U oktobru 1955. u Severnom zalivu Sevastopolјa potonuo je vodeći brod Crnomorske flote sovjetske mornarice, bojni brod Novorosijsk. Poginulo je više od 600 mornara. Postoje brojne verzije, nezvanične, ali veoma popularne, kako je potonuo. Do sada niti jedna nije dovoljno uverljiva da bi se prihvatila kao konačna i verovatno da takve neće ni biti.

U vreme stradanja bojnog broda, Novorosijsku je bilo 44 godine, što je respektabilna starost jednog broda. Veći deo njegovog života bojni brod je nosio drugačije ime – „Đulio Čezare“ („Julije Cezar“) i plovio je pod zastavom italijanske mornarice. Počeo se graditi u Đenovi leta 1910., a porinut je 1915. godine. Bojni brod nije učestvovao u Prvom svetskom ratu. Dvadesetih godina prošlog veka korišćen je kao školski brod za obuku pomoraca.

Sredinom tridesetih godina prošlog veka „Đulio Čezare” je remontovan. Deplasman broda dostigao je 24.000 tona, mogao je da dostigne prilično veliku brzinu od 22 čvora. Bojni brod je za to vreme bio dobro naoružan. Tokom Drugog svetskog rata uglavnom je bio angažovan u pratnji konvoja, ali ga je 1942. godine komanda italijanske mornarice prepoznala kao zastarelog i prevela u kategoriju školskih brodova.

Nakon što je 1943. Italija kapitulirala, do 1948. godine „Đulio Čezare” je bio u luci, nekorišćen, sa minimalnim brojem posade i bez odgovarajućeg održavanja. Prema posebnom sporazumu, italijanska flota je trebalo da bude podelјena između saveznika u antihitlerovskoj koaliciji. SSSR je imao bojni brod, laku krstaricu, 9 razarača i 4 podmornice, ne računajući male brodove. 10. januara 1947. u Savetu ministara inostranih poslova savezničkih sila postignut je dogovor o raspodeli prebačenih italijanskih brodova između SSSR-a, SAD, Velike Britanije i drugih zemalјa pogođenih italijanskom agresijom. Tako su, na primer, Francuskoj dodelјene četiri krstarice, četiri razarača i dve podmornice, a Grčkoj – jedna krstarica. Bojni brodovi su postali deo grupa „A“, „B“ i „C“, namenjenih za tri glavne sile.

Sovjetska strana je preuzela pravo na jedan od dva nova bojna broda, koji su po svojoj moći nadmašili čak i nemačke brodove tipa Bizmark. Ali pošto je u to vreme Hladni rat već počeo između nedavnih saveznika, ni Sjedinjene Države ni Engleska su onemogućavale da ojačaju sovjetsku mornaricu moćnim brodovima. Tako su novi bojni brodovi otišli u SAD i Englesku (kasnije su ovi bojni brodovi vraćeni Italiji u okviru NATO partnerstva), a odlukom Tripartitne komisije 1948. SSSR je dobio bojni brod Đulio Čezare, laku krstaricu Emanuel Filiberto Duka D’Aosta, razarače Artiljeri, Fućilier, razarače Animoso, Ardimentoso, Fortunale i podmornice “Marea” i “Nicelio”.

„Đulio Čezare” je 9. decembra 1948. napustio luku Taranto i 15. decembra stigao u albansku luku Valona. U ovoj luci 3. februara 1949. godine izvršena je predaja bojnog broda sovjetskoj komisiji na čelu sa kontraadmiralom Levčenkom. 6. februara nad brodom je podignuta pomorska zastava SSSR-a, a dve nedelјe kasnije je otplovio za Sevastopolј, stigavši u svoju novu bazu 26. februara. Naredbom Crnomorske flote od 5. marta 1949. bojni brod je dobio ime „Novorosijsk“.

Brod su Italijani, dakle, sovjetskim mornarima predali u zapuštenom stanju. Glavni deo naoružanja, glavna energetska jedinica i glavne konstrukcije trupa bili su u relativno zadovolјavajućem stanju, ali opšti brodski sistemi zahtevali su ozbilјnu popravku ili zamenu. Na brodu uopšte nije bilo radarske opreme, flota opreme za radio vezu je bila oskudna, a protivavionska artilјerija malog kalibra potpuno je izostala. Treba napomenuti da je neposredno pre prelaska u SSSR bojni brod prošao malu popravku, koja se odnosila uglavnom na elektromehanički deo.

Kada se Novorosijsk ukotvio u Sevastopolјu, komanda Crnomorske flote je dala naređenje – da se brod što pre pretvori u ravnopravnu borbenu jedinicu. Stvar je zakomplikovala činjenica da je deo dokumentacije nedostajao, a u SSSR-u praktično nije bilo pomorskih specijalista koji su govorili italijanski.

U avgustu 1949. Novorosijsk je učestvovao u manevrima flote kao vodeći brod. Međutim, njegovo učešće je bilo prilično nominalno, jer za tri dodelјena meseca nije se uspelo dovesti brod u red. Međutim, politička situacija je zahtevala da se demonstrira uspeh sovjetskih mornara u razvoju italijanskih brodova. Kao rezultat toga, flota je izašla na more, a obaveštajci NATO-a su bili uvereni da Novorosijsk pluta.

Od 1949. do 1955. godine bojni brod je fabrički remontovan osam puta i opremlјen modernom sovjetskom vohnom opremom. Takođe su zamenili italijanske turbine novim proizvedenim u fabrici u Harkovu. U maju 1955. Novorosijsk je stupio u službu Crnomorske flote i nekoliko puta je izlazio na more do kraja oktobra, uvežbavajući zadatke borbene obuke.

Bojni brod se 28. oktobra 1955. vratio iz poslednjeg pohoda i zauzeo mesto u Severnom zalivu u rejonu Morske bolnice, oko 110 metara od obale. Dubina vode je bila 17 metara vode i oko 30 metara viskoznog mulјa.

Eksplozija

U trenutku eksplozije, komandant broda Kukhta bio je na odmoru. Nјegove dužnosti je obavlјao stariji pomoćnik kapetana Kurshudov. Prema kadrovskoj tabeli, na bojnom brodu je bilo 68 oficira, 243 predvodnika, 1231 mornar. Nakon što se „Novorosijsk” privezao, deo posade je otišao na odsustvo. Na brodu je ostalo više od hilјadu i po lјudi: deo posade i nova popuna (200 lјudi), kadeti pomorskih škola i vojnici koji su stigli na bojni brod dan ranije.

29. oktobra, u 01:31 po moskovskom vremenu, čula se snažna eksplozija ispod trupa broda sa desne strane u pramcu. Prema ekspertima, njegova snaga je bila ekvivalentna eksploziji od 1000-1200 kilograma trinitrotoluena. Na desnoj strani u podvodnom delu trupa formirana je rupa površine više od 150 kvadratnih metara, a na levoj strani i duž kobilice – udublјenje sa strelicom za otklon od 2 do 3 metara. Ukupna površina oštećenja podvodnog dela trupa iznosila je oko 340 kvadratnih metara u delu dužine 22 metra. Vanbrodska voda se ulila u nastalu rupu, a nakon 3 minuta došlo je do trima od 3-4 stepena i kotrlјanja od 1-2 stepena udesno.

U 01:40, incident je prijavlјen komandantu flote. Do 02:00 načelnik operativnog odelјenja flote, kapetan Ovčarov naredio je „da se brod odvuče na plitko mesto“, a teglјači koji su se približavali okrenuli su ga krmom ka obali. Do 03:30 oko 800 nezaposlenih mornara postrojilo se na palubi, a spasilački brodovi su stajali uz bok bojnog broda. Nikolski je ponudio da im prebaci mornare, ali je dobio kategorično odbijanje od načelnika Vrnomorske flote Parhomenka. U 03:50, lista za luku je dostigla 10-12 stepeni, a kritično je bilo 20. Viceadmiral Nikolski je ponovo zatražio od Parhomenka i Kulakova dozvolu da evakuišu mornare koji nisu bili angažovani u borbi za spasavanje i ponovo je odbijen.

Novorosijsk je počeo da se prevrćenaopačke. Nekoliko desetina lјudi uspelo je da uđe u čamce i na susedne brodove, ali je stotine mornara palo sa palube u vodu. Mnogi su ostali unutar umirućeg bojnog broda. Kako je kasnije objasnio admiral Parhomenko, on „nije smatrao mogućim da unapred naredi osoblјu da napusti brod, pošto se do poslednjih minuta nadao da će brod biti spasen, a nije bilo ni pomisli da će poginuti“. Ova nada koštala je života stotine lјudi koji su, pavši u vodu, bili pokriveni trupom bojnog broda.

Do 04:14, Novorosijsk, koji je primio više od 7.000 tona vode, na kobnih 20 stepeni, zamahnuo je udesno, kao što je iznenada pao ulevo. U ovom položaju ostao je nekoliko sati, odmarajući se na čvrstom tlu sa jarbolima. U 22:00 29. oktobra trup je potpuno nestao pod vodom.

Ukupno je tokom katastrofe poginulo 609 lјudi, uklјučujući hitne grupe sa drugih brodova flote. Između 50 i 100 lјudi poginulo je direktno od posledica eksplozije i poplave pramčanih odelјaka. Ostali su poginuli prilikom prevrtanja bojnog broda i posle njega. Pravovremena evakuacija osoblјa nije organizovana. Većina mornara je ostala unutar trupa. Neki od njih su dugo držani u vazdušnim jastucima kupea, ali je samo devetoro lјudi uspelo da se spase: sedam je izašlo kroz izrez na krmenom delu dna pet sati nakon prevrtanja, a još dvoje su odneli ronioci posle 50 sati. Prema sećanjima ronilaca, mornari koji su bili zakopani i osuđeni na smrt pevali su „Varjag”. Tek do 1. novembra ronioci su prestali da čuju kucanje.

U leto 1956. godine ekspedicija specijalne namene „EON-35” počela je dizanje bojnog broda. Pripreme za uspon su u potpunosti završene do kraja aprila 1957. godine. Brod je sa kobilicom izronio 4. maja 1957. godine, a 14. maja je odvežen u Kozački zaliv. Brod je demontiran za metal i prebačen u fabriku Zaporožstal.

Zaklјučci Komisije

Da bi se otkrili uzroci eksplozije, formirana je vladina komisija na čelu sa zamenikom predsednika Saveta ministara SSSR-a, ministrom brodogradnje, general-pukovnikom inžinjerijske službe Vjačeslavom Mališevom. Prema sećanjima svih koji su ga poznavali, Mališev je bio inženjer najviše erudicije. Savršeno je poznavao svoj posao i čitao teorijske crteže bilo koje složenosti, dobro upućen u pitanja nepotopivosti i stabilnosti brodova. Davne 1946. godine, pročitavši crteže “Đulija Čezara”, Mališev je preporučio da se ova nabavka napusti. Ali nije uspeo da ubedi Stalјina.

Komisija je svoj zaklјučak dala dve i po nedelјe nakon katastrofe. Zaklјučak komisije je 17. novembra dostavlјen Centralnom komitetu KPSS, koji je prihvatio i odobrio zaklјučke. Uzrok katastrofe glasio je „spolјnja podvodna eksplozija (beskontaktna, donja) punjenja sa TNT ekvivalentom od 1000-1200 kg“. Eksplozija nemačke magnetne mine, koja je ostala na zemlјi posle Velikog otadžbinskog rata, prepoznata je kao najverovatnija.

Komisija je takođe primetila da su se „mornari, starešine i oficiri, kao i oficiri koji su vodili direktnu borbu za spasavanje broda, vršilac dužnosti komandanta bojeve glave Matusevič, komandant divizije za preživlјavanje, Ivanov vešto i nesebično borili protiv vode koja je ušla u brod, svako je dobro znao svoj posao, pokazao inicijativu, pokazao primere hrabrosti i istinskog herojstva.

Ali uprkos oštrim zaklјučcima, slučaj je bio ograničen na činjenicu da je komandant bojnog broda Kukhta degradiran u činu i poslat u rezervu. Takođe su smenjeni sa dužnosti i degradirani u činu brojni oficiri.

Dokumenti komisije su detalјno govorili o onima koji su trebali, a nisu uspeli da organizuju spasavanje posade i broda. Međutim, nijedan od ovih dokumenata nije dao direktan odgovor na glavno pitanje: šta je izazvalo katastrofu?

Verzija broj 1

Početne verzije – eksplozija skladišta gasa ili artilјerijskih podruma – gotovo su odmah odbačene. Rezervoari skladišta goriva na bojnom brodu bili su prazni mnogo pre katastrofe. Što se tiče podruma, ako bi požurili, od bojnog broda bi uopšte malo ostalo, a u vazduh bi poletelo i pet krstarica koje su stajale u blizini. Pored toga, ova verzija je odmah poništena svedočenjem mornara, čije je mesto vojne službe bila 2. kula glavnog artilјerijskog kalibra, u području koje je bojni brod zadobio rupu. Precizno je utvrđeno da su granate od 320 milimetara ostale zdrave.

Ostalo je još nekoliko verzija: eksplozija mine, napad torpedom podmornice i sabotaža. Nakon proučavanja okolnosti, minska verzija je imala najviše pristalica, što je bilo sasvim razumlјivo – mine u sevastopolјskim zalivima nisu bile retkost još od vremena građanskog rata. Uvale su periodično čišćene od mina uz pomoć minolovaca i ronilačkih timova. 1941. godine, tokom ofanzive nemačkih armija na Sevastopolј, nemačko vazduhoplovstvo i mornarica minirali su akvatorij i sa mora i iz vazduha – postavili su nekoliko stotina mina raznih vrsta i namena. Neki su radili tokom borbi, drugi su uklonjeni i neutralisani nakon oslobođenja Sevastopolјa 1944. godine. Kasnije su sevastopolјske zalive i putnički put redovno kočirali i pregledavali ronilački timovi. Poslednje ovako sveobuhvatno istraživanje sprovedeno je 1951-1953. U periodu 1956-1958, nakon eksplozije bojnog broda, u Sevastopolјskom zalivu pronađeno je još 19 nemačkih donjih mina, uklјučujući tri na udalјenosti manjoj od 50 metara od mesta potonuća bojnog broda.

U prilog minskoj verziji govorila su i svedočenja ronilaca. Kako je svedočio vođa odreda Kravcov: „Krajevi rupe su savijeni prema unutra“.

Napad torpedom?

Sledeća verzija je bila da je bojni brod torpedovala nepoznata podmornica. Međutim, proučavajući prirodu štete koju je primio bojni brod, komisija nije pronašla karakteristične znakove koji odgovaraju udaru torpeda. Ali otkrila je nešto drugo. U trenutku eksplozije, brodovi divizije za zaštitu akvatorija, čija je dužnost bila da čuvaju ulaz u glavnu bazu Crnomorske flote, bili su na sasvim drugom mestu. U noći katastrofe spolјni nalet niko nije čuvao; kapije mreže bile su širom otvorene, a tragači pravca neaktivni. Dakle, Sevastopolј je bio bespomoćan. I, teoretski, strana podmornica bi mogla da uđe u zaliv, izabere poziciju i nanese torpedni udar.

U praksi, za punopravni napad, čamac teško da bi imao dovolјno dubine. Međutim, vojska je bila svesna da neke zapadne mornarice već imaju male podmornice u službi. Dakle, teoretski, patulјasta podmornica bi mogla da prodre do unutrašnjeg puta glavne baze Crnomorske flote. Ova pretpostavka je, zauzvrat, dovela do druge – da li su diverzanti umešani u eksploziju?

Italijanski borbeni plivači?

Ova verzija je potkreplјena činjenicom da je Novorosijsk pre pada pod crvenu zastavu bio italijanski brod. I najstrašnije podvodne specijalne snage tokom Drugog svetskog rata, „10. jurišna flotila“, bile su uz Italijane, a njima je komandovao princ Junio Valerio Borgeze, uporni antikomunista koji se navodno javno zakleo nakon prebacivanja broda SSSR-u da će da se osveti za takvo poniženje Italije.

Od diplomca Kralјevske mornaričke akademije, Valerija Borgezea, očekivala se brilјantna karijera podmorničkog oficira, čemu su doprineli plemenito poreklo i odličan akademski uspeh. Prva podmornica pod komandom Borgezea bila je u sastavu italijanske legije, koja je, u okviru Frankove pomoći, delovala protiv republikanske flote Španije. Nakon toga, princ je pod svoju komandu dobio novu podmornicu. Kasnije je Valerio Borgeze završio specijalnu obuku u Nemačkoj na Baltičkom moru.

Po povratku u Italiju, Borgeze je dobio komandu nad najmodernijom podmornicom, Širom. Zahvalјujući veštim akcijama komandanta, podmornica se vraćala u svoju bazu nepovređena iz svake vojne kampanje. Operacije italijanskih podmorničara izazvale su iskreno interesovanje za kralјa Viktora Emanuila, koji je princu-podmorničaru odao počast ličnom audijencijom.

Nakon toga, od Borgezea je zatraženo da stvori prvu svetsku flotilu pomorskih diverzanata-podmornica. Za nju su stvorene ultra-male podmornice, specijalna vođena torpeda, eksplozivni čamci sa posadom. Dana 18. decembra 1941. Italijani su u minijaturnim podmornicama tajno ušli u luku Aleksandrije i pričvrstili magnetne eksplozivne naprave na dno britanskih bojnih brodova Valiant i Kvin Elizabet. Stradanje ovih brodova omogućila je italijanskoj floti da na duže vreme preuzme inicijativu u borbenim operacijama na Mediteranu. Takođe, „10. jurišna flotila“ je učestvovala u opsadi Sevastopolјa sa sedištem u lukama Krima.

Teoretski, strana krstarica podmornica mogla bi da isporuči borbene plivače što bliže Sevastopolјu kako bi oni izvršili sabotažu. S obzirom na borbeni potencijal prvoklasnih italijanskih ronilaca, pilota malih podmornica i vođenih torpeda, a takođe i uzimajući u obzir alјkavost u pitanjima zaštite glavne baze Crnomorske flote, verzija podvodnih diverzanata izgleda ubedlјivo.

Engleski saboteri?

Druga jedinica na svetu sposobna za takvu sabotažu bila je 12. flotila britanske mornarice. U to vreme je komandovao kapetan drugog ranga Lajonel Kreb, takođe legendarni oficir. Tokom Drugog svetskog rata predvodio je odbranu britanske pomorske baze Gibraltar od italijanskih borbenih plivača i s pravom se smatrao jednim od najbolјih podvodnih diverzanata britanske flote. Kreb je lično poznavao mnoge Italijane iz 10. flotile. Pored toga, posle rata, zaroblјeni italijanski borbeni plivači savetovali su specijaliste iz 12. flotile.

U prilog ovoj verziji iznosi se sledeći argument – da je sovjetska komanda htela da opremi Novorosijsk nuklearnim oružjem. SSSR je posedovao atomsku bombu od 1949. godine, ali u to vreme nije bilo pomorskih sredstava za korišćenje nuklearnog oružja. Rešenje bi moglo biti samo pomorski top velikog kalibra koji ispalјuje teške projektile na velike udalјenosti. Italijanski bojni brod je bio idealno prilagođen za ovu svrhu. Velika Britanija u ovom slučaju se pokazala kao najranjivija meta za sovjetsku mornaricu. U slučaju upotrebe atomskih eksplozivnih naprava u blizini zapadne obale Engleske, s obzirom na ružu vetrova, koja u tim krajevima duva na istok tokom cele godine, cela zemlјa bi bila izložena radijacionoj kontaminaciji.

I još jedna činjenica – krajem oktobra 1955. godine britanska mediteranska eskadrila izvodila je manevre u Egejskom i Mramornom moru.

Delo KGB-a?

Kandidat tehničkih nauka Oleg Sergejev izneo je još jednu verziju. Bojni brod „Novorosijsk“ je dignut u vazduh sa dva punjenja sa ukupnim TNT ekvivalentom od 1800 kg, postavlјena na tlu u zoni pramčanih artilјerijskih podruma, na neznatnoj udalјenosti od središnje ravni broda i jedan od drugog. Eksplozije su se dogodile u kratkom vremenskom intervalu, što je dovelo do stvaranja kumulativnog efekta i nanošenja štete, usled čega je brod potonuo. Podrivanje su pripremile i izvele domaće specijalne službe uz znanje rukovodstva zemlјe isklјučivo u unutrašnje političke svrhe. Godine 1993. postali su poznati izvođači ove akcije: stariji poručnik specijalnih snaga i dvojica vezista, kao grupa za podršku.

Protiv koga je bila usmerena ova provokacija? Prema Sergejevim, pre svega, protiv rukovodstva Ratne mornarice. Na ovo pitanje Nikita Hruščov je odgovorio dve godine nakon potonuća Novorosijska, na plenumu Centralnog komiteta KPSS 29. oktobra 1957: „Ponuđeno nam je da uložimo više od 100 milijardi rubalјa u flotu i izgradimo stare čamce i razarače naoružane sa klasičnom artilјerijom. Imali smo veliku borbu, Kuznjecov je uklonjen…nije mogao da misli, da brine o floti, o odbrani. Moramo sve da procenimo na nov način. Treba izgraditi flotu, ali iznad svega, izgraditi podmorničku flotu naoružanu projektilima.”

Desetogodišnji plan brodogradnje, koji u budućnosti ne odražava prioritet razvoja kapitalno najintenzivnijih i najkorisnijih za vojno-industrijski kompleks, pomorskih strateških nuklearnih snaga, objektivno nije mogao biti podržan od strane vojno-političkog rukovodstva zemlјe, koja je zapečatila sudbinu glavnokomandujućeg Ratne mornarice Nikolaja Kuznjecova.

Smrt „Novorosijska“ bila je početak velikog smanjenja Ratne mornarice SSSR-a. Zastareli bojni brodovi „Sevastopolј” i „Oktobarska revolucija”, zaroblјene krstarice „Kerč” i „Admiral Makarov”, mnoge zaroblјene podmornice, razarači i brodovi drugih klasa predratne gradnje otišli ​​su u otpad.

Kritika verzija

Kritičari minske verzije tvrde da bi do 1955. godine neminovno bili ispražnjeni izvori napajanja svih podvodnih mina, a osigurači bi postali potpuno neupotreblјivi. Do sada nije bilo baterija koje bi mogle da se ne isprazne deset i više godina. Takođe se napominje da je do eksplozije došlo nakon 8 sati privezivanja bojnog broda, a sve nemačke mine su imale satne intervale koji su bili višestruki od samo 6 sati. Pre tragedije, Novorosijsk (10 puta) i bojni brod Sevastopolј (134 puta) bili su privezani za isto bure u različito doba godine – i ništa nije eksplodiralo. Osim toga, pokazalo se da su u stvari bile dve eksplozije, i to takve sile da su se na dnu pojavila dva velika duboka kratera, koje eksplozija jedne mine ne može da ostavi.

Što se tiče verzija o radu diverzanata iz Italije ili Engleske, u ovom slučaju se postavlјa niz pitanja. Prvo, akcija ovolikih razmera moguća je samo uz učešće države. I bilo bi veoma teško sakriti pripreme za to, s obzirom na aktivnost sovjetske obaveštajne službe na Apeninskom poluostrvu i uticaj italijanske komunističke partije.

Privatnim licima bi bilo nemoguće da organizuju ovakvu akciju – za njeno obezbeđenje bila bi potrebna prevelika sredstva, počev od nekoliko tona eksploziva pa sve do prevoznih sredstava (opet, ne zaboravimo na tajnost). To je prihvatlјivo u igranim filmovima poput „Psi rata“, ali u stvarnom životu to postaje poznato nadležnim službama u fazi planiranja. Osim toga, kako su i sami bivši italijanski borbeni plivači priznali, njihov život posle rata bio je strogo kontrolisan od strane države i svaki pokušaj amaterske aktivnosti bio bi zaustavlјen.

Osim toga, pripreme za takvu operaciju trebalo je držati u tajnosti od saveznika, pre svega od SAD-a. Da su Amerikanci saznali za predstojeću sabotažu italijanske ili britanske mornarice, sigurno bi to sprečili – u slučaju neuspeha, SAD dugo ne bi mogle da operu optužbe za podsticanje na rat. Bilo bi suludo pokrenuti takvu akciju protiv zemlјe sa nuklearnim oružjem usred Hladnog rata.

Konačno, da bi se brod ove klase minirao u zaštićenoj luci, bilo je potrebno prikupiti potpune informacije o režimu bezbednosti, privezištima, izlazima brodova na more i sl. Nemoguće je to učiniti bez stanovnika sa radio stanicom u samom Sevastopolјu ili negde u blizini. Sve operacije italijanskih diverzanata tokom rata izvođene su samo nakon pažlјivog izviđanja i nikada „na slepo“. Ali ni posle pola veka, nema ni jednog jedinog dokaza da je u jednom od najzaštićenijih gradova SSSR-a, koji su filtrirali KGB i kontraobaveštajci, postojao engleski ili italijanski stanovnik koji je redovno dostavlјao informacije ne samo Rimu ili Londonu, ili lično princu Borgezeu.

Pristalice italijanske verzije tvrde da je neko vreme nakon potonuća Novorosijska u italijanskoj štampi blјesnula poruka o dodeli ordena grupi oficira italijanske mornarice „za izvršavanje specijalnog zadatka“. Međutim, do sada niko nije objavio nijednu fotokopiju ove poruke. Pozivanja na same italijanske mornaričke oficire, koji su jednom izjavili nekome o svom učešću u potapanju broda, nisu potkreplјena. Na internetu postoji mnogo „apsolutno pouzdanih“ intervjua sa lјudima koji su navodno lično vodili patulјaste podmornice u Sevastopolј. Jedan problem – odmah se ispostavlјa da su ti lјudi ili već umrli, ili još uvek nema načina da se razgovara sa njima. A opisi diverzantskog napada su veoma različiti…

Da, vrlo brzo su se pojavile informacije o eksploziji „Novorosijsk” u zapadnoj štampi. Ali komentari italijanskih novina (sa nejasnim aluzijama) su uobičajeno novinarsko sredstvo kada se „najpouzdaniji“ dokazi pojavlјuju nakon činjenice. Treba uzeti u obzir i činjenicu da su Italijani dozvolili da se njihovi „mlađi“ bojni brodovi, dobijeni od NATO saveznika, pretope. A da nije bilo katastrofe sa Novorosijskom, samo bi se istoričari mornarice setili bojnog broda Đulio Čezare u Italiji.

Zakašnjele nagrade

Na osnovu izveštaja vladine komisije, komanda Crnomorske flote je u novembru 1955. godine poslala vršiocu dužnosti glavnog komandanta Ratne mornarice SSSR admiralu Gorškovu podneske o dodeli ordena i medalјa svim poginulim mornarima. Nagrade su uručene i za 117 lјudi iz reda preživelih, mornara sa drugih brodova koji su pritekli u pomoć Novorosijsku, kao i roniocima i lekarima koji su se istakli tokom spasilačkih akcija. U Sevastopolјu, u sedištu flote, uručen je potreban broj nagrada. Ali svečana dodela nagrada nikada nije održana. Samo četrdeset godina kasnije ispostavilo se da je na izlaganju tadašnjeg načelnika kadrovskog odelјenja Ratne mornarice uneta beleška: „Admiral drug Gorškov ne smatra mogućim da se izađe sa takvim predlogom“.

Tek 1996. godine, nakon višestrukih apela brodskih veterana, ruska vlada je dala odgovarajuća uputstva Ministarstvu odbrane, FSB-u, Generalnom tužilaštvu, Ruskom državnom pomorskom istorijsko-kulturnom centru i drugim resorima. Glavno vojno tužilaštvo počelo je da proverava materijale istrage sprovedene 1955. godine. Sve ovo vreme poverlјivi spiskovi nagrada za „Novorosijsk“ čuvali su se u Centralnom pomorskom arhivu.

Pošto do tada više nije postojala država pod čijom pomorskom zastavom je Novorosijsk stradao, niti sovjetski ordeni, svi Novorosijci su odlikovani Ordenima za hrabrost.

Da li će ikada biti konačnog odgovora na pitanje šta je tačno upropastilo Novorosijsk? Najverovatnije više ne. Kada bi podignuti bojni brod, uz specijaliste koji su utvrdili stepen njegove dalјe podobnosti, propisno pregledali specijalisti nadležnih organa i resora, mogli bi da nađu određene „tragove“ do sada nepoznatog „naboja“ na dnu broda. Ali brod je brzo isečen u metal, a kućište je zatvoreno.

Mr. D. Tovarišić