Često pomislimo kako živimo u tehnološki i medicinski najsavršenijem dobu. Ali, da li smo u pravu, ako naučnici povremeno dolaze do rezultata koja nas ostavljaju bez reči. Istraživanja španskog arheologa Edgarda Kamarosa upravo su takva.

Egipat je dobro poznat po svom medicinskom znanju i modalitetima lečenja iz bioarheoloških i istorijskih pisanih izvora, kao što su između ostalih Papirus Edvina Smita (1.700–1.600 p.n.e.), Kahun papirus (1.850–1.700 p.n.e.) ili Ebersov papirus. Dakle, ovo je izuzetan istorijski kontekst za istraživanje granica u vezi sa medicinskim raspravama i negom. Kao primer, jasno je prema sačuvanim papirusima i hijeroglifima da je drevna egipatska medicina bila dovoljno napredna da opiše, klasifikuje i uspešno leči specifične bolesti i traumatske povrede, uključujući traumu kostiju. Pored toga, proučavanje ljudskih ostataka iz drevne egipatske civilizacije nudi jedinstveno sočivo kroz koje se može istražiti evolucija medicinske i zdravstvene prakse u prošlosti, pošto je prepoznata kao jedna od najstarijih dokumentovanih praksi. Drevni paleopatološki dokazi takvog napretka mogu se videti u slučajevima trepanacija (operacija glave), proteza, zubnih ispuna i zaraslih preloma kao primeri potencijalnih terapija i operacija, takođe opisanih u istorijskim izvorima. Međutim, medicinsko priznanje u staroegipatskoj medicini onoga što danas nazivamo malignitetom je neizvesno, uprkos opisu i pominjanju tumora, otoka, lezija koje „jedu“ i potencijalnih odgovarajućih dijagnoza i tretmana. Tako je drevna egipatska medicina kultivisala jednu od najnaprednijih baza medicinskog znanja u antici, a rak je još uvek predstavljao jasnu medicinsku granicu u pogledu dijagnoze i lečenja.

Rak se u savremenoj medicini definiše kao genetska bolest koja obuhvata širok spektar stanja u kojima ćelije počinju nekontrolisano da se razmnožavaju po celom telu. Dakle, ona predstavlja složenu stvarnost, a ne jedinstvenu bolest, što otežava njeno prepoznavanje i upravljanje sve do nedavno. Međutim, kao što je prethodno pomenuto, neoplazme su u izvesnoj meri identifikovane u prošlosti. Štaviše, malignitet je prepoznat u drevnim egipatskim paleopatološkim zapisima, što doprinosi sadašnjoj perspektivi da je rak bio mnogo rasprostranjeniji nego što se ranije pretpostavljalo. U ovom kontekstu, s obzirom na anatomsko i fiziološko znanje koje su stari Egipćani stekli kroz medicinske i mumificirajuće prakse, čini se razumnim zaključiti da je neki oblik istraživanja i terapijskih pokušaja u vezi sa malignitetom možda razvijen, što sugeriše potencijalno hirurško lečenje

Ovde izveštavamo o dva slučaja drevnih egipatskih lobanja iz različitih dinastija koje omogućavaju praćenje granica medicinskog znanja i lečenja u prošlosti. Oba ljudska posmrtna ostatka čuvaju se u laboratoriji Duckvorth (Univerzitet u Kembridžu, UK): Lobanja E270 (kasni period, 664–343 p.n.e.) dokazuje primarnu neoplazmu i nekoliko zaraslih preloma lobanje, ove poslednje lezije pokazuju sposobnost drevne egipatske medicine da upravlja teška trauma lobanje; i Lobanja 236 (Staro kraljevstvo, 2.687–2.345. p.n.e.) otkriva primarne i sekundarne neoplazme, zapravo jedan od najstarijih poznatih slučajeva maligniteta iz starog Egipta, koje je prethodno analizirao Kalvin Vels ( 21 ). Naša analiza je takođe otkrila perimortemne rezove povezane sa nekoliko metastatskih lezija. Mi tvrdimo da takve modifikacije mogu biti povezane sa pokušajem perimortemnog hirurškog lečenja ili postmortem medicinskim istraživanjem, što postavlja kritična pitanja o ranom razumevanju i upravljanju onkološkim poremećajima u istoriji medicine. Ovo istraživanje ima za cilj da se približi granicama antičke medicine u onkološkoj i traumatološkoj nezi kroz paleopatološke analize ova dva slučaja.

Mikroskopski pristup i mikro-CT skeniranje

Mikroskopsko posmatranje je sprovedeno korišćenjem HIROX digitalnog mikroskopa HR-2016. Mikroskop je predstavljao napredak u karakterizaciji osteoblastičnih i osteolitičkih lezija za tačnu dijagnozu. Pored toga, mikroskop je pomogao u razlikovanju tafonomskih i patoloških oštećenja i omogućio precizno merenje svih vidljivih lezija na lobanjama. U tom smislu, evaluacija mikroskopskih rezultata (zajedno sa patološkom analizom) oblikovala je preliminarni opis koštanih promena i diferencijalnu dijagnozu pretrpljenih stanja.

Najnovija istraživanja lobanja iz Starog Egipta

Edgard Kamaros, profesor arheologije na Univerzitetu Santjago de Kompostela u Španiji, i njegov tim kažu da su pronašli dokaz koji unapređuje naše razumevanje o tome kada su ljudi pokušavali da leče rak. On i njegov tim objavili su izveštaj pre koji dan u časopisu Frontiers in Medicine, u kojem su detaljno opisani načini na koji su pronašli oznake koje ukazuju na to da su drevni naučnici pokušavali da uklone rak iz lobanje.

Antropološka analiza procenila je da lobanja pod oznakom E270 pripada odrasloj ženskoj individui sa biološkom starošću skeleta starijoj od 50 godina, dok je lobanja pod oznakom 236 pripadala odraslom muškarcu od 30 do 35 godina skeleta. Obe pokazuju patološke lezije opisane u nastavku.

Lobanje su analizirane sa dva različita skeniranja mikro-kompjuterskom tomografijom (m-CT). Lobanja E270 je analizirana Bruker Skiscan 1,273 m-CT skenerom (165 kV, 128 μA, 71,274 μm), dok je 236 analizirana skenerom Nikon XTEK H 225 ST (130 kV, 100 μA, 108 μA, 02). Slike m-CT skeniranja su pregledane besplatnim softverom, tj. Dragonfly i DataWiever, preko akademske licence. Skeniranje je omogućilo otkrivanje i dijagnozu patoloških stanja, uključujući malignitet, koji možda nisu očigledni na spoljašnjoj površini kostiju.

Kako su izjavili, Edgard Kamaros i njegov tim su gledali u ekran povezan sa moćnom kamerom usmerenom na egipatsku lobanju od pre oko 4.500 godina. Ono što su videli promenilo je ranije shvaćenu vremensku liniju kada su ljudi možda pokušali da leče rak.

Slika na ekranu je bila definitivna, rekao je – „Bilo je jasno da gledamo na prekretnicu u istoriji medicine“ – ali niko nije progovorio nekoliko sekundi.

„To je bio jedan od onih trenutaka eureke“, rekao je Kamaros za Vašington Post.

Inače, rak je bio drugi vodeći uzrok smrti 2022. godine u Sjedinjenim Državama, prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, sa 608.000. umrlih

„Svaki višećelijski oblik života je u opasnosti od raka“, rekao je Kamaros. „Čak su i dinosaurusi bili skloni raku.“

„Ako razumemo kako se rak razvija, možda ćemo razumeti i sebe“, rekao je on. „A ako istraživanja mogu da otkriju kako su se određeni karcinomi promenili ili nestali, možda bi mogli bolje da se izbore sa savremenim oblicima bolesti.“

Za Kamarosa, „onkologija nije samo poslednjih 20 godina uspešnih inovacija, već i hiljadama godina naučne radoznalosti i pokušaja da se razume bolest kako bi se poboljšali ljudski životi. A ovo otkriće lobanje pomera sve samo malo napred“, rekao je.

„To je kao da prisustvujete početnoj tački nečega“, kaže Kamaros.

Tim je proučavao lobanju da bi bolje razumeo rak u antici kada su naišli na posekotinu od metalnog predmeta u blizini mesta gde je bio tumor. To je značilo da su naučnici pre oko 4.500 godina ili pokušavali da leče rak ili su sprovodili medicinsku obdukciju, što je za istoričare novost.

Lobanja broj 236 godinama se nalazila u Dakvort kolekciji na Univerzitetu Kembridž nakon što je pronađena u Gizi u 20. veku u Egiptu. Lobanja je poslednji put proučavana 1960-ih, kada je profesor potvrdio da lobanja sadrži rak, za koji je Kamaros rekao da je u to vreme bilo napredno otkriće.

Tehnologija se mnogo promenila za šest decenija.

Kamaros, koji je rekao da ima strast za onkologiju i arheologiju, odmah je poželeo da pogleda lobanju još 2021. godine, kada je naišao na kutiju koja je spolja bila označena sa “rak”. „To je bilo kao magnet za mene“, rekao je.

On i njegove kolege naučnici postavili su lobanju ispred kamere u oktobru 2021. Kamaros je rekao da se mikroskopska tehnologija dostupna 1960-ih ne može porediti sa modernim digitalnim kamerama koje mogu da zumiraju „skoro bez ograničenja“. „Bilo bi apsolutno nemoguće da ne vidimo posekotine“, rekao je on.

Kamaros sada želi da proučava genetiku drevnih karcinoma na molekularnom nivou kako bi odgovorio na pitanja o tome kako se bolest možda promenila. Veliki deo toga je pronalaženje drugih uzoraka koji sadrže DNK i utvrđivanje da li je prisutan rak. „Ako u budućnosti bude bilo kakvog drugog slučaja, on će izaći na videlo zbog tehnologije“, rekao je on.

Kada pomislimo i kažemo da živimo u tehnološki i medicinski najsavršenijem društvu do sada, nakon ovakvih otkrića ne možemo a da se ne zapitamo da li smo u pravu.

Mr. D. Tovarišić