak postaje nefunkcionalan. Neke radnje se odmah gube, kao što su refleksi moždanog stabla, ali i druge koje su normalno potisnute da bi se optimizovale performanse za običan život iznenada postaju dezinhibirane, jer prirodni kočioni sistemi mozga više ne rade. Kao rezultat, „cela vaša svest dolazi do izražaja“, kaže Parnija. Svrha ove promene je, sugeriše on, da pripremi osobu „za novu stvarnost“ — prelazak iz života u smrt, stanje u kojem, veruje Parnija, svest opstaje.

Drugi naučnici se apsolutno ne slažu. „Kada imate NDE, morate imati funkcionalan mozak da skladištite sećanje, i morate da preživite sa netaknutim mozgom da biste mogli da povratite to sećanje i ispričate o njemu“, kaže Kondziella. „To ne možete učiniti bez funkcionalnog mozga, tako da su svi ti argumenti da NDE dokazuju da postoji svest izvan mozga jednostavno besmislica.

Kondziella, Marsijal i drugi umesto toga teoretiziraju da bi NDE mogli biti deo poslednje taktike preživljavanja. Vrste širom životinjskog carstva „prave se mrtvim“ – ponašanje koje se tehnički naziva tanatoza – kada primete smrtnu pretnju, obično od grabežljivca koji napada. Ako se bori ili beži neuspešno, instinkt da se glumi smrt pokreće se kao pokušaj da se preduhitri opasnost. Životinja postaje imobilisana i ne reaguje na spoljašnje stimuluse – ali sa stalnom svesnošću tako da, ako joj se pruži prilika, može da pobegne. „Lično, verujem da je evolutivni aspekt zaista ključ za razumevanje šta su NDE i kako su nastali“, kaže Kondziella. “Postoji savršeno validno biološko objašnjenje.”

Marsijal i drugi su takođe kritikovali metodološku strogost Parnijeve studije. Jedna zabrinutost, kaže Martial, je da je tim svoje nalaze zasnivao na vizuelnom očitavanju EEG-a pacijenata, a ne na „odgovarajućoj statističkoj analizi“. Parnija kaže da su on i njegove kolege primenili standardni metod za očitavanje EEG-a koji „svaki lekar na svetu“ koristi u kliničkoj praksi. Oni koji kritikuju studiju, dodaje on, „samo je ignorišu jer im se ne sviđa“.

Buduća istraživanja

U svojoj najnovijoj studiji, Marsijal i njene kolege planiraju da koriste najrigorozniji pristup do sada za prikupljanje subjektivnih i objektivnih podataka od oko 100 pacijenata, uključujući EEG i očitavanja kiseonika u mozgu, plus informacije iz nekoliko rundi intervjua i anketa sa preživelima u grupama. Tim Univerziteta u Liježu takođe pokušava da detaljnije proceni tvrdnje o iskustvima van tela. Oko 79 procenata ljudi koji imaju NDE izjavljuju da napuštaju svoje telo, a neki se probude znajući činjenice o svom okruženju koje naizgled ne bi trebalo da znaju. „Ne kažem da to nije istina, ali ovde želimo da to objektivno testiramo“, kaže Marsijalova.

U tu svrhu, ona i njene kolege su uredile bolničku salu za reanimaciju neočekivanim predmetima i slikama, od kojih su neki skriveni na mestima koja se mogu posmatrati samo sa tačke gledišta nekoga sa plafona. Dok je pacijent u prostoriji za reanimaciju, uključujući i dok je svestan, tim jednom u minutu pušta audio snimak različitih reči i zvukova životinja. Oni će testirati sećanja na bilo koju sliku ili zvuk u praćenju sa preživelim učesnicima, a koristiće i video snimke da uporede sećanja ljudi sa stvarnošću.

Ajahuaska izaziva NDE?

A, lakši pristup proučavanju NDE-a je preko bezbednih proksija kao što su hipnoza, izazvana nesvestica i psihodelični lekovi. Nijedna od ovih metoda ne proizvodi prave NDE, ali stanja koja pokreću mogu se preklapati sa mozgom koji umire. Godine 2018. Timerman, Marsijal i njihove kolege objavili su studiju u kojoj su upoređivali NDE sa efektima N,N -dimetiltriptamina (DMT), komponente ajahuaske koja menja um, psihodeličnog napitka južnoameričkog biljnog porekla. Količine DMT-a u tragovima se takođe javljaju endogeno kod ljudi. „Postoje spekulacije da je to na neki način u osnovi NDE-a, ali podaci su veoma elementarni“, kaže Timerman.

U studiji, 13 dobrovoljaca je primilo intravenski DMT u laboratorijskim uslovima i ocenili su svoje iskustvo na skali koja se obično koristi za merenje NDE, koju je razvio psihijatar Brus Grejson 1983. Istraživači su uporedili rezultate i subjektivne prikaze DMT grupe sa rezultatima drugih ljudi uzetim iz Baza podataka NDE koju su Marsijal i njene kolege sastavljale od 2016. (Baza podataka uključuje oko 2.000 naloga, prihvaćenih od svakog ko kontaktira tim iz Liježa tvrdeći da je imao NDE, a zatim ispunjava poduži upitnik.)

Otkrili su „upečatljivo preklapanje“ između DMT i NDE grupa, kaže Marsijalova, pri čemu ljudi u obe opisuju osećaj ulaska u nezemaljsko carstvo, odvajanja od svog tela, susreta sa mističnim bićima i gledanja jarke svetlosti. Ljudi u obe grupe su takođe prijavili osećanja mira, jedinstva i radosti. Postojala je samo jedna značajna razlika: oni u grupi NDE su češće iskusili da dođu do granice koja označava tačku bez povratka.

Roland Grifits, psihijatar sa Univerziteta Džons Hopkins koji je bio pionir istraživanja psilocibina i koji je umro prošlog oktobra, izvestio je o sličnim nalazima sa svojim kolegama 2022. Autori su uporedili 3.192 osobe koje su bile podvrgnute NDE, putovanju psihodeličnim drogama ili ne-drogama. izazvano mističko iskustvo. Tim je otkrio „izuzetno slične“ dugoročne ishode kod ispitanika u sve tri grupe, uključujući smanjeni strah od smrti i trajne pozitivne efekte uvida koje su stekli.

U drugoj studiji koja je trenutno podvrgnuta stručnoj reviziji, Marsijalova, Timerman i njihove kolege intervjuisali su 31 osobu koja je iskusila NDE i koja je takođe probala psihodeličnu drogu – LSD, psilocibin, ajahuasku, DMT ili meskalin – da vide šta imaju da kažu o sličnostima i razlikama između događaja. Učesnici su prijavili jače senzorne efekte tokom njihovog NDE, uključujući osećaj bestelesnosti, ali jače vizuelne slike tokom putovanja drogom. Oni su prijavili osećanja duhovnosti, povezanosti i dubljeg značenja u oba.

Sve je ljubav

U poređenju ovih mističnih iskustava, „zajednička osnova koja mi je upadljiva je u stvarima poput dubokog, dubokog osećaja ljubavi – da je sve ljubav i da je svest ljubav“, kaže Bosis, koji proučava efekte psilocibina kod ljudi sa terminalnim rakom, fokusirajući se na ublažavanje nevolja na kraju života, jačanje duhovnosti i pružanje većeg osećaja smisla i ispunjenosti u životu. „Postoji i osećaj prevazilaženja vremena kakvo poznajemo i veće prihvatanje misterije života i smrti.

Za Gaja Vander Lindena, penzionisanog vladinog administratora u Briselu, njegov NDE je i dalje „poklon“. To se dogodilo 1990. godine nakon teške biciklističke nesreće. Bio je obavijen snagom silne ljubavi i dubokim osećajem „duhovnosti koja nije povezana sa religijom“, kaže on. Takođe je osetio ekspanzivnost u kojoj je „bio sve i ništa“.

Vander Linden je napustio bolnicu kao druga osoba. Njegov strah od smrti je ugašen, kaže, jer je sada znao da je „umreti nešto fantastično“. Više nije video vrednost u materijalnim stvarima i oslobodio se automobila i dve dodatne kuće. Takođe se osećao prinuđenim da svoj NDE podeli sa drugima kroz knjige i konferencije. Ove promene su uticale na njegove odnose, uključujući i njegovu suprugu, od koje se tada razveo. „Rekla je da sam lud“, priseća se Vander Linden. „Vratiti se sa iskustvom koje drugi nisu imali – to stvara konflikt.” Godinama kasnije, još uvek je u stanju da iskoristi ljubav koju je osetio kada je bio okupan jasnim svetlom onoga što je shvatio kao univerzalnu svest.

Bez obzira na to kako ljudi tumače NDE, njihovo proučavanje može proširiti granice reanimacije, pružiti bolje razumevanje uma i mozga i osvetliti neke od najdubljih misterija postojanja.

Mr. D. Tovarišić