Sletanje na Mesec misije Apolo bilo je toliko neverovatno da više od 10 miliona Amerikanaca zapravo ne veruje da se dogodilo. Nasuprot njima stoje psiholozi koji pokušavaju da objasne razloge stvaranja teorija zavere. Ko je u pravu? Odgovor na ovo pitanje, koji se dogodio u ne tako davnoj istoriji, još uvek “lebdi na putu ka Mesecu” i ne možemo ni zamisliti koliko su događaji iz mnogo dalje istorije sporni među jednim ili drugim stručnjacima.

20. jula biće obeležena 55.-godišnjica prvog sletanja na Mesec, i, za razliku od većine godišnjica, to je razlog za slavlje. Samo za početak, inženjeri su morali da izgrade toranj od 40 spratova i spakuju ga sa četvrt miliona galona goriva, skoro 1.000.000 litara, za pokretanje rakete.

Kada su NASA-ini inženjeri završili sa aktiviranjem kontrolisane eksplozije najveće konvencionalne rakete ikada napravljene, trojica ljudi koji su sedeli u njoj tri dana su leteli kroz svemir pre nego što su nežno sleteli tačno tamo gde su planirali. Profil misije je bio tako precizno isplaniran da je Nilu Armstrongu i posadi ostalo samo oko šest sekundi goriva kada se letelica spustila na tlo Meseca.

Bio je to zaista neverovatan podvig, što bi moglo da objasni zašto je u anketama javne politike 2013. godine utvrđeno da sedam odsto američkih glasača veruje da je cela stvar lažna. To je skoro 10 miliona ljudi. Ko su oni i šta veruju da se zaista dogodilo? Možda još važnije, zašto veruju u ono što misle?

Zavera

U kasnim 1960-im. NASA je godinama radila prekovremeno kako bi ispunila poziv predsednika Kenedija za misiju sa posadom na Mesec, ali projekat je bio opterećen inženjerskim izazovima. Sovjetski Savez je uveliko prednjačio pred SAD-om u osvajanju svemira, a tokom 1966. ili 1967. godine, sa kašnjenjima u realizovanju projekta i tri smrtna slučaja, koji su pretili da zauvek blokiraju projekat Apolo, neko pri vrhu svemirske agencije shvata da lunarna misija jednostavno nije moguća.

Međutim, s obzirom na visoke političke uloge u projektu, Amerika ne može jednostavno odustati. Dakle, misteriozni „Oni“ donose spasonosnu odluku: odustaju od lansiranja i angažuju misterioznog holivudskog reditelja Stenlija Kjubrika da lažira dokaze uspeha. Do 20. jula 1969. sve je na svom mestu, snimci su spremni, a NASA lansira lažnu raketu iz svemirskog centra Kenedi samo da bi uzletela i potom se srušila u Atlantski okean.

U narednih nedelju dana, tri muškarca, koji se pretvaraju da su astronauti, šalju „emisije“ nazad u Kontrolu misije u Hjustonu, gde montažeri pripremaju unapred snimljene snimke za javnu upotrebu. Avion kasnije nosi trojicu muškaraca u kapsuli u Tihi okean i baca ih u vodu radi „spasavanja“.

U narednih 55 godine (i dalje) niko umešan u zaveru nikada nije izustio ni reči. Niko ne priznaje zaveru ni na samrti, niko ne izgovara nespretne laži i ne biva uhvaćen u njima, i niko ko može da dokaže da je bio zaposlen u NASA-i nikada ne napisa knjigu ili da izjavu za medije. Tajna je zapečaćena i milionske mase zauvek veruju u veliku laž.

Privlačan pogled na svet

Da, svi veruju u veliku laž, osim nekoliko pametnih ljudi koji znaju “pravu istinu”. Takvih, koji misle da znaju šta se zaista dogodilo i čuvaju sveti plamen istine u kafićima, internet forumima za ćaskanje i privatnim listama e-pošte koji šire činjenice o kojima niko drugi neće da govori je oko 10 miliona u SAD-u i još mnogo više u ostatku sveta.

Samoobjavljene knjige za koje se tvrdi da su ih napisali NASA-ini inženjeri, čija imena su, kako autori kažu, izbrisana iz državnih evidencija i iz evidencije o pohađanju Ajvi Lige (Ivi League), koja obuhvata 8 najprestižnijih privatnih univerziteta u severnoistočnoj Americi, obrazuju ove ljude o najvećoj prevari koju je počinila vlada u godinama između nesreće u Rozvelu i globalnog otopljavanja. Ti ljudi, kažu, vide laži koje vlast priča, a privatno znaju strašnu istinu.

Privlačnost ovakvog razmišljanja je očigledna. Ne samo da to čini teoretičara zavere mnogo pametnijim od 99 odsto sveta, već ga čini i herojem za razotkrivanje pogubnih laži vlasti.

Ali, psiholozi koji proučavaju teorije zavere tokom decenija produbili su sliku. Otkrili su da je najveći pojedinačni prediktor za to da li osoba veruje da je NASA lažirala sletanje na Mesec prethodno verovanje u jednu ili više drugih teorija zavere, koje se obično odnose na Kenedijevu smrt, globalno zagrevanje ili NLO. Drugim rečima, to su uglavnom isti ljudi, a konkretna zavera za koju veruju da je u velikoj meri posledica okolnosti, a ne dokaza. Osim spremnosti da prihvate izuzetne tvrdnje, istraživači pišu da vernici zavere često pokazuju sledeće osobine:

• Narcisoidnost
• Politička mišljenja protiv establišmenta
• Tribalizam
• Veoma nelogično razmišljanje

Narcizam: Klinički narcizam se odnosi na sklonost nekih ljudi da svet posmatraju strogo iz svoje perspektive, umesto da ga zamišljaju iz ugla drugih. Svi mi to radimo u određenoj meri, ali tipični teoretičari zavere vide svet kao amalgam zlih autoriteta, lakovernih naivčina koji su kupili laž i nekolicine odabranih koji su sve shvatili. Oni su, prema istraživanju koje je uradio Majkl Dž. Vud sa saradnicima na Univerzitetu u Kentu, koji je otkrio da su ljudi sa mnogo narcističkih osobina i niskim samopoštovanjem, posebno izloženi riziku od konspirativnog razmišljanja.

Nekonformistička politika: Verovanje u laži vlade je inherentno antiestablišment stav, tako da nije iznenađujuće što teoretičari zavere retko podržavaju uspostavljene vlasti. Ovo je uglavnom pitanje temperamenta, a ljudi koji sebe nazivaju politički liberalnim češće veruju u zavere u koje su uključene „zle“ korporacije i „opresivne“ policijske vlasti, kao što su razni atentati iz 60-ih, dok politički konzervativni teoretičari gaje sumnju u naučne i političke autoritete, kao što je slučaj sa poricanjem, recimo, globalnog zagrevanja ili evolucije. Prevara o sletanju na Mesec je posebna po tome što se dopada obema stranama: liberali vide zlo hladnoratovske politike i odbrambenih izvođača, dok konzervativci vide trulež vlade i laži NASA-inih raketnih naučnika.

Tribalizam je koncept u području antropologije koji se odnosi na kulturni fenomen kojim pojedinci stvaraju grupe ili organizacije društvene prirode s kojima se identifikuju i potvrđuju kao deo nečeg većeg. Po psiholozima, većina ljudi koji na kraju prihvate marginalna verovanja to čine zato što ih je neko kome veruju nagovorio na to. Pošto su odbacili uspostavljene autoritete, potencijalni vernici zavere formiraju privrženost neestablišmentskim „stručnjacima“ čiji je autoritet neupitan. Osećaj zajedništva koji postoji između ljudi koji sa sobom nose zabranjenu istinu je ogroman, a osećaj da je svet protiv njih samo pojačava ovu vezu.

Nelogično razmišljanje: Iracionalne navike mišljenja odvajaju pravog teoretičara zavere od pukih ekscentrika. Definišuća karakteristika teorije zavere je da se ne može falsifikovati. Za razliku od prave naučne teorije, koja odgovara zaključcima da bi se susrela sa činjenicama, teorija zavere izokreće činjenicu da bi odgovarala zaključku.

Prema studijama Univerziteta u Kentu, teoretičari zavere formiraju sopstveni sistem verovanja, koji je samostalan i veoma je teško provaliti u njega. Kako se navodi u studijama: „Sadašnje istraživanje pokazuje da su čak i međusobno nekompatibilne teorije zavere u pozitivnoj korelaciji u odobravanju. U studiji 1. . . što je više učesnika verovalo da je princeza Dajana lažirala sopstvenu smrt, to su više verovali da je ona ubijena. U studiji 2. . . što je više učesnika verovalo da je Osama Bin Laden već mrtav kada su američke specijalne snage izvršile raciju na njegovo imanje u Pakistanu, to su više verovali da je još uvek živ. . . međusobno nekompatibilne teorije zavere su pozitivno povezane jer su obe povezane sa stavom da su vlasti uključene u prikrivanje.”

Ova vrsta bliskog rezonovanja deluje kao neka vrsta imunog sistema za sisteme konspirativnog verovanja. Bez obzira na to koji se dokazi iznesu, a dokazi o uspehu sletanja na Mesec su ogromni, teoretičari mogu ili da ih ignorišu ili da ih izvrnu u „dokaz“ da je zavera stvarna.

Na kraju, teoretičar zavere mora da veruje u tako komplikovano gnezdo međusobno protivrečnih „činjenica“ da je jednostavnije objašnjenje samo da su ljudi sleteli ​​na Mesec, ali taj zaključak mora biti odbačen iz emotivnih razloga koji nemaju nikakve veze sa stvarnošću.

Ovome treba dodati, kako kažu psiholozi, snažan Daning-Krugerov efekat, u kojem ljudi sa defektnim navikama razmišljanja, s manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu. Po definiciji najmanje su u stanju da uoče gde je njihovo razmišljanje pošlo naopako, i imaju sve potrebne elemente za iracionalno verovanje koje može trajati ceo život.

Široke implikacije

„Ova vrsta nepravilnog razmišljanja predstavlja problem za društvo“, kako ističe istraživač zavere Alfred Mur. Prema Muru, konspirativno razmišljanje nagriza društvo na najmanje pet načina:

• Odvlači ljude i vlade od normalnog poslovanja. Umesto toga uvlači ih u istrage i besplodne proteste protiv nevidljivih zala koje možda i ne postoje
• Ometa saradnju sa vlastima, što se vidi među roditeljima koji veruju da vlada krije vitalne informacije o vakcinama i odlučuju da ne učestvuju u vakcinaciji
• Podriva demokratiju, koja zavisi od mogućnosti da racionalno ubeđivanje deluje
• Opravdava nasilnu akciju protiv neograničene nepravde koju su počinili ljudi za koje se veruje da su deo zataškavanja
• Delegitimiše neslaganje/autoritet postavljanjem skrivenih planova i sugerisanjem da je nečija opozicija motivisana isključivo podlim tajnim planom

Zdrav skepticizam prema vladinim tvrdnjama je generalno dobra stvar. Nauka pozitivno napreduje na skepticizmu; saznanje da će sve tvrdnje biti proverene pomaže naučnicima da budu pošteni i čini ih da stvarno rade proračunato.

Međutim, teorije zavere nisu zdrav skepticizam; oni su lakoverno odbacivanje činjenica iz razloga koji imaju mnogo više veze sa vernikom nego sa temom. Umesto stvarnosti, suštinski iracionalno verovanje kao što je obmana o sletanju na Mesec zamenjuje sliku sveta u ogledalu koja inače normalne ljude tera od mejnstrima i podstiče tribalizam, kratkoročno razmišljanje i povlačenje u prijatne razgovore na Internetu.

Ako ne budemo oprezni i ne sagledamo sve aspekte i dostupne činjenice nekog događaja, osobine teoretičara zavere nas mogu skrenuti s pravog puta istine. Ili, možda, navesti na pravi put!?

Dragan Tovarišić