Kraj 19. i početak 20. veka bio je period koji je video sve veće tenzije među velikim evropskim silama. Nacije poput Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Austro-Ugarske, Rusije i Italije su nastojale da prošire svoje zemlje i političke moći, što je često značilo da su dolazile u sukob jedna sa drugom. Iako je svako imao svoje sopstvene snage, takođe su bili pod jedinstvenim unutrašnjim pritiscima. Situacija u mnogome podseća na ono što se dešava danas. Da li može da se izbegne najveći sukob u istoriji čovečanstva!?

Velika Britanija

Velika Britanija je imala dominantnu poziciju početkom 20. veka. Vladala je carstvom koje je obuhvatalo skoro četvrtinu sveta. Njena ekonomija je napredovala zahvaljujući industrijskoj snazi, pošto je do 1913. proizvodila preko 23% svetske proizvodnje. Britanska mornarica je bila ponosna na svoju ogromnu flotu novih bojnih brodova drednauta, verujući da imaju neospornu kontrolu nad ključnim morskim putevima.

Godine 1910. Kraljevska mornarica je imala 62 bojna broda: više od bilo koje druge zemlje. Pored toga, Britanija je imala veliko kolonijalno carstvo. Kontrolisala je teritorije širom Afrike, Azije i Amerike. Indija , „dragulj u kruni“, obezbedila je značajan nivo bogatstva.

 Štaviše, Suecki kanal u Egiptu je bio vitalni kanal za britansku međunarodnu plovidbu širom svog carstva. Kao posledica toga, britanska ekonomija se u velikoj meri oslanjala na globalnu trgovinu, a izvoz je 1913. godine dostigao 634 miliona tadašnjih funti. 

U decenijama pre Prvog svetskog rata, Velika Britanija se fokusirala na svoju mornaricu kao glavnu šansu da pobedi u svakom budućem sukobu. To je značilo da je imala manji naglasak na velikoj stajaćoj vojsci.

 Do 1914. godine, Britanske ekspedicione snage su brojale samo oko 100.000 ljudi, što je bio samo delić nemačkih miliona. Međutim, strateške doktrine nacije verovale su da može da iskoristi svoju veću mornaricu da brzo rasporedi svoje oružane snage širom sveta kada i gde su potrebne. 

Francuska

U kasnom 19. veku, Francuska je izašla iz francusko-pruskog rata 1894. tražeći osvetu i obnovu svog međunarodnog prestiža.

Njena privreda, četvrta po veličini u svetu, činila je 6% globalne proizvodnje do 1913. Industrijske regije poput Lorene značajno su doprinele ovom rastu.

 Do 1914. Francuska je takođe uspostavila snažno kolonijalno carstvo i kontrolisala ogromne teritorije u Africi i jugoistočnoj Aziji. Alžir, Indokina i Maroko su posebno obezbedili vitalne resurse. 

Da bi bolje ojačala svoju vojsku za sledeći rat, Francuska je primenila trogodišnji zakon 1913.god. Ovim je produžena obavezna vojna služba za Francuze na tri godine. Ova politika je uspešno povećala veličinu francuske vojske na oko 700.000 ljudi. Pored toga, Francuska je razvila robusnu železničku mrežu, za koju se smatralo da može da omogući brzo kretanje trupa širom njihove zemlje.

Prema Nemačkoj, kao očiglednom pretnjom, Francuska je povećala svoje oružane snage na svojoj istočnoj granici. Ovo je imalo za cilj da odvrati nemačku agresiju. 

Uprkos vojnim i diplomatskim naporima, Francuska se suočila sa nizom teških unutrašnjih izazova. Društvene tenzije su proizašle iz nagle industrijalizacije i urbanizacije 19. veka.

Sve veći broj radničkih štrajkova i političkih protesta bili su stalni trn u oku vladi. Samo 1910. godine došlo je do preko 1.300 štrajkova u kojima je učestvovalo 400.000 radnika.

Vlada, često nestabilna, doživljavala je česte promene, sa skoro desetak različitih administracija između 1788. i 1914. 

Francuska vojna strategija bila je usredsređena na brzi napad, zasnovana na doktrini „elan vitala“, ili „borbenog duha“. Ovaj pristup je imao za cilj da se suprotstavi nemačkoj taktici i povrati izgubljene teritorije, posebno Alzas-Lorenu.

Francuska vojska je ulagala u artiljeriju, posedujući 4.000 poljskih topova do 1914. Ipak, francuske vojne vođe su kritikovane zbog njihove krute taktike. 

Nemačka

Nemačka je tek 1871. ujedinjena pod pruskim vođstvom, koje ju je brzo transformisalo u zastrašujuću evropsku silu.

Njena ekonomija je bila podstaknuta industrijskim rastom i postala je druga najveća u svetu: proizvodila je 14% globalne proizvodnje do 1913. godine. Konkretno, veliki gradovi poput Berlina i Hamburga cvetali su kao industrijska čvorišta. Štaviše, nemačka proizvodnja uglja i čelika nadmašila je britansku, sa proizvodnjom uglja od 277 miliona tona 1913. god.

Pod kajzerom Vilhelmom II, Nemačka je vodila ambicioznu spoljnu politiku poznatu kao Veltpolitik, koja je imala za cilj da proširi svoj uticaj i stekne nove kolonije. 

Do 1914. Nemačka je zauzela teritorije u Africi, Pacifiku i Kini. Međutim, njen agresivni stav stvorio je tenzije sa drugim evropskim silama. Velika trka u naoružanju počela je sa Velikom Britanijom. To je bilo zato što je Nemačka nastojala da ospori britansku pomorsku nadmoć. Do 1914. Nemačka je izgradila 29 bojnih brodova i 17 krstarica i bila je na dobrom putu da postane ozbiljna pomorska sila. 

Pored toga, nemačka vojna strategija se fokusirala na brzu mobilizaciju i odlučnu akciju, što je najpoznatije sadržano u Šlifenovom planu. Ovaj plan je imao za cilj da izbegne rat na dva fronta tako što će brzo pobediti Francusku pre nego što se okrene na istok i suoči se sa Rusijom. Imajući ovo na umu, Nemačka je uložila velika sredstva u svoju vojsku, koja je do 1914. brojala 4,5 miliona ljudi.

Nemačka vojska je takođe posedovala naprednu artiljeriju, uključujući moćne Krupove topove. 

Nemački gradovi su se širili i doživljavali značajne društvene promene. Stanovništvo Berlina dostiglo je preko 2 miliona do 1910. godine, što je dovelo do nestašice stanova i nemira radne snage. Godine 1912. preko 1,5 miliona radnika učestvovalo je u štrajkovima tražeći bolje plate i uslove rada.

Međutim, inovacije u hemiji, inženjerstvu i fizici postavile su Nemačku na čelo globalnog tehnološkog napretka. Na primer, Fric Haber i Karl Boš razvili su Haber-Boš proces, revolucionišući hemijsku proizvodnju. Pored toga, nemački univerziteti i istraživačke institucije privukli su naučnike iz celog sveta. 

Austro-Ugarska

Austrougarska je bila dvojna monarhija koja je uspostavljena 1867. godine. Austrougarski kompromis iz 1867., kojim je stvorena dvojna monarhija, doveo je do odvojenih parlamenata i uprava za Austriju i Mađarsku. Ovaj aranžman je često rezultirao političkim zastojem, jer su se dve polovine borile da se dogovore oko zajedničke politike. Bila je to velika imperija, ali se početkom 20. veka borila sa kritičnim etičkim izazovima.

Njeno stanovništvo od preko 50 miliona ljudi uključivalo je različite grupe ljudi kao što su, između ostalih, Nemci, Mađari, Česi, Slovaci, Srbi, Hrvati. Ove grupe su se često sukobljavale oko političkih i kulturnih prava, što je stvaralo nestabilnu domaću situaciju.

Beč i Budimpešta su služile kao dve prestonice, zasnovane na različitim, ali povezanim entitetima Austrije i Mađarske.

Oslanjanje carstva na poljoprivredu u Mađarskoj bilo je u suprotnosti sa industrijskim fokusom austrijskih regiona kao što je Bohemija.

Austrougarska spoljna politika imala je za cilj da održi svoj uticaj na Balkanu: regionu koji je prepun stalnih nacionalističkih pokreta. Konkretno, aneksija Bosne i Hercegovine 1908. povećala je tenzije sa Srbijom i Rusijom. Posledično, ovaj agresivni potez je zaoštrio odnose sa drugim silama, posebno sa Rusijom, koja je podržavala slovenske narode na Balkanu. Balkanski ratovi 1912-1913 dodatno su destabilizovali region.

Sa vojnom snagom koja je brojala oko 800.000 ljudi do 1914. godine, Austrougarska je bila poštovana sila. Međutim, njena vojna organizacija je patila od neefikasnosti i zastarele prakse.

Složena birokratija carstva ometala je efektivnu koordinaciju između austrijske i mađarske polovine. Štaviše, raznovrstan jezički sastav njenih trupa je komplikovao komandu i kontrolu, što je stalno potkopavalo njenu ukupnu efikasnost na bojnom polju. Kao rezultat toga, oprema i taktika vojske često su zaostajale za onima njenih rivala. 

Rusija

Najveće kopneno carstvo u to vreme bila je Rusija, kojom je vladao car Nikolaj II . Vladao je nad 160 miliona stanovnika, ali se zemlja borila da modernizuje svoju ekonomiju i infrastrukturu.

Poljoprivredne prakse ostale su uglavnom zastarele, a mnogi seljaci živeli su u teškom siromaštvu. Nasuprot tome, industrijski centri poput Sankt Peterburga i Moskve imali su brzi rast stanovništva i ekonomski rast, pri čemu je industrijska proizvodnja doprinela 5% globalnog do 1913. godine. 

Ruska vojska, jedna od najvećih u Evropi, sastojala se od približno 1,4 miliona aktivnih vojnika do 1914. godine. Međutim, vidno je patila od neefikasnosti i loše logistike. Pored toga, vojna oprema i taktika zaostajale su za onim kod njenih glavnih zapadnih kolega poput Nemačke i Francuske. Da bi se rešila ova pitanja, vlade su pokrenule reforme i povećale vojnu potrošnju, ali je napredak ostao spor. Štaviše, sramotni poraz u rusko-japanskom ratu 1904-1905 razotkrio je slabosti ruskih oružanih snaga. 

Najveća snaga Rusije u to vreme bili su njeni ogromni prirodni resursi, što je značilo da je imala značajan ekonomski potencijal.

Transsibirska železnica, koja je završena 1916. godine, prvi put je povezala evropski deo Rusije sa obalom Pacifika. Izrađena je kako bi olakšala trgovinu i kretanje po carstvu.

Međutim, politička nestabilnost je omela ekonomski razvoj. Dramatična revolucija 1905. bila je izazvana socijalnim i ekonomskim nezadovoljstvom, koje je primoralo cara da odobri ograničene reforme, uključujući stvaranje Dume, kao zakonodavnog tela.

Međutim, car je zadržao značajnu autokratsku vlast. Ova činjenica je dovela do stalnih nemira i nezadovoljstva među različitim društvenim grupama. Na unutrašnjem planu, Rusija se takođe suočila sa brojnim društvenim i etničkim tenzijama. Carstvo je uključivalo različite etničke grupe kao što su Ukrajinci, Poljaci, Finci i brojni drugi, svaka sa svojim različitim identitetima i težnjama. Svaki od ovih nacionalističkih pokreta tražio je veću autonomiju ili nezavisnost i izazivao je centralnu vlast. 

Italija

Slično Nemačkoj, Italija se tek ne mnogo pre toga ujedinila, 1861. godine. Na početku 20. veka smatrana je za mladu i ambicioznu naciju koja teži da se uspostavi kao velika evropska sila. Sa populacijom od 36 miliona do 1914. godine, industrijski sever je bio u oštroj suprotnosti sa agrarnim jugom, što je istaklo jasne ekonomske razlike. Da bi se pozabavila ovim pitanjima, vlada je aktivno investirala u modernu infrastrukturu, uključujući železnicu i luke, kako bi pomogla u stimulisanju ekonomskog rasta. 

Milano i Torino su bili ključni industrijski centri. Do 1913. Italija je proizvodila oko 1% svetske proizvodnje. Međutim, fokus nacije bio je na tekstilu, mašinama i čeliku. Nadalo se da će napredak u ovim industrijama pomoći da uhvati korak sa evropskim susedima.

Da bi ojačala svoj međunarodni položaj, Italija je nastojala da proširi svoje kolonijalno carstvo. 1911.god. Italija je preuzela kontrolu nad Libijom od Otomanskog carstva. Shodno tome, ovaj potez je zaoštrio odnose sa drugim evropskim silama, posebno sa Francuskom i Britanijom, koje su takođe imale interese u severnoj Africi. 

Italijanska vojska je do 1914. brojala oko 300.000 ljudi, ali je aktivno modernizovala svoje snage. To je bilo zbog toga što je vlada povećala vojnu potrošnju, sa fokusom na poboljšanje vojne opreme i obuke. Pored toga, italijanska mornarica je rasla, sa novim bojnim brodovima koji su pojačali njeno prisustvo na Mediteranu.

Kao i druge evropske zemlje u to vreme, Italija se borila sa socijalnim nemirima. Radnički štrajkovi i protesti postali su uobičajeni jer su radnici tražili bolje plate i uslove. 1912. godine preko 400.000 radnika učestvovalo je u široko rasprostranjenim štrajkovima. Vlada je odgovorila mešavinom represije i reformi.

U takvim uslovima i u težnji da se prošire i ojačaju, najmoćnije države sveta u tom trenutku doživljavaju sunovrat, najveći i najpogibeljniji u istoriji do tada. Postavlja se pitanje: da li ima sličnosti sa trenutnim događanjima u svetu i da li može da se izbegne najveći sukob u istoriji čovečanstva!?

Mr. D. Tovarišić