Indija, sada izuzetno konzervativna zemlja, nekada je proizvela prvi traktat na svetu o seksu, a njena izložena erotska umetnost sada je šokantnija nego kada je nastala.

U decembru 2013. indijska LGBT zajednica pretrpela je razarajući udarac kada je Vrhovni sud te zemlje presudio da je homoseksualnost krivično delo. Nakon toga, u avgustu 2015, indijska vlada je uvela zabranu, koja je nekoliko dana kasnije ukinuta uz određene rezerve, na više od 800 internet sajtova za koje je utvrđeno da su pornografski. Predstavljeno je kao pokušaj suzbijanja širenja dečje pornografije i seksualnog zlostavljanja.

Indija je tokom proteklih nekoliko vekova bila isključivo konzervativna zemlja: osećao se uticaj puritanskih običaja različitih društvenih slojeva i grupa, uključujući dinastije islamskih vladara, britanskih kolonijalista i sopstvene bramanske kaste.

Ali zemlja nije uvek bila ovakva. Seksualne norme pre 13. veka bile su mnogo liberalnije. Oni su prepoznali jednak značaj i svetovnih i duhovnih principa. Pravila seksa su se predavala kao jedan od zvanično priznatih opšteobrazovnih predmeta, a Kama Sutra, prva svetska rasprava o seksu, napisana je u periodu od 4. veka pre nove ere do 2. veka nove ere. Zaista, ako se bolje pogleda, sećanje na ova liberalnija vremena jasno je prisutno širom zemlje.

Sloboda morala je bukvalno uklesana u kamenu. Seksualne scene krase donji sloj zidova Sunčevog hrama iz 13. veka u Konarku, u istočnoj indijskoj državi Orisa. Golotinja karakteriše zidne slike i skulpture koje prikazuju nebeske devojke u pećinskim budističkim hramovima države Maharaštra, u stenama isklesanim sakralnim kompleksima u Ajanti (2. vek pre nove ere) i Elori (5. vek).

Primer koji najviše otkriva

Međutim, najbolje očuvan i najeksplicitniji primer erotske hramske umetnosti može se videti u malom gradu Kadžuraho u državi Madja Pradeš u centralnoj Indiji. Sa izuzetno elegantnim kamenim radovima, hinduistički hramovi koji se nalaze ovde proglašeni su UNESCO-vom svetskom baštinom 1986. godine. Od 85 hramova izgrađenih između 950. i 1050. godine pod vladarima drevne indijske dinastije Čandela, samo 22 su preživela.

Kada se uđe u kompleks hrama od šest kvadratnih kilometara, peščar zgrada zablista uglačanim zlatom. Lokalne žene nose cveće i mirisne štapiće za molitvu, a turisti lutaju po spoljnim hodnicima, zureći u složenu skulpturu koja prekriva svaki centimetar zidova.

Tu su slike bogova i boginja, ratnika i muzičara, životinja i ptica. Slične scene se mogu posmatrati u bilo kom indijskom hramu.

Međutim, nakon detaljnijeg pregleda, mnoge od ovih kamenih rezbarija otkrile su veoma erotične scene koje uključuju muškarce, žene i životinje. Tu su skulpture koje predstavljaju trojke, orgije i odnose sa životinjama.

Čak i oni koji znaju šta ih očekuje ovde, ostaju zapanjeni prizorom ženskih oblina i njihovih muževnih partnera, čija su tela zauzela najnemogućije seksualne pozicije – pored statua božanskih bića koja sa blaženim osmehom posmatraju ove akcije.

Neki kamenčići pokazuju znakove oštećenja, a neki udovi figura su slomljeni, ali većina skulptura je ostala izuzetno netaknuta uprkos tome što su hramovi stari preko 1.000 godina.

Postoje različite verzije porekla takvih otvorenih erotskih motiva u dizajnu hramova. Jedna od najegzotičnijih teorija kaže da su kraljevi iz dinastije Čandela bili sledbenici tantričkih principa seksa, koji su, posebno, propovedali ravnotežu između muških i ženskih snaga, vršili svoje kultove u hramovima koje su kreirali posebno za te svrhe.

Druge teorije imaju veze sa ulogom koju su sami hramovi imali u tim dalekim vremenima. Smatrali su se podjednako mestima znanja i bogosluženja, posebno u odnosu na likovnu umetnost, ne isključujući umetnost ljubavi.

Pored toga, neki veruju da su prikazi seksualne aktivnosti dobar znak jer označavaju novi početak i novi život. Pored toga, hinduizam tradicionalno posmatra seks kao suštinski deo života, što je verovatno razlog zašto su skulpture seksualnih scena ispresecane scenama molitve i rata. Činjenica da su na vidnom mestu i da nisu gurnuti u daleke mračne uglove sugeriše da su njihovi kreatori želeli da ih svi vide.

Kako izbeći gnev moralne policije

Najviše iznenađuje to što nema očiglednog razloga zašto su ovi zamršeno ukrašeni hramovi izgrađeni u Khajurahu. Činjenica je da do nas nisu stigli pisani izvori o postojanju bilo kakvog carstva u ovim krajevima.

Najverovatnije, ove eksplicitne scene svoj opstanak duguju činjenici da su nekoliko vekova bile pouzdano izolovane od spoljašnjeg sveta u zabačenom kraju obraslom tako gustom šumom da ih je ponovo otkrio kapetan engleske vojske u Bengalu T.S. Bert tek 1838. godine.

Ovi začarani hramovi izbegli su gnev indijske moralne policije, koja je nedavno zabranila i uništila mnoge kulturne artefakte, od knjiga Salmana Ruždija do slika indijskog modernističkog majstora Makbula Fida Huseina.

Ali ono što je još zanimljivije od ekspresivnih skulptura i priče iza njih je način na koji čitave porodice u tišini slušaju vodiča dok analizirao neke od posebno zanimljivih scena uklesanih visoko na zidovima veličanstvenog hrama Kandarja Mahadeva. Ni jedna podignuta obrva, ni jedan postiđeni pogled, ni jedan kikot nije se oteo sa mladih usana.

Umetnost možda nije zamerka kada se posmatra u religioznom kontekstu, ali ono što posetiocima ostaje kao utisak nakon odlaska iz Khajuraha jeste da bi ovdašnji hramovi u Indiji mogli da pouče osatak sveta o dubokoj lekciji o toleranciji.

D. Tovarišić